Do malopre sam bio ključna karika komandnog lanca, predstavljajući red, ustrojstvo i strategiju. Ali doktrina koju sam poznavao prestala je da važi onog trena kada sam sa mosta „Еfektora“ posvedočio kako se karike mog lanca kidaju i rasipaju. Dominacija nam je okončana u milisekundi, bespovratnim slomom moje impozantne vojne flote.

Smrt mi je do maločas zvučala poput cvrčanja sprženog tkiva, jecaja rastopljenog metala, ili ropca dekompresovanih pluća što ostaju bez vazduha. Sada je postala potpuno nečujna. Iza nje nisu ostale čak ni kvantne fluktuacije na subatomskim očitavanjima. Iznenandna neprijateljska oružana sila je bila toliko nadmoćna, da nije izvršila puko uništenje. Izvršila je razgradnju.

Nije bilo eksplozija. Nije bilo krhotina. Moja flota se nije čak ni upustila u bitku, nego je pala kao žrtva surove efikasnosti, koju nisam mogao da pojmim. Moćne krstarice su mi u jednom trenutku ispunjavale vidno polje, a već u sledećem je ceo sektor postao poništen. Delovalo je kao da je neka nematerijalna gumica prešla preko kosmičkog prostora kao preko iscrtanog papira, ostavljajući za sobom belinu na mestima gde su se pre toga nalazile bojne letelice i daleke zvezde.

„Inciraj hiper-skok, momentalno! Zanemari sigurnosni protokol sinhronizacije jezgra!“ panično sam izdavao naređenja, šokiran fatalnim gubitkom i prizorima što nisu bili proboji u vakuumu, već nasilnim putem stvoreni nedostaci unutar građe samog svemira.

„Razumem, admirale! Koordinate?“ odgovorio je navigator.

Glas mu je dopirao kao iz velike daljine, iako je stajao na svega par metara od mene.

„Izlazni vektor odredi po sopstvenom nahođenju! Vodi nas bilo kud!!!“ iscedio sam iz sebe, gledajući grozničavo čas u iščeznuće naših kolonija sa mapa, čas u svoje znojave dlanove.

Pod rotirajućim svetlom za uzbunu, nokti su mi gubili boju. Nisu bledeli. Postajali su providni.  

Naglo trzanje „Efektora“ mi je poručilo da ovo nije uobičajeni manevar prelaska u hipersvemir. Jezgro je zavijalo pod kritičnim opterećenjem, a potisnici nisu samo prelamali prostor, već su životinjskim instinktom grizli vakuumsku tkaninu. Činilo se da agonijom ovog prljavog skoka otimaju brod, bežeći od naprsnute stvarnosti.

Reintegracija u realni prostor nas nije dovela u očekivano zvezdano polje. Iskočili smo u zastrašujući beskraj zaslepljujuće beline bez solarnih sistema, maglina ili barem naznaka strukture poznatogcrnog bezvazdušnog prostranstva. Ispred, iza, ispod i iznad nas… nije bilo ničega,

„Navigatore, gde smo? Izveštaj!“ pitao sam, pokušavajući da fokusiram pogled na hronometar, na kome je umesto vremena titralo Nedefinisana vrednost.

„Ne znam, admirale“, jedva da sam čuo šta mi govori. „Senzori su mrtvi. Preopterećeni su odsustvom informacija. Kao da smo dospeli u neku aksiomatsku prazninu, čija je jedina karakteristika ova homogena svetlosna frekvencija, koja ne potiče od fizičkih energetskih izvora.“

„Vadi nas odavde!“ hteo sam da se razderem, ali mi je glas bio samo suvi šušanj.

„Admirale, jezgro se samoinicijativno isključilo, a koordinatni sistem je anuliran. Ostali smo bez ijedne fizičke tačke oslonca i konstante za referisanje izračunavanja skoka. Nemamo orijentaciju.“

„Proveri sistemske greške u brodskom kompjuteru!“

„Nema grešaka u računaru, admirale. Sistem fizike je prestao da poseduje validnost. Brzina svetlosti, Gravitaciona i Plankova konstanta su nepostojeće. Prostor i vreme više nisu fizičke veličine.“

Pogledao sam ga. Nije bio uplašen, nego potpuno izgubljen, nalik sofisticiranoj mašini sa uklonjenim softverom.

