Piše: Nenad Jovanović
Kroz celokupnu istoriju književnosti, magija je jedan od čovekovih najvernijih pratilaca. Od najranijih usmeno prenošenih mitova, gotovo sve velike priče bile su protkane magičnim bićima i bogovima koji su haos kosmosa i prirode krotili i pokoravali svojoj volji. Tako smo, mnogo pre Merlina, imali pripovesti o Imhotepu, Medeji, Orfeju, Kirki, Simonu Vraču i mnogim drugim figurama koje su posedovale natprirodne moći.
Ovi mistični likovi su, naravno, kroz vekove služili kao inspiracija piscima i prenosiocima usmenih predanja, i zadržali su tu značajnu poziciju do današnjih dana. XX vek je, uz tehnološke napretke u produkciji knjiga kao fizičkih predmeta, doneo i nikad veću pismenost stanovništva, a uz to i globalno interesovanje za fantastične priče i nove mitologije. Tako je posledično došlo i do procvata novih ideja i vizija o magiji i magičnom, između ostalog i do posmatranja magije kao sistema – sile prirode koju je moguće sagledati empirijski i sistematizovati po ugledu na bilo koju drugu naučnu disciplinu.
Iz današnjeg ugla gledano, tom sistematičnom pogledu na magiju je, barem indirektno, u velikoj meri doprineo Džek Vans sa svojim serijalom romana Umiruća Zemlja čiji prvi deo izlazi 1950. godine. Vans, koji je svoje pero kalio u eri palp fantastike o neustrašivim junacima i njihovim galaktičkim avanturama, u ovom romanu okreće se znatno sumornijoj priči o Zemlji u dalekoj budućnosti i Sunčevom sistemu koji je na svom samrtnom ropcu. Njegovi junaci koriste magijske tomove, spise iz drevne istorije u kojima se nalaze čarolije uobličene imenima i načinima korišćenja i prizivanja. Vansovi čarobnjaci moraju da ih u potpunosti upamte kako bi ih jednokratno iskoristili, nakon čega one nestaju iz njihovog sećanja. Ovaj nadasve neobičan sistem za svoje vreme postao je možda i najuticajniji od svih, budući da je poslužio kao jedan od nosećih stubova za sistem čarolija u najpopularnijoj stonoj igri uloga (RPG)na svetu: Dungeons & Dragons, a posledično i za čitav univerzum kompjuterskih igara koji je inspiraciju crpeo iz D&D.
S druge strane, a u sličnom vremenskom periodu, Džon R. R. Tolkin je takođe stvarao svet koji će postati jedan od najvećih uzora generacijama fantastičara posle njega. Gospodar prstenova osmišljen je kao epska avantura u Srednjoj zemlji, fantastičnom mestu iz kog čarolija polako nestaje. Iako o samom svetu u kome se roman dešava saznajemo tek ponešto iz par usputnih pripovesti koje ostalim likovima prepričavaju čarobnjak Gandalf ili lutajući kralj Aragorn, Tolkin je iza sebe ostavio bogatstvo pseudoistorijskih tekstova o Srednjoj zemlji, od kojih je one najpotpunije uredio i izdao njegov sin Kristofer kroz Silmarilion, Nezavršene priče i druge zbirke.
U ovim pričama, Tolkin se mnogo više bavio kosmogonijom svog sveta i njegovom magijom. Naime, Arda (planeta na kojoj se nalazi Srednja zemlja), kao i ceo kosmos kome ona pripada, nastala je kroz muziku Ainura, anđeoskih bića koje je iznedrio Eru, stvoritelj. Kroz harmoniju njihovih glasova u horu i nesklad koji je u pesmu uneo Melkor (kasnije Morgot, prethodnik i mentor mračnog gospodara Saurona), formirao se ceo svet i živa bića u njemu. Za razliku od Vansove sistematične magije, u Tolkinovom svetu ona je sveprožimajuća, gotovo taoistička. Ainuri (kasnije Valari) su se spustili na Ardu, u Valinor, gde sa zapadnih obala sveta upravljaju svojim domenima na način sličan antičkim bogovima. Prvorođena deca Eruova, vilenjaci, takođe su najmagičniji od svih stvorenja u Ardi, ali njihova magija nije naučena već inherentna i opire se bilo kakvom obliku sistematizacije. Neki od najmoćnijih vilenjaka kroz istoriju srednje zemlje – Feanor, Galadrijela, Elrond, Fingolfin i drugi – nisu bili čarobnjaci u klasičnom smislu te reči već magovi suptilnih veština koji su svoju čeličnu volju koristili da stvore predmete od istorijskog značaja kakvi su bili Feanorovi Silmarili, magični dragulji koji su u sebi čuvali svetlost drveća Valinora i zbog kojih su se vodili mnogi ratovi, ili da čitave gradove i oblasti sakriju i sačuvaju od uticaja zla (Lotlorijen, Gondolin, itd). Čak ni Gandalf, verovatno najpoznatiji čarobnjak u savremenoj književnosti, nije nikada bacao vatrene lopte, prizivao gromove, već je svoju magiju (odnosno snagu volje) koristio da svojim saputnicima prenese nadu u vremenima koja su nje bila lišena.
Uz Tolkinov bezmalo poetski pogled na magijsko, nemoguće je ne spomenuti i magiju u Zemljomorju Ursule K. LeGvin. Svet Zemljomorja je veliki ostrvski arhipelag, a njegova mitologija je umnogome utemeljena na mitovima i legendama američkih starosedelaca na sličan način na koji je Tolkin u Srednju zemlju utkao nordijske i keltske mitove. U Zemljomorju magija je primarno verbalna, i najveći čarobnjaci su oni koji najbolje poznaju Stari jezik, odnosno jezik zmajeva, na kome je nemoguće izgovoriti laž i koji u sebi sadrži imena svih stvari. Mladići koji pokažu talenat za magiju kroz neki od njenih „nižih“ oblika uglavnom putuju na Rouk, ostrvo na kome se nalazi škola u kojoj devet majstora magijskih veština podučava mlade magove imenovanju, prizivanju, kontrolisanju vetrova (koji su izuzetno bitni za plovidbu arhipelagom), menjanju oblika, i drugim magijskim veštinama. LeGvin nikada u svojim pričama ne ulazi duboko u pseudonauku magije Zemljomorja već joj ostavlja prostora za mistično i misteriozno, više držeći korak sa epovima bronzanog doba nego sa savremenim fantastičnim romanima. Ipak, njene teme jesu savremene, i duboko se dotiču toga koliko u svakoj veštini, bila ona magična ili ne, empatija i razumevanje jedini mogu da pobede tamu i strah. Pored toga, Zemljomorje takođe istražuje feministički ugao rodne dihotomije u magiji koja prožima svet – naročito u kasnijim romanima u serijalu – gde se preispituje pradavni raskol između muške i ženske strane magijskih veština i njihovo eventualno pomirenje i ponovno spajanje u budućnosti.
Točak vremena Roberta Džordana takođe koristi rodnu dualnost kao osnov svog magijskog sistema na izuzetno interesantan način. U ovom serijalu, izvor magije je Jedna moć, mistična sila koja okreće točak na kom se odvija tkanje šare istorije. Džordan Jednu moć deli na njene dve suprotstavljene ali komplementarne polovine – nežni, ali izuzetno moćni Saidar i divlji, neobuzdani Saidin. Magija se, kao i pletivo istorije, sastoji od različito obojenih „niti“ koje predstavljaju elemente magijskog tkanja: zemlju, vatru, vodu, vazduh i duh. Iako Džordan vrlo sistematično pristupa opisima funkcionisanja magije i načinima na koji se njome ovladava, ona u svojoj suštini nije akademska već više umetnička veština. Čarobnice moraju naučiti da izoluju, kanališu i „utkaju“ različite niti Jedne moći kako bi postigle različite efekte, od lečenja, preko borbenih veština, do odsecanja drugih od pristupa izvoru moći.
Rodna raslojenost magije naročito je bitna u Džordanovim romanima zbog toga što je u drevnoj prošlosti Saidin, muška polovina magijskog točka, nepovratno „zagađen“ ulivanjem mračne moći Šai’tana, drevnog zla zarobljenog izvan prostora i vremena. Ovo je dovelo do toga da svi muški tkači s vremenom i korišćenjem Moći polude i umru, među njima prvi drevni heroj poznatiji kao Zmaj koji je nekontrolisanim naletom Moći umalo uništio svet. Zbog toga red čarobnica Aes Sedai neumorno traga za muškarcima sposobnim da osete magiju i eliminiše ih u svrhu zaštite sveta od ponovnog uništenja. Zanimljivo je da žene i muškarci u Točku na vrlo različite načine osećaju i kanališu moć: žene moraju da joj se prepuste i nauče da plivaju u moćnoj reci koju Saidar predstavlja, dok muškarci moraju da ukrote i savladaju divlji Saidin kako bi mogli da ga koriste. Džordan kroz ovu alegoriju rodnih uloga zanimljivo ispituje i socijalne dinamike fantastične civilizacije i to da li ih je moguće prevazići nakon što se one vekovima ukorene u društvu.
Teri Pračet se u svom već legendarnom serijalu Disksvet romana takođe osvrće na rodnu nejednakost magije i magijskih rituala. U ovom satirično-alegorijskom pločastom svetu koji kroz kosmos putuje na leđima gigantske kornjače A’tuin, veštice i čarobnjaci su dva dijametralna pola magijskih veština. Čarobnjake određuje, razume se, šešir (po mogućstvu sa zvezdicama), brada, prašnjave knjige s činima i strog pogled i stav. Veštice su, pak, usamljene osobenjakinje, ali takođe stroge i strašne, koje znaju tajne veštine drevnih prirodnih magija i pre svega savršeno barataju aurom žene od autoriteta uz pomoć starih veštičijih rekvizita kakvi su širok šešir, crne haljine ili neizostavne bradavice na nosu. Iako u svojoj suštini komičan serijal, Disksvet se bez greške hvata u koštac sa problemima naše realnosti, pa tako u Jednakosti rituala čarobnjak na samrti svoju palicu i simbol moći predaje osmom sinu osmog sina, osim što se ispostavi da je taj sin u stvari – ćerka. Ovo dalje odvodi priču do preispitivanja i ruganja šovinističkim normama ovog izmišljenog sveta koji svoj Nevidljivi univerzitet čuva iza zatvorenih vrata kroz koja je ženama dozvoljen ulaz samo ako su one kuvarice ili čistačice. Ovo, naravno, nije jedina Pračetova knjiga koja se bavi alegorijskim preispitivanjem magije, naprotiv, ali je jedan od njegovih najboljih romana koji magiju Disksveta drže u glavnom fokusu.
Magijski univerziteti su takođe postali izuzetno popularan motiv u romanima fantastike. Hogvorts iz serijala o Hariju Poteru Dž.K. Rouling je magijska škola koja je danas verovatno najprepoznatljivija u celom svetu. Originalno zamišljen kao dečiji serijal o internatu u kome mladi čarobnjaci i čarobnice uče bajalice i napitke, on ipak ne ide u prevelike dubine kada je u pitanju funkcionisanje magije kao takve. Na časovima u ovoj akademiji, Hari i njegovi prijatelji vežbaju i uče čini koje su pretežno verbalne (bazirane na iskrivljenim rečima iz latinskog jezika) ili vezane za napitke i čarobne štapiće. Ipak, interesantna je, iako pogodnija za neku drugu analizu, uključenost klasnih razlika u magijsku hijerarhiju čarobnjačkog sveta, gde se neki prevalentno britanski momenti socijalne klase i mesta u tom elitnom ustrojstvu na osnovu porekla i čistote krvi u kasnijim romanima uključuju kao sve bitniji za unutrašnje konflikte unutar čarobnjačkog društva.
Magična akademija unutar serijala Mađioničari Leva Grosmana svojevrstan je antipod svetu Hogvortsa. Brejkbils, koledž za magijsku pedagogiju u kom se nađe protagonista ovog serijala je težak i naporan za jednog adolescenta i iza svojih lekcija krije mračne terore sa one strane magičnog vela kojim on i njegovi školski prijatelji pokušavaju da ovladaju. Smeštena u urbani svet savremenih Sjedinjenih Država ova priča kombinuje elemente naše stvarnosti sa magičnim i kroz njih kanališe priče o anksioznostima koje mladi magovi leče alkoholom, drogama i seksom, kao i o katastrofalnim odlukama koje pod pritiskom donose.
Urbana magija je specifičan podžanr fantastike čiji je najprominentniji predstavnik u književnosti Hari Drezden, lik iz serijala romana Dosije Drezden Džima Bučera koji u svojoj suštini dosta podseća na svog stripskog uzora Džona Konstantina. Drezden je čarobnjak-detektiv iz Čikaga, napisan u klasičnom hard-boiled maniru, s tim što su slučajevi kojima se on bavi više vezani za natprirodne pojave: od magičnih zločina do vampira, demona i drugih čudovišta. Magija u svetu Dosijea Drezden je pretežno ritualna, bazirana na mnogim kulturološkim praksama i obredima iz stvarnog sveta. Iako nije sistematizovana kao disciplina, ona je ipak regulisana kroz stroge zakone magije i Beli savet čarobnjaka koji te zakone sprovodi i strogo sankcioniše prestupnike.
Serijal Noćna straža Sergeja Lukjanjenka takođe ima svoja tvrda pravila ali moglo bi se reći da su oni više prirodni nego društveni konstrukt. U svetu Straže magijsko ustrojstvo je bazirano na snazi pojedinca da se spušta u Sumrak, domen „senki“ koji postoji paralelno sa našom stvarnošću. Pored magije, ovaj svet je prepun opasnosti i predstavlja večito bojno polje između sila Svetlosti i Tame. Međutim, svaki silazak u Sumrak je opasan jer sam boravak u njemu crpi magijsku energiju što kod nedovoljno snažnih čarobnjaka može dovesti do iscrpljenosti ili smrti. Magija u Straži tako više predstavlja mračni okean po kome se roni i čiji pritisak postaje sve veći sa dubinom nivoa u kome se likovi nalaze.
Velike opasnosti vrebaju magove u svetu u koji je smešten serijal Hronike o Kraljoubici Patrika Rotfusa. Iako nedovršen i narativno na momente previše razmahan i rasut, ovaj ep o mladom čarobnjaku Kvoutu je interesantan za ovu analizu zbog toga što vrlo pažljivo i temeljno gradi magijski sistem oko koga se dobar deo fabule vrti. Protagonista romana prepričava svoju životnu priču koja dobrim delom uključuje doživljaje sa magijskog univerziteta koji je pohađao. Kroz ove sekvence vidimo Rotfusovu detaljnu sistematizaciju magičnih veština – od imenovanja (nalik onima u romanima Ursule LeGvin), preko sigaldrije (magije koja uključuje runske zapise) do simpatičkih veština gde se magijskom vezom može manipulisati udaljenim predmetima koristeći paralele bazirane na njihovim prirodnim osobinama. Međutim, magovima je potreban i izvestan izvor energije kako bi mogli manipulisati povezanim predmetima te za to uglavnom koriste prirodne elemente, ali mogu kanalisati i sopstvenu energiju odnosno toplotu što ih pak može dovesti u životnu opasnost.
Magija koja je bazirana na prirodnim svojstvima određenih predmeta i materijala takođe se nalazi u osnovi mnogih romana Brendona Sandersona. Naročito je zanimljiva alomansija iliti magične veštine koje se dobijaju kroz konzumiranje različitih metala. Sanderson je takođe vrlo detaljan i metodičan u opisivanju svojih magijskih sistema, što i sam pripisuje svojoj velikoj ljubavi prema kompjuterskim igrama i tabletop RPG sistemima. Kao i kod Rotfusa, Sandersonovi likovi mogu doći u nezahvalnu situaciju ako kao izvor energije koriste sami sebe. Korišćenje magijskih svojstava metala, odnosno njihovo „sagorevanje“ zahteva izvesnu dozu energije za katalizaciju te i ovaj magijski sistem više potpada pod domen termodinamike nego pod mistične veštine kakve su opisane u klasičnoj fantastici.
Serijal priča o vešcu Geraltu Andžeja Sapkovskog na neki način gazi kroz oba sveta. I na njegovom Kontinentu čarobnjaci i čarobnice kanališu haotične elemente prirode kako bi pristupili i kontrolisali izvore moći. Međutim, Sapkovski ostavlja znatno više prostora za mistifikaciju ove veštine iako su njegovi čarobnjaci duboko posvećeni proučavanju i unapređenju svojih sposobnosti. Vešci kakav je protagonista Geralt koriste se rudimentiranim magijskim veštinama, odnosno znacima, brzim elementarnim čarolijama koje imaju jednostavne ali efikasne primene. Kao i u mnogim prethodno navedenim romanima, i kod Sapkovskog čarobnjaci prolaze kroz dugo i mukotrpno školovanje kako bi savladali kontrolisanje haotične energije koju magija predstavlja. U naročitoj opasnosti su izvori kakva je Ciri, Geraltova usvojena ćerka i koja predstavlja kulminaciju duge magične loze i čije sposobnosti bi je mogle oterati u ludilo ili u smrt ako ne nauči da ih kontroliše.
Još dublje u reonu nepoznatog i onostranog nalaze se priče o Elriku od Melnibonea u romanima Majkla Murkoka. Originalno zamišljen kao anti-Konan, Elrik je fizički slabašan albino, čarobnjak-imperator drevnog carstva Melnibone koje je vladalo celim poznatim svetom ali se sada nalazi na svom zalasku. Elrik je melanholični antiheroj koga u životu održavaju samo krvave magije, zasnovane na ljudskim žrtvama, i alhemijski napici. Međutim, kada Elrik sklopi pakt sa jednim od visoko rangiranih bogova haosa, Ariohom, i dođe u posed krvožednog mača Olujnika, njegove magijske i fizičke sposobnosti postaju daleko šire. Kroz njegove avanture širom sveta susrešće se sa drugim ratnicima i čarobnjacima i često ukrstiti koplja s njima u magičnim duelima koji će u neku ruku predstavljati odmeravanje njihovih onostranih patrona – bogova Haosa i Reda.
Na sličan način, barem okvirno, funkcioniše i magija u svetu serijala Pesma leda i vatre Džordža R. Martina. Nalik na Tolkinovu Srednju zemlju, i ovde je magija odavno na zalasku i predstavlja tek relikt neke davne prošlosti. Međutim s pojavom krvave komete na nebu i ponovnim rađanjem zmajeva u zemlji iza istočnog mora, magija se polako vraća u život. Nekromantija je prvo što se susreće u ovoj sagi jer već u uvodnom poglavlju mrtvi ponovo hodaju u uspostavljaju glavnu pretnju za svet živih. Međutim, vatreni čarobnjaci sa istočnog kontinenta takođe uspevaju da razgore svoje moći, iako su i one bazirane na ljudskim žrtvama koje se prinose Gospodaru vatre. Drevni bogovi prirode se ponovo bude i deca lorda Starka postaju varge – kroz snove ulaze u umove svojih vukova. Martinova magija je zastrašujuća, duboko ritualna i mistična, u uskoj sprezi sa vladarskim i herojskim lozama, i potpuno se opire bilo kakvom sistemskom znanju, baš kao i kod Murkoka.
Iako takođe bez jasnog sistema, magija u Mračnoj kuli Stivena Kinga je jednako duboko utkana u potporne stubove sveta u kome se dešava i predstavlja vrlo važan motiv. Čovek u crnom koga revolveraš Roland prati kroz pustinju u prvom delu ove sage je čarobnjak, volšebnik i nekromant koji pod raznim imenima vreba i u mnogim drugim Kingovim pričama. Obojica traže Mračnu kulu koja predstavlja magičnu osovinu oko koje se vrti čitav Kingov multiverzum. Ipak, magija u Kuli je takođe relikt boljih vremena koja su davno prošla. Roland je u stanju da je prepozna ali ne i da je koristi. U svojoj suštini, i ona predstavlja manipulaciju nitima sudbine, Ka, sile nalik na magiju tkanja u Točku vremena. Ipak, King u svoju fantastiku uvodi i kombinaciju magije i pradavne tehnologije, kako kroz metafizičke „grede“ koje drže multiverzum, tako i kroz „dodir“, posebnu vrstu telepatije koju je moguće kvantifikovati i iskoristiti da se naruše noseći stubovi Kule, što je i cilj glavnog antagoniste. Povrh svega tu su i špilovi sudbine, karte nalik tarotu koje pomažu Rolandu da otvori vrata do drugih svetova od kojih je jedan i naš.
Magični multiverzum je takođe okosnica Hronika Ambera. U ovom serijalu autor Rodžer Zelazni piše o Korvinu, princu Ambera, magičnog grada koji se nalazi u središtu Nacrta, figurativne mape koja pokazuje put kroz Logrus, haotični lavirint multiverzuma. Senke koje leže između „pravih“ svetova su izuzetno teške za navigaciju, ali Korvin i njegovi rođaci iz magične loze Ambera mogu lakše da se kreću kroz njih uz pomoć tarot karata koje im pomažu da lociraju jedni druge. I ovde nalazimo klasičan motiv sukoba Reda i Haosa, ali Hronike Ambera su bile veoma zanimljive za svoje vreme (prvi roman je izašao 1970. godine) zbog maštovitog kombinovanja visoke fantastike sa savremenim urbanim kulisama koje su protkane nevidljivim magijskim elementima.
O magiji u književnosti bi se moglo govoriti dok se kule i točkovi vremena ne izvrte do kraja. Ipak, autori i romani ovde spomenuti mogu poslužiti kao dobra odskočna daska za dublje proučavanje magije unutar žanrovske književnosti XX i XXI veka. Poslednje dve ili tri decenije donele su na književnu scenu čitav plimni talas novih pisaca i izdanja koji magiji i magičnom pristupaju kroz sveže, ponekad vrlo nekonvencionalne i zanimljive uglove. Ako tome pridodamo i kategorije filmskih i TV serijala i adaptacija, kao i čitav novi svet video igara koje pokrivaju tematiku magijskog, katalogizacija magijskih sistema bi mogla zauzeti čitavu još jednu biblioteku Nevidljivog univerziteta. Do otvaranja nove katedre na istom, neka ovaj kratak pregled posluži kao uvod u osnovne studije magije i magijskih sistema u žanrovskoj književnosti.