Zoran Penevski – OPSESIJE
(Makart, Beograd, 2024)

ZAČUDNOSTI SUSRETA SA NATPRIRODNIM

Piše: Ilija Bakić

U bogatom i raznorodnom opusu Zorana Penevskog, prozaiste (za decu i odrasle),  strip autora, urednika, značajan deo pripada fantastici, u rasponu od mračne fantastike (koja je bliža glavnotokovskoj tradiciji) do žanrovske (uglavnom horor, delom naučnofantastične). Otuda Penevski spada u onu vrlo retku „sortu“ domaćih pisaca koji odbijaju da se izričito svrstaju u tabore („mejnstrima“ ili „žanrova“) odnosno koji se slobodno, nesputano kreću između njih, vođeni isključivo svojom imaginacijom u korist koje posežu za iskustvima i ikonografijom sa svih mogućih strana.

Zbirku Opsesije čini dvadesetak proza, prevashodno kraćih, koje meandriraju kroz vrlo specifičnu mešavinu tematskih i žanrovskih toposa koja čitaocima, isprva, nudi prepoznavanje obrazaca pripovedanja (sa sledstvenim očekivanjima baziranim na ranijim čitalačkim iskustvima) koja, pak, autor znalački preobraća u sasvim nove odnose i situacije.

Ovaj metod/postupanje jednako važi za priče koje se mogu smatrati hororima (koje su najbrojnije) odnosno za priče koje su nedvosmisleno naučna fantastika; naravno, deo priča ostaje na razmeđi pa se mogu svrstavati ili kao mračna (glavnotokovska) fantastika ili kao žanrovski horor. Ta razmeđa, možda je tačniji termin „ničija zemlja“, pitanje je pozicija teoretičara i njihovih „favorita“; tako pojedina ili sva dela npr. E. A. Poa ili Nikolaja Gogolja „svojataju“ i teoretičari glavnog književnog toka i oni koji u njihovoj analizi polaze sa žanrovskih pozicija i koji dela ovih pisaca smatraju temeljima horor žanra iako je isti nastao i (koliko-toliko precizno) definisan kasnije.

Kako god bilo, bez obzira na (ne)žanrovsko određenje, dela pomenutih autora svojom su originalnošću i sugestivnošću bitno uticala na potonje pisce (u žanru ili van njega) a taj uticaj je i danas prisutan. Otuda pozivanje Penevskog na ove pisce kao i iskustva Borhesa ili Lavkrafta, daruje njegovim pričama plemenitu patinu koja itekako zavodi čitaoca.

U tu starinsku atmosferu autor unosi elemente savremenosti (npr. kompjutere, naučne hipoteze i spekulacije) koji se ukazuju kao nova „faza“ u odnosima/situacijama koje stižu iz prošlosti i čije trajanje je dokaz trajnog postojanja određenih relacija koje definišu nastanak i opstanak ljudske vrste.

Konkretno, u pitanju je nerazrešivi sukob sa Nepoznatim/Natprirodnim u bezbroj nepredvidivih manifestacije koje, svaka od njih, u ljudima bude primarni/prepotopski užas jedinke svesne sopstvene nemoći odnosno bespomoćnosti pred silama/entitetima koje niti može u potpunosti sagledati niti spoznati njihovo postojanje i moći.

Tu nije samo u pitanju strah za fizički opstanak ili strah od sakaćenja već i strah od gubitka razuma, (samo)svesti, od raskida veza sa prepoznatljivom realnošću. Konačno, u pitanju je spoznaja  zablude da je Priroda od strane Čoveka pobeđena, ’zauzdana’ i učinjena bezopasnom kao i spoznaja da je skrama civilizovanosti tanka i lako se cepa a da iza nje stoje duboki slojevi primitivnog/primarnog čoveka svedenog na instinkte i rudimentarnu svest.

Junaci (mada je tačnije reči – antiheroji) priča izopštenici su iz društvene zajednice, neprilagođene jedinke (bilo da je reč o psihičkim poremećajima ili je u pitanju neuklapanje na nivou profesije – „formalni“ ili „alternativni“ naučnik („Novela o temeljima“, „Vitold je nestao“), veliki biznismen („Aplikacija Akvinski“), iskupitelj, serijski ubica („Osvit“), kolekcionar („Sedmi atlas“, „Razmena drugog stepena“), istražitelj, umetnik („Mervinova teorija“), prevodilac knjiga za mrtve čitaoce („Prevodilac“) – koje izdvaja pojedinca a zatim ta izdvojenost vodi u netipična, nestandardna ponašanja i rezonovanja).

Neprilagođene jedinke kao takve najpre su tačka kroz koju se može sagledati besmislenost života prosečnih članova zajednice a u susretu-sudaru sa Nepoznatim/Natprirodnim one potcrtavaju začudnost/neobičnost u smislu da je i njihova društvena neprilagođenost, koja remeti ustaljeni red zajednice, sasvim bezazlena i benigna spram one koja preti, dolazi ili se „samo“ oglašava bez ikakve potrebe da se „meša“ sa ljudima.

No, ni potpuna uklopljenost jedinke u svet koji je okružuje nije garant opstajanja bez problema jer uklopljenost ima svoju cenu – sintetisanje emocija i „prazni“ mentalni pejžazi u društvu (bliske nam) budućnosti u priči „Devojka za pamćenje“. U nekoliko proza („Umetnica“, „Blistavi um“) primenjeni model detektivsko-istraživačkog zapleta (sa pripadajućom analizom dešavanja i pokušajem njihovog objašnjenja) pokazuje se kao izuzetno efikasan i uspešan u predstavljaju konfrontacije sa neočekivanim/neobičnim/nepoznatim (sa pripadajućom dozom apsurda).

Penevski znalački gradi pozornice i atmosfere priča u koje smešta svoje aktere, tenzije su pažljivo građene i kanalisane/kontrolisane, dijalozi često vrcavi i britki. Finala priča neretko donose tzv. udarne rečenice („panč lajn“) koje bukvalno „izvrću“ dotadašnja saznanja i očekivanja čitalaca donoseći šok potpuno neočekivanog, začudnog razrešenja.

Duže proze nose i potencijal za prerastanje u pripovetke, novele pa možda i romane (posebno to važi za distopijski noar „Iskupitelj“) ali pisac odoleve iskušenju, ostaje fokusiran, koncentrisan na esencijalna značenja i tako izbegava moguća „razvodnjavanja“.

Opsesije su izuzetne i po mešanju likovnih elemenata sa prozom  („One su tu“, „Agota“, „Osvit“, „Menej i Elehida – ljubavna priča u 13 ostrva“, „Blistavi um“). Naime, u sadržaj pojedinih priča su unete fotografije odnosno crteži ali ne kao puke ilustracije već kao sastavni-gradivni deo priče jer i oni nose deo sadržaja/zapleta i razrešenja priče. Ovaj vrlo redak manir donosi sasvim nov kvalitet knjizi.

U konačnom sagledavanju, knjiga Opsesije Zorana Penevskog se otkriva kao niz sjajnih proza, bogatih atmosfera i značenja, poteklih iz pera autora u punoj stvaralačkoj zrelosti.