Mladen Jakovljević – ONTOLOŠKI PACIJENT
(Akademska knjiga, Novi Sad, 2026)

Piše: Filip Rogović

Sa zapletima smeštenim delom u seoski ambijent i prošlost, delom u savremenu urbanu sredinu, tematizujući kulturološke razlike, verovanja, običaje, svakodnevicu, ali i duhovna traganja, romani Mladena Jakovljevića predstavljaju samosvesne antropološke studije sprovedene umetničkim sredstvima. Još važnije, njegova proza je pisana bogatim jezikom, sa pažljivim nijansiranjem psihologije junaka, uz vešto uklopljene magijske i natprirodne motive, i može se preporučiti kako ljubiteljima realistične fikcije glavnog toka, tako i čitaocima sklonim žanrovima fantastike i strave.

I u novom romanu, pod naslovom Ontološki pacijent, Jakovljević se poglavito bavi svojom opsesivnom temom koju je obrađivao i u prethodnim delima: pitanjima suočavanja sa smrću i patnjom za bližnjima koji više nisu među nama. I što se tiče strukture, Pacijent podseća na njegov prethodni roman, Kad se vratim iz 2021. godine: naizmenično pratimo dve paralelne priče, od kojih jedna teče u sadašnjosti, u gradu, dok je druga smeštena u prošlost i odvija se na selu.

U prvoj, upoznajemo neimenovanog pripovedača, Novosađanina kojeg bliski prijatelj uspeva da nagovori da se obrati za pomoć psihoterapeutu zbog poteškoća koje ima nedugo nakon što je izgubio oca, i to pre nego što je sasvim preboleo bratovljevu smrt, koja je nastupila još ranije. U drugoj, smeštenoj u doba SFRJ, glavni protagonista je seoski učitelj Miloš, koji je u Tršić došao pobegavši iz vreve Beograda, nakon serije životnih lomova, među kojima je najteži pogibija verenice.

Knjiga je relativno obimna – nešto više od 400 stranica – i ove dve priče mogle bi da se razdvoje i na dva zasebna romana. Ipak, u paralelnom pripovedanju, one donose brojne interesantne kontraste i nenametljivo poređenje dva različita sveta (savremeni grad i selo nedaleke prošlosti) sagledavajući pre svega kako se obe sredine suočavaju sa činjenicom smrtnosti, drugim krajnjim istinama, ali i životom uopšte, sa svim njegovim nedaćama i lepotama.

Kroz opise svakodnevica dvojice junaka na prvu loptu postaje upadljiva razlika između otuđenosti savremenog pripovedača u Novom Sadu i žive povezanosti seoskog učitelja sa meštanima Tršića. Dok prvi pripovedač mahom u samoći promišlja o sopstvenom stanju i situaciji, uzevši bolovanje da bi pobegao od kolega koje ga nerviraju, i sa ljudima razgovara isključivo poslom (majstori za klimu), na terapiji (psihoterapeut), ili površno, na pomenima ocu, ili telefonom, kad ga pozove najbolji prijatelj (sa kojim ipak ne stiže da ode na pivo) – Miloš tokom svakog povratka sa posla prolazeći selom zastaje i razgovora sa komšijama, nudi im pomoć i sitne darove, ili iste od njih dobija.

Ovovremenski nevoljnik, dospevši u egzistencijalni ćorsokak usled teških gubitaka, posle dužeg ubeđivanja prijatelja za pomoć se obraća psihoterapeutu, a njegov predak će „lek“ za svoje stanje, i stanje svog unesrećenog učenika dospelog na udar drevnih zlokobnih sila, gotovo spontano dobiti od seoskog sveštenika.

Prvi protagonista izraziti je individualista, sklon tome da sam sebi „lepi“ dijagnoze pre no što i pomisli da se obrati stručnom licu, i dalje intelektualno samouveren premda oseća da je na stranputici, dok je drugi u neprekidnoj zapitanosti i preispitivanju, te pažljivo sluša i promatra šta ljudi oko njega imaju da mu poruče.

Obojica su pravoslavni hrišćani, ali ne preterano privrženi crkvenom životu i verskim praksama. Pa, ipak, i njihov odnos prema veri se razlikuje. Iako svestan da nema veliko teološko znanje, niti je siguran da ono koje ima može lepo da objasni, Miloš intuitivno oseća da se najdublje istine kriju u predanju o prvobitnom grehu, i učenjima o vrlini i putu ka svetlosti. Njegov potomak, međutim, utehu radije traži u pop kulturi – opsesivnom slušanju muzike, čitanju romana, filmovima – a kada, u jednoj sceni, posegne za Svetim pismom u nadi da će mu nasumično odabrani stihovi možda pomoći, kada ih pročita ironično zaključuje da bi to bilo moguće samo ako bi „imao u vidu širi kontekst, a sada nema snage da čita celu glavu, koja opet traži širi kontekst i tako do celog Starog i Novog zaveta“, pa knjigu brzo vraća na policu.

Po svemu pobrojanom možda bi se moglo naslutiti da pisac ima „navijački“ stav, da sudi ili naginje ka jednom od dva kulturološka koncepta koja opisuje, ali to nije slučaj. O tome, štaviše, eksplicitno govore i povremena učina promišljanja. Mada je verovao da će mu odlazak na selo neminovno i momentalno doneti mir, dublje upoznavanje odnosa koji vladaju među seljanima donosi mu spoznaju da su „ljudi svugde isti“ i da svako mesto (kao i svako vreme) nosi svoje mračne strane. „Tetka-Ljepa ga je lepo upozorila“, priseća se on u jednom momentu. „I selo je imalo svoje duhove, drugačije od onih gradskih, ali jednako strašne. Ako ne i strašnije.“

Ontološki pacijent je, dakle, roman koji podjednako razume i voli oba centralna junaka, kao i zajednice u kojima žive – prilazeći im surovo iskreno, bez idealizovanja – imajući jednako izoštren sluh i saosećanje za njihove, u suštini, iste muke:

Mada se kulturna klima i način života menjaju, zapravo se i dalje vodi ista borba, koja traje oduvek, unutar svakog pojedinca: borba da umesto praznine i laži, u sebi oživimo istinu i ljubav. Priča nam poručuje i da ne smemo da zaboravimo da su nam u toj borbi neophodni i bližnji, i njihova pomoć i podrška.

Roman je pisan u sporijem, strpljivom, katkad melanholičnom ritmu, uz izuzetnu posvećenost detalju, a podjednako je ubedljiv kada se služi tokom svesti, esejističkim tonom, dijalogom, ili kada, na vrhuncu jedne od priča, nastupe dramatičniji prizori i nešto akcije.