Dragan R. Filipović – ORESKA / ZLATNA KNJIGA / KAZABLANKA
(Dečje novine, Gornji Milanovac, 1987. / Znak Sagite, Beograd, 1988, 2008. / Znak Sagite, Beograd, 2003)

RAZBARUŠENO, MANGUPSKO-MUDRIJAŠKI

Piše: Ilija Bakić

Dragan R. Filipović nesporno spada među najizuzetnije, najzanimljivije i najuzbudljivije srpske pisce naučne fantastike druge polovine XX veka i početka XXI veka. Njegov dosadašnji opus čine tri romana (Oreska, 1987; Zlatna knjiga, 1988, drugo izdanje 2008; Kazablanka, 2003) i tridesetak priča rasutih po periodici.

Za njegovu prozu karakteristično je da se tematski i stilski razvijala izuzetno brzo dostižući visoke umetničke domete. Njegove prvoobjavljene priče predstavljaju autora čiji je pristup žanrovskoj tematici i ikonografiji nonšalantno neobavezan sa jakim satiričnim i humornim otklonom (npr. „Govnokradica“). Roman Oreska takođe, uz ponešto inovativnih odstupanja, prati žanrovske obrasce a pripovedanje je dobrano iznad stilskih standarda za žanr. Sveukupno, Filipović se na tadašnjoj žanrovskoj sceni pozicionirao kao zanimljiv autor očigledno velikih potencijala.

Ipak, roman Zlatna knjiga, objavljen samo godinu dana posle Oreske neočekivani je korak od 7 milja koji otkriva pisaca jasno profilisane poetike i stila. Priča je samosvojna mešavina fantastičnih žanrova – epske i naučne fantastike – sa socijalnom satirom utemeljenom u socijalističku realnost koja je, opet, organski izrasla iz pustog turskog doba a ovo je, neminovno, samo nastavak starih i prastarih vremena u kojima su svetom hodile i vladale sile iz današnje perspektive nespoznatljivih moći.

Pozornica dešavanja je Užice u svim periodima svog trajanja koja i dalje teku uzduž i popreko, obalama reke ili strmim, krivudavim ulicama sve do utvrde na brdu i okolnom pobrđu. I junaci su pokupljeni i probuđeni iz raznih vremena, s koca i konopca i od lošeg oca i još gore majke, na čelu sa legendarnim Kraljevićem Markom (koji je opet među Srbima) i njegovim ljutim protivnikom Musom koji će se iznova, kao veliki Srbin i veliki Arbanas, boriti u maloj Jugoslaviji. Oko njih se vrte (ne)znani arhetipovi Lude Naste, ništa boljeg Dojčila, profesora Rate Muniguza, Svete Klancare, Fatmira večitog stražara, veliki derviški šeik Muhamed Užičanin, Milan taksista, alhemičar Makarije, kockari, devojčure, ludaci svake vrste i fela, ne mnogo bistri policajci i bezbednjaci kojima će obraz osvetlati Ledno Jasmin i Ćefo Muharem, „više nego drugovi“, „policajci iz ubeđenja“.

Koloplet urnebesnih dešavanja ubrzava kao i svaka vožnja vrtoglavim ringišpilom, od potrage za tajanstvenom Zlatnom knjigom, dragocenom sabljom dimiskijom do ponovljenog dvoboja dva junaka, sve dok se, u sumanutom finalu, sve ne otrgne kontroli…

Tekst je prepun anegdota i dosetki i doskočica, igara rečima i smislom, aluzija na popularnu kulturu. U tradiciji literarnog  filmskog crnog talasa sred ljudskog taloga buja misticizam i fantazmagorija. Pripovedanje je razbarušeno, mangupsko-mudrijaško, povremeno samo sebi potrebno i dovoljno (što smatramo dodatnim kvalitetom). Epizode se nižu vrtoglavo, na preskok, ponekad i potpuno nepovezano (pa i neusklađeno) ali se ipak sklapaju u istinski impozantnu celinu čijoj lucidnosti i ludizmu ima malo parnjaka u savremenoj nam žanrovskoj i glavnotokovskoj književnosti.

Smerom čistokrvnog fantastično-alegorijski-satiričnog lokal-patriotizma-ludizma Filipović nastavlja i u svojim pričama i pripovetkama („Slovenska“, „Biciklista“, „Đuro“, „Tri (miliona) kostura“, „Zima od četiri haskija ispod svake nule“…) koje se mogu svrstati u (neformalno imenovani) kosovski ciklus koji, barem u početnim namerama, razmatra gordijevski čvor istorije i budućnosti naših zajedničkih nam prostora.

I u ovim prozama šetaju i šepure se jarko oslikani, više nego živi (anti)junaci u svojim sumanutim zgodama i nezgodama za koje nema uvek valjanog razloga i objašnjenja – niti je postojanje razloga i objašnjenja ključni razlog za čitanje pošto je tekst, u punoći slika i iskaza, sam po sebi i za sebe sasvim dovoljan. Autor majstorski barata onim što se (olako) zove nacionalni arhetipovi i karakteristike odnosno nacionalne predrasude, domaće prednosti i tuđe mane što pričama, uprkos lepršavosti i varljive neobaveznosti, daje ton duboke ozbiljnosti.

Roman Kazablanka trebalo je da se 1989. godine pojavi u „Kentauru“, ediciji posvećenoj naučnoj fantastici ali su se planovi izjalovili pa se roman pojavio u broju 11 (za maj 2003. godine) časopisa Znak Sagite za „science fiction, fantasy & horror“. Možemo samo pretpostaviti koliki bi literarni lom predstavljalo pojavljivanje ovog romana u tako prestižnoj ediciji.

Kazablanka sadrži sve karakteristike Filipovićevog stila koje su prepoznate u Zlatnoj knjizi: lepršavi humor, sugestivno dočarana armosfera, izmicanje očekivanom logičkom redu i redosledu razvoja priče, bezbroj dosetki i jezičkih kalambura, mudrosti upakovane u nonšalantne replike… Ovog puta scena je unekoliko šire postavljena-proširena na čitavu Evropu (i odatle na ostatak sveta) u doba sveopšteg imperijalnog konzumerizma koji zahteva da se senzacija gladnim buljucima turista nude-serviraju atrakcije kakve su (traljavo skleptane) rekonstrukcije bitke na Sutjesci ili scene iz legendarnog filma Kazablanka.

Radna snaga na ovim performansima su androidi konstruisani tako da su im rok trajanja i svest/sećanje ograničeni. Ali, uvek može doći do greške… Priča, koja ima daleki šmek Filipa Dika (ali sa ozbiljnim iščašenjima), vrcavo krivuda kroz dileme i muke izvesnog Džonija koji ne zna ko je ili šta je, kroz planove velikog mafijaškog bosa Malog zmaja u invalidskom kolicima, sednice i zaključke Evropskog parlamenta, gerilske borbe odmetnutih androida za svoja prava, uvek je vesela sa zadrškom (kao gorka čokolada), iznenađujuća u svojim skokovima u napred i u stranu od osnovne linije pripovedanja, uvek orna i poletna, mada su poneke situacije i komentari obojeni cinizmom koji je utoliko teži što je neočekivan i u veselom okruženju.

U konačnom sabiranju utisaka, Kazablanka je valjano delo pisca u punoj stvaralačkoj snazi. 

Konstatujmo na kraju ovog kratkog i svakako nepotpunog osvrta da je (do sada nam dostupno) delo Dragana R. Filipovića, u svoj svojoj apartnoj (ne)savršenosti, umetnički izuzetno i kao takvo nesporno spada u vrhunce svekolike srpske naučnofantastične književnosti.