Erih Koš – SNEG I LED
(Jugoslavija, Beograd, 1961; 1977)

NEOČEKIVANO LEDENO DOBA

Piše: Ilija Bakić

Savremeni čitalac romana Sneg i led Eriha Koša – prvobitno objavljenog 1961. godine da bi 1977. godine bio ponovo objavljen u tada eminentnoj biblioteci „Kentaur“ (izdavač „Jugoslavija“, urednik Ivan V. Lalić), koja je donosila dela iz žanra naučne fantastike – ne može da se otrgne pitanju „zašto prvo izdanje ove knjige nije bilo zabranjeno“ imajući u vidu druga dela savremenih pisaca koja u tim godinama nisu prošla oštro oko cenzora. A ono o čemu se u romanu piše bila je neskrivena kritika socijalističkog društva odnosno pojava u njemu – što vlastima svakako nije bilo milo čuti i pročitati čak ni ako je upakovano u humoristički ton; čini se da bi to što je dešavanje situirano u blisku budućnost trebalo da bude otežavajuće okolnost jer se jasno izražava neverovanje u snagu i efikasnost socijalističke države i njenih institucija kao ni u razboritost novog socijalističkog čoveka.

Elem, sve započinje na prestižnoj kućnoj zabavi za odabrani krem društva jer domaćini, bračni par Krekić, vrlo paze na svoj status koji planski pojačavaju pozivanjem odabranih gostiju a zvezda ove večeri je drug Stojan-Stole Plećaš, generalni direktor Direkcije za opšti promet, čije veze, uticaj i poznanstva svakako mogu biti od koristi kad su u pitanju ispunjavanje sitnijih ili krupnijih želja/kaprica. Zvezda večeri je, istina (što domaćini ne znaju), prethodno odbio molbu svog prijatelja Tomića (za pristojniji stan) iz principijelnih razloga.

Na tekućoj se večerinki, iako ga obasipaju laskanjem, direktor, stari borac, ne snalazi najbolje, posebno pred dugim nogama mlade kokete koja naginje ekstravaganciji. Pošto je ovo prestižni skup prisutan je i namršteni umetnik-pesnik koji deklamuje monolog o ljudskoj otuđenosti, civilizaciji koja donosi bezosećajnost i hladnoću prema bližnjima; okupljeni su zatečeni onim što čuju ali ipak tome ne daju previše na značaju, mada im monolog kvari raspoloženje pa kreću kućama a kad otvore vrata zatiču dobrano zavejane ulice. Ali, martovski sneg nije tako neuobičajen pa se ipak veselo razilaze mada generalni mora kući tek sutra ujutru i to pešice jer mu je službena limuzina potpuno prekrivena snegom.

Velegrad je potpuno blokiran padavinama, gradski i međugradski saobraćaj ne funkcionišu, ljudi se snalaze kako znaju i umeju… No, nada da će se sneg istopiti izjaloviće se uprkos zvaničnim optimističnim prognozama – a glavni meteorolog drug Mate Omiljen postaje nova zvezda večerinki.

Sneg i dalje pada, temperatura ne raste, zima se produžava i u dotadašnje leto. Nezvanični meteorolog amater koji ordinira u kafanama, drug Koljicki, ni malo nije optimista i mnogi mu veruju. I u celoj severnoj hemisferi je tako; fraza „hladni rat“ sada postaje groteskna, saobraćaj se ukida, trgovina i turizam propadaju, države na granicama podižu ograde pa zidove da bi se zaštitili od uljeza i lednih vetrova. Država se trudi da kontroliše informacije ali vrlo brzo sve postaje problematično, čak i izveštaji o padu i rastu prodaje (jer raste prodaja grejalica a pada prodaja frižidera, svi kupuju vunenu odeću i čizme a ne svilu i druge „tanke“ materijale). Svi koji mogu stvaraju zalihe hrane, ogreva više nema pa se pale nameštaj i knjige.

Konačno, kad je to već svima jasno, država objavljuje da je nastupilo novo ledeno doba. Procenjuje se da će trajati 20.000 godina. Država se reorganizuje, generalni direktor je ražalovan (ukinuta mu je čitava direkcija) i, odmah, nepoželjan na sedeljkama, činovnici se bore da upadnu u kategoriju neophodnih, tako je i sa kulturnim delatnicima, oni su otvoreno protiv radnog dela populacije. Novine prvo smanjuju broj stranica a na njima su najveći spiskovi onih koju su pronađeni smrznuti. Konačno, posle redukcija, po kojima je samo odabrani (Krekići) imaju, struja nestaje za sve. Ljudi po Beogradu idu pešice a snalažljiviji saonicama sa psećom vučom. Na ceni su lovci koji donose meso ubijenih životinja. Vukovi zavijaju u sumrak a njihovi čopori lunjaju po predgrađima a onda i na Terazijama. Zidovi se lede u kućama.

Vlast poziva dobrovoljce da se zalede i tako ostave više hrane onima koji ostaju. Kad ova akcija propadne prave se spiskovi onih koji će biti trajno zaleđeni i onih koji će biti odleđeni u neko doba u budućnosti. Koljicki se dobrovoljno javlja, sladoledžija je u grupi onih koji se nikad neće odlediti. Krekići odlaze na Sajam da vide šta je sa bivšim neophodnim umetnicima i direktorima ali svi su trajno zaleđeni.  Plećaš se ne odaziva pozivu, pokušava da nađe sklonište ali Krekići odbijaju da ga prime, u sumrak ga napada i ranjava čopor vukova a spasava stari drug Tomić čiju molbu nije hteo da čuje. Oni se od zveri kriju u zatrpanom direktorovom automobilu.

Roman se završava ponovljenom početnom scenom razgovora direktora Plećaša i molioca Tomića ali sada vejavica, koju gledaju kroz prozor direktorove kancelarije, jenjava i pojavljuje se sunce, direktor odlazi na sastanak a molilac u svoju muku i bedu. Smer koji bi odveo u novo ledeno doba nestaje, sve što je u romanu opisano samo je „rad“ preterano živahne mašte. Svet neuznemiren ide utabanim stazama.

Ovakvo „deus ex machina“ razrešenje nije nepoznato u svetskoj literaturi, posebno XIX i ranog XX veka (npr. Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine Marka Tvena, 1835-1910), ali ono ne umanjuje živopisnost i intrigantnost priče već je tek pokušaj da se, barem formalno, ostane u okriljima „ozbiljne“ literature. Ni motivi ledenog doba kao prirodne „apokalipse“ koja ozbiljno ugrožava ljudsku civilizaciju nisu retki u naučnoj fantastici (npr. Svet u zimi iz 1962. godini, Džona Kristofera, 1922-2012, Četvrto međuledeno doba iz 1959. godine, Kobo Abea, 1924-1993). Ipak, na domaćoj literarnoj sceni reč je o sasvim novoj temi; 1976. godine Berislav Kosijer (1930-2002) objavljuje roman Beli potop koji takođe govori o novom ledenom dobu.

Koš u najboljoj tradiciji beskompromisnih satiričara, kakav je bio genijalni Radoje Domanović (1873-1908), analizira društvo i čoveka u njemu. Socijalističko društvo boluje od svih mana ranijih društvenih sistema jer se ljudi nisu promenili (iako naziv države jeste) niti je to uopšte moguće; jad i beda jednih, snobizam i oholost drugih, spletkarenje, poltronstvo, podmićivanje, nedostatak empatije, otvoreno neprijateljstvo prema drugim grupama/klasama – svega toga, bez obzira na parole, ima i u socijalizmu. Državni sistem svuda funkcioniše na isti način: najpre okleva pa donosi nepromišljene odluke da bi, konačno, nesposoban da efikasno reši probleme sproveo otvorenu represiju nad podanicima.

Vanredni događaji, kakvo je u ovoj knjizi ledeno doba, pak, cepaju sve omote i ukrasne trake civilizovanosti i na scenu ponovo stupa „divlji“, „primitivni“, „rudimentarni“ čovek sposoban da preživi po svaku cenu, neopterećen obzirima ili poniznošću pred nekadašnjim idolima. No, začudo taj i takav čovek voljan je da pomogne pripadniku svoje vrste koji je u nevolji, da ga spasi smrti, da sa njim podeli zaklon; taj nije umišljeni intelektualac-književnik koji smatra da je njegovo delo esencijalno za društvo (o svojoj sabraći po peru Koš uopšte nema preterano lepo mišljenje). Naravno, svakako da nisu svi divljaci plemeniti ali ih očito ima više nego što plemenitih ima među takozvanim civilizovanim ljudima.

Sneg i led Eriha Koša intrigantno je delo koje će izmamiti osmehe (istina vrlo gorke) i čitaocima prezentovati nimalo prijatne istine od ljudima i njihovim čoporima/društvima/državama.        

(Prikaz je objavljen u okviru trećeg toma
Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike)