U Matici srpskoj je u četvrtak 5. novembra 2026. godine održan naučni skup povodom dva veka postojanja ove najstarije srpske kulturne institucije. U okviru skupa prof. dr Mladen Jakovljević imao je izlaganje „Prostori užasa u savremenom srpskom hororu“, posvećeno načinima na koje lokalni prostori postaju izvori strave u savremenoj srpskoj horor priči.
Izlaganje je bilo zasnovano na komparativnoj analizi tri zbirke priča: Noćni leptir Nebojše Petkovića (2026), Jalovište Milana Kovačevića (2025) i Divlja kapela Dejana Ognjanovića (2022). Kao jedno od teorijskih polazišta korišćen je Ognjanovićev koncept srpskog gotika, pri čemu cilj nije bio da se različite autorske poetike podvedu pod jedinstven model, već da se ispitaju specifični načini oblikovanja užasa u lokalnom okruženju.
Izlaganje je posvećeno poznatim i svakodnevnim prostorima, graničnim prostorima i prolazima, kao i načinima na koje se prošlost materijalizuje u prostoru kroz porodične tajne, traumu, krivicu i potisnuta sećanja.
U poređenju tri zbirke ukazano je na različite autorske pristupe. Kod Milana Kovačevića užas često izrasta iz prepoznatljive svakodnevice, međuljudskih odnosa i prošlosti koja opterećuje sadašnjost. U pričama Nebojše Petkovića svakodnevni prostori i lokalna verovanja postaju podloga za upliv natprirodnog, uz naglašenu vezu između tajne i moralne odgovornosti. U prozi Dejana Ognjanovića prostor se razlistava u slojeviti kulturni, istorijski i mitski (kon)tekst, u kojem se prepliću folklor, religija i potisnuta prošlost.
Razmatrani su i odnosi ruralnih i urbanih prostora, kao i značaj pripovedanja, sećanja i nepouzdanog svedočenja u rekonstrukciji prostora užasa. Istaknuto je i da strava nije nužno vezana samo za udaljene, napuštene ili folklorno obeležene lokalitete: ona može nastati i u savremenom, komercijalnom prostoru, poput tržnog centra, ili u skrivenom podzemlju grada.
Zaključak izlaganja bio je da lokalni prostor u savremenom srpskom hororu nije samo mesto na kojem se užas događa, već i aktivni činilac njegovog oblikovanja. Poznati prostori nisu nužno i bezbedni, a iskustvo užasa ne prestaje uvek njihovim napuštanjem: ono može nastaviti da živi u sećanju, krivici i ličnom iskustvu, ali i u samom prostoru, nezavisno od pojedinca.
Izvor: Art-Anima.com
