Milan Aranđelović – BALADA MEDA I KRVI
(Otvorena knjiga, Beograd, 2016)
JEDNA NAŠA (NE)MOGUĆA STVARNOST
Piše: Ilija Bakić
Balada meda i krvi je potvrda da Milan Aranđelović (sada bez pseudo-pseudonima Neverovatni Miki) nije odustao od svojih namera, da se nije priklonio (na prvi pogled) „ozbiljinim“ temama odnosno da nije otišao iz žanrovske fantastike. Balada… je svojevrsno proširenje sveta opisanog u Labudolikim paunovima: godina je opet 2168. a opšte mesto dešavanja prostori koje danas (još uvek) zovemo svojima mada je radnja iz velegrada premeštena u provinciju; i generalne (ne)prilike su ostale iste: kisele kiše su opustošile sav živi svet a stanovništvo se sakrilo u gradove/naselja pod kišobranima i tamo praktikuje svakodnevno postojanje temeljeći ga na nasleđu koje mi, u našim haotičnim vremenima, ostavljamo potonjim generacijama.
Besomučna samomitomanija udružena sa grandomanskim kompleksom (nedokazane i/ili nedokazive) superiornosti, vulgarizacija svih institucija države ali i onih sa dužim trajanjem, kakva je crkva i pravoslavno hrišćanstvo, ispraznost življenja svedenog na dostizanje hedonističko-potrošačkog raja, elementi su grotesknih zapleta koji izmamljuju osmehe na licima čitalaca – mada su ti osmesi vrlo kiseli što, pak, služi na čast piščevoj domišljatosti.
Elem, posle naslova koji svakako asocira na globalno popularnu Pesmu leda i vatre R. R. Martina, započinje avantura bračnog para, Dušana i Alde Majer, koji sa svoje dvoje dece, blizancima Višnjom i Kiršeom, odlučuju da posete egzotičnu provinciju Balkanskog poluotpada; u kombiju koji bi trebalo da ih štiti od retkih ali i dalje opasnih kiša oni se upućuju u seoce Argentopolis. Usput će, usred iznenadnog pljuska, naleteti na begunca i njegove bizarne progonitelje a pomoć će potražiti u Čiča Lisunovoj rationici „Kod profitera“ gde se posetioci (sve starci jer dece više nema) klade na rezultate ratova širom Univerzuma a vremešnoj striptizeti plaćaju da se ne svlači. I dok vlasnik sprovodi obred tatoo-folk medicine nad unesrećenim naučnikom Bladcelzusom – blizanci nestaju. Prisutni se samoorganizuju i kreću u poteru najpre kod dežurnog krivca – lokalne veštice. Potraga će ih odatle voditi kroz podzemne tunele, trgove i crkve do lokalnog sveštenika i njegovog frustriranog zvonara te, konačno, do mračne svetkovine žrtvovanja u ime pobede Dobra. Otac će spasiti ćerku ali cena njegove sebične ljubavi i prekidanja obreda je navala hordi zombija koji će – pobediti i sve pobiti!
Osnovna priča prekidana je doživljajima-epizodama iz ranijeg života bračnog para Majer ali i brojnim fusnotama koje objašnjavaju neke egzotične pojmove i širi istorijski okvir priče čiji koreni su u našoj tekućoj savremenosti koja se kroz vreme izvitoperila i izokrenula (tačnije – metastazirala) u nešto što, možda, niko nije želeo ali je svakako mogao da nasluti i predvidi. Stoga čitaoce ne čude pojave kanonizovanih časnih starleta (sponzoruša), pasa rata koji pate od međunarodnog teranja, članova „Nolovog kluba obožavaoca“, poštovalaca kulta Svetog Arkana i epske narodne pesme „Smrt majke Ražnatovića“ uz koje ravnopravno postoje raspevani kaktusi tenori koji prelaze u narodnjačke vode, ludi naučnici i kladioničari, veštice i, kao konačna sudbina sveta, zombiji.
Satirični tonovi (nastali dovođenjem do apsurda nekih od trendova kojima smo ne baš voljni savremenici) mešaju se sa bezbrižnim humorom i parodiranjem popularne kulture, pompezna imena sa veselim kovanicama starog i novog, domaćeg i stranog (opanajke, bogobdanište, kalaUSB, šopingtrovanje…) uz parole ili naslove („Vera svakome, basplatan Bog nikome!“, „Silazak kuge među neverne Tome“…) dok se groteskne situacije preobraćaju iz komedije zabune u komediju apsurda tvoreći delo koje uspeva da, bez većih kolebanja, održi početne tenzije. Rečju, Balada meda i krvi je zabavno i intrigantno štivo „bez dlake na jeziku“ koje definitivno ne servira poželjne, podobne (ali definitivno lažne) iluzije.
