Dragan R. Filipović: ZIMA OD ČETIRI HASKIJA ISPOD SVAKE NULE

Gledam te, i samo mislim: dokle li ćeš?

Prvo si teturao smrznutom zemljom, pa puzao a sad ležiš; Snežna kraljica već provlači providne prste kroz tvoju dugu kosu.

Ne sladim se. Nije mi to blisko. Opet, na apstraktan način, nije mi te žao.

Sad, ta gužva oko tebe… Rekao bih da samo odlažeš konačni iskorak iz ovog sveta senki u onaj u kom nema druge mere do to malo vatre u grudima. Ko zna…

I ne boj se: to su psi, a ne vukovi; taj starac među njima liči ti na Čukčija iz kerećih knjiga a ne na nekog drugog. I dok ti napola mumuficirani Čukčipravi zaklon od Ludog vihora, sedam u sneg kao konobar koji čeka da zahtevan gost okonča večeru: ne zna hoće li uz veliki ceh pasti odgovarajući bakšiš ili će mu ostaviti “čestitku”.

PRVI HASKI

leže preko tebe. Oči boje udaljenog leda gledaju te; toplotu i težinu sa zahvalnošću primaš. Drhtiš, i nešto računaš, dobar je to znak.

“Ne znaš ti kako je to. Niko ne zna. “

“A ti mi kaži” kroz vetar hrapa starčev glas.

Drhtiš, zubi su kastanjete, pa pas umesto tebe progovara:

“Strašno je to… Kao štene, rado sam svuda priman, moja domovina bila je uvažena. Gde god da mi se išlo, dočekivan sam s osmehom i ljudi su snevericom slušali kako se u mojoj zemlji žuvi.

Ako pas ima dušu, ako ona još uvek u meni stanuje, da umanjim greh: već tad sam pokazivao znake besnila. Jer, trošiti u kafani više od plate domaćina, za male (čuj male!) pare ponižavati njihove žene i kćeri… Nije li to besnilo? A opet, kako sam ga mogao prepoznati kad sam sa jednako obolelima putovao iza Gvozdene zavese, i pred tužnim, plavim očima prelepih Poljakinja,Slovakinja… ma,Slovenki, prosipao flaše viskija na pod, naručivao kavijarna sranja i lagao kao pas o mojoj zemlji, o slobodi, o parama. O moći.

Široka je zaista duša Slovenska – nisu nas čak ni tukli. E, bar da jesu… Ne bih ja sad ovde ležao!

I kada su se hijene i šakali sjurili na mlade demokratije da razvuku sve što vrednosti ima, dobro smo stajali. Malo smo i mi razvlačili, više kao potočari – oni što sa torbicama čekaju da prođu najezde i sve se smuri, pa izađu i pokupe u žurbi zaboravljeno. Naši čuvari nisu mirisali zveri u mraku izvan dvorišta. Ostrvljeni i sami, kako bi?

Sve se slomilo posle godine koja je bila najuspešnija, koja je obećavala širok put do blagostanja.
Nismo više ni bogati, ni omiljeni. Naš način, hvaljen od umnih glava decenijama, prokažen je.
Kao čopor poluludih mešanaca, klali smo se oko svake koske i lajanjem prebacivali krivicu na slabijeg od sebe.

Prirodno, ogradili su nas. Niti nam je ko dolazio, niti su ikog od nas igde pripuštali. Naše ime bilo je ime sramote i svi su očekivali da idemo s izvinjenjem na licu i poniznošću u očima.

Ko je imao gde, pobegao je u nadi da će dobiti posao koji niko neće. Primljeni su prvo prekoklinačno, pa s odvratnošću. Onda progon.

Naš pasoš, naš ponos, postao je žig sramote. Žig zveri.

Ne znaš ti kako je to. Niko ne zna.”

Čukči sedi pored tebe. Ako zapali lulu u mećavi koja bugija, poturčiću se.
E, jebiga. Zovite me Fatmir. Dok se drugačije ne naredi.

Gleda te kao da razume tvoju muku. Ko zna? On je od istrebljenih, likvidacija tvojih je u začetku…

Evo, čak i ja te shvatam. Da smo se ranije sreli… Ma, bilo bi i gore – sad bih te verovatno mrzeo.

S osmehom Mona Lize ispod suvih bora, Čukči ti pipa čelo, odmahuje glavom i daje mig čoporu. Preko tebe leže i daje ti glas.

DRUGI HASKI

“Bio sam vojni ker. Bolje naoružan, obučen i uhranjen, glumio sam mirovnjaka gologuziji, gladušima malo smo stali na stranu za koju su svi znali da je naša, pa smo malo dobili po splačinjari. Povlačenje kući izgledalo je gospodstveno. “nek se jebu, nek izginu kad su ludi i neće da im napravimo naš mir”; nažalost, u stvarnosti, otišli smo kao funjare i došli kući, da razdužimo oružje i zadužimo po pokrov satkan od ćutnje, zaborava ili sprdnje.”

“Mislio si” pita starac, “da ćeš dobiti kućicu s tvojim imenom, kosku svakog dana i učešće u svečanoj zaprezi na državni praznik?”

“Jesam… Sanjao sam sebe na čelