Mladen Jakovljević – ONTOLOŠKI PACIJENT
(Akademska knjiga, Novi Sad, 2026)

MLADEN JAKOVLJEVIĆ PRIPOVEDAČ NADE

Piše: Nebojša Petković

U domaćem književnom stvaralaštvu, sa akcentom na ono žanrovsko, ima tek nekoliko autora koji, po mom sudu, zavređuju oreol onog interno prihvaćenog titularnog zvanja „književnika“. I bez obzira što je u čisto semantičkom smislu to sinonim reči „pisac“, pa i „autor“, postoji intuitivna gradacija koju manje-više poštuju svi. Autor može biti svako, pisac onaj koji dovoljno dugo i zanatski korektno praktikuje zanat, a književnik… pa to je već priznanje vrednosti. I čak da se ovo da osporiti kao snobovski konstrukt, ja bih ga se i dalje pridržavao.

Mladen Jakovljević je nesumnjivo savremeni srpski književnik gledano iz te vizure. Čovek koji besprekorno barata jezikom i stilom i koji u svoju prozu, ne bežeći od žanra kao izraza (čak i kad on nije sav njen sadržaj) ume da utka duboke uvide i izazove kompleksne emocije, uvek za osnovu imajući priču. Njegova dela se čitaju lako, sa njegovim likovima je jednostavno poistovetiti se, u njegovom narativu nema pretencioznosti i kriptičnosti da bi se njima zasenila prostota. Uz to, on u najboljem smislu te reči jeste „srpski“ autor, a ne naprosto „domaći“ (što neko jednom napisa da taj prefiks bolje odgovara rakiji i slatku… a ne umetniku). Srpski je zato što se neprestano trudi da iz zaborava otme priče srpskog sela i prošlosti, da u njima očuva autentičan jezik dotičnog kraja, i da nas, kao i svoje protagoniste, opomene koliko je to bitno kada je budućnost u pitanju. Najbolje od svega, ne radi to na jedan od onih načina koji se često ispoljava u nas, nažalost suviše dugo isfrustriranih porazima.

Roman Ontološki pacijent treći je po redu Mladenovih romana koji se donekle bave istom temom, obrađenom na sličan način. Opet, bez obzira na sličnosti, nikako identičan prethodnima. U svakom od njih figuriraju dva uporedna narativna toka (u romanu Kad se vratim i ovom, i vremenska), elementi folklorne fantastike, i, što direktno što indirektno, suočavanje sa smrću. Verovatno bismo temu Pacijenta mogli više da prepoznamo u romanu Kad se vratim, s obzirom na kontriranje sadašnjosti i prošlosti, urbanog i ruralnog načina života, te dubinskih, što psiholoških što nadnaravnih, posledica jedne stvarnosti u odnosu na drugu. Takođe, oba romana kao glavnu potku imaju onu najstrašniju činjenicu s kojom je svaki čovek suočen, i sa kojom se nikad ne miri, ma koliko ga scijentistička religioznost ubeđivala da je ona „prirodna“  – činjenicu SMRTI.

Neću prepričavati roman, jer to ne volim u tuđim prikazima, već ću dati samo jedan opšti opis – u savremenom narativnom toku, iz prvog lica, pratimo neimenovanog protagonistu u njegovoj unutrašnjoj borbi da izađe iz disfunkcionalnosti u koju ga je, shvatamo to odmah, gurnula smrt bližnjih; u onom iz prošlosti (pedesetih godina dvadesetog veka) iz trećeg lica slušamo o seoskom učitelju, koji je sam izabrao egzil iz grada, kako bi smisao, koji mu je takođe izmakao jednom smrću, našao u toj sasvim drugačijoj sredini. Veoma brzo naslućujemo povezanost između ova dva lika, vremenski razdvojena, no isprepletana rodbinskim vezama. Ta činjenica nam je stalno u pameti, dok naizmenično, iz poglavlja u poglavlje, otkrivamo zaplet obojice. To je ujedno mamac koji autor vešto postavlja svojim čitaocima da, kad ga jednom zagrizu, i  sami uzmu učešće, pretpostavljajući, nagađajući i donoseći zaključke, koji se, kako to obično biva, kada je pisac ovako talentovan, često pokažu predrasudama. I to ovaj roman na koncu čini istinski velikim.

U toj svojoj predrasudi, ja kao čitalac, najpre sam stao na stranu prošlosti, dajući joj primat i favorizujući je, nasedajući na „činjenicu“ da ona svemu prethodi. Ljubitelj žanra u meni (koliko god ga voleli, nesumnjivo je da nas njegova predvidivost pomalo intelektualno ulenji) radije se prepušta priči o nadnaravnom, folklornoj misteriji, pa i onom izvanredno interpretiranom jeziku iz okoline Tršića, koji, polako postaje našim, dok ga čitamo u mislima (u-kući, na-polju…), negoli intelektualnim samopreispitivanjima glavnog junaka sadašnjosti i njegovoj, na početku, neshvatljivoj slabosti i otuđenosti. Sklon da to objasnim iskonskim preimućstvom seoskog i nekadašnjeg u odnosu na gradsko i savremeno (iako sam i sam gradsko dete, ipak sam pomalo zgađen modernim individualizmom i narcisoidnošću), upadam u autorovu zamku, koja rađa određene pretpostavke, pa čak i smišlja poželjne ishode (naivnost + i ja mu dođem neki autor). Sve se mislim: „Zabavan je ovaj Novosađanin i ponekad ima stvarno dobre fore sa kojima se može saživeti, ali brate… da ti znaš s čim je tvoj predak sve  morao da se bakće!“ Opravdavam ruralni narativ činjenicom, koju i sam Mladen potcrtava, o postojanju Zajednice kao temelja jednog mentalitetski kolektivističkog društva, ma kakvi sve pojedinci činili tu zajednicu. Tu smeštam svoje pretpostavke o manama junaka sadašnjosti, i slično.  I tako sve do kraja, ali kad dođem neposredno do njega…

Plakao sam samo uz nekoliko romana. Čak i jedan fantastični. Ontološki pacijent me je potresao. Verovatno i zato što mi je razbio umišljaje o njemu, i na podsmeh osudio moje učitavane kulminacije. Možda i zato što sam očekivao da se on ne završi pesimistično. Doduše, on se tako i ne završava, ali opet ne ni onako kako bi sentimentalna duša želela, što na kraju krajeva ne bi ni bilo realno, pa samim tim uverljivo. Od kako sam upoznao Mladena, lično i kroz njegove romane, tvrdim da u njemu čuči hrišćanski pisac, koliko god on ne bio ortodoksan u tom smislu. A to znači da njegova dela, nevezano od toga što se i formalno u njima bavi verom i verovanjima, pa i što su mu često najzanimljiviji likovi pravoslavni sveštenici,  uvek daju nadu, pogotovu u susretu sa fenomenom kakva je smrt.

Da li ovde na kraju ima nade? Pa na izvestan način je ima. Ne mogu da otkrivam ono što sam shvatio na kraju, jer to mora da bude nagrada svakog ko bude imao privilegiju da pročita roman. Na kraju krajeva, i to šta čemu prethodi, i ko koga stvara, može biti predmet čitalačke interpretacije. One su dozvoljene i poželjne kod ovako velikih dela. No, nada ovog romana, i njegovog glavnog protagoniste, čije je stanje, jednom kada se sa svim činjenicama upoznate, sasvim opravdano, leži u konačnom suočavanju sa sobom. Proces dolaska do toga bio je bolan i, za nekog poput njega, nimalo lak.

Uzmimo u obzir da je u njegovoj priči sve pod znakom pitanja i mogućnost „projekcija“ koje doživljava lako se može proširiti na „stvarne“ događaje. Rešenje koje nalazi kada pred njega jednom iskrsne kompletna slika, toliko jeziva da je njeno samoprikrivanje bilo uslov preživljavanja, ono je što ovo delo čini zanimljivim i izuzetnim. Ako potreba za ponovnim potiskivanjem postoji i nakon toga ona je, na kraju krajeva, tako ljudska. Ali njen epilog više nije brisanje i zaborav, već nešto novo. Autor preko svog junaka moguće rešenje nalazi u stvaralaštvu kao jedinom načinu da se razume ono što nam naslov romana nagoveštava – tajna bivstvovanja i njegova svrha, na koncu i razloge gubitka tog bivstvovanja.

Možda umetnost može da nadomesti ono što ne znamo, da nauči više od suvih faktografskih činjenica, i da značenje onome što nam se čini tako stravičnim i besmislenim kao što je smrt. Iskreno, u daru stvaralaštva jesmo najsličniji božanskom, pa zašto onda ne verovati da kroz njega progovara istina. Ja sam tako nešto imao na umu dok sam sa knedlom u grlu završavao ovaj roman.