„Restartuj senzore! Svu energiju usmeri u jezgro i izvuci nas što pre iz ove bele rupe!!!“

Slika naše galaksije se iznenada pojavila na glavnom ekranu, ali spirala se nije okretala. Visila je u belini poput sasušene mrlje na čistom staklu. Zatim je belilo počelo da joj razara rubove. Kumovska slama se nije branila. Rastočila se kao kap vode u okeanu kreča, dok je poslednji prenos sa Zemlje zašuštao iz zvučnika. Nisam razaznavao reči. Čuo sam samo statički šum, što se zajedno sa slikom izravnao u beskonačnu, umrtvljenu liniju.

„Navigatore! Izveštaj o stanju jezgra i senzora, odmah!“ pokušao sam da povratim dozu autoriteta, satrven nestankom univerzuma u ništavilo.

Ćutao je, pa sam se okrenuo ka njemu. Video sam kako i dalje sedi za instrument-tablom, ali on više nije bio čovek. Telo mu se rastvaralo u zrnastu strukturu, nalik snegu na ekranu prastarog televizijskog aparata. Kroz njegovu prozračnu lobanju video sam brodski zid, a kroz njega sam gledao u spoljašnju belinu. „Efektor“ više nije bio sazdan od oklopljenog titanijuma; gubio je gustinu.

Oficirski kodeks časti mi je nalagao da ne odem bez borbe. Pokušao sam da zapovedim punu paljbu iz svih oružja po slobodnoj proceni. Otvarao sam usta, zaplićući jezikom od težine tih reči, ali koncept paljbe više nije imao smisleno značenje. Bio je mrtav, poput starog poretka kojem je pripadao.

„Admirale…“, prošaputao je taktički oficir.

On se nije rastvarao kao navigator. Isparavao je u obliku dugih, tankih niti, izdižući se ka plafonu mosta što više nije postojao.

„Ovo…  nije… rat. Ovo… je… korekcija.“

Želeo sam da se zadnji put obratim ostatku posade, iako nisam bio siguran da li je od mojih ljudi ostalo išta više sem mog sećanja na njih. Posegao sam rukom ka komunikatoru, a prsti su mi prohujali kroz njega kao kroz pramen magle. Uniforma, epolete i odličja su mi se krunili, pretvarajući se u digitalni prah. Sklopio sam kapke, ali pogled mi je svejedno procurio u sveprisutnu belinu.

Tamo, u belom beskraju, video sam Izbrisatelja kako se iz ničega nadvija nad olupinom broda čije sam ime zaboravio. Moj um je probao da mu dodeli oblik, ali on ga je odbijao, sišući mi uspomene. Osetio sam kako mi se misli osipaju, a sećanja gube na značaju, postajući višak.

Nisam osećao bol. On bi bio potvrda egzistencije, a meni su iz svesti izmicali dokazi da sam ikada bivstvovao. Nisam se ni plašio za sopstveni život, jer sam gubio sposobnost da definišem bilo kakvo postojanje. Osećao sam jedino kosmičku suvišnost i mučninu spoznaje da sam privremena promenljiva vrednost u nečijem tuđem proračunu. 

Poslednji podaci su mi vibrirali u svesti, postajući nizovi besmislenih karaktera, a moj zadnji osećaj bio je olakšavajuća zahvalnost. Konačno sam razumeo šta mi otkrivaju sekvence nula i jedinica, što su se polako gasile.  

Nikada nisam bio biološka osoba. Bio sam samo jedna od bezbroj kapljica vlage, uzročnika naslaga buđi u mračnim uglovima nebića milijardama godina unazad.

Sada je svetlost upaljena, a plesan je uklonjena dezinfekcionim sredstvom.

Proces brisanja je završen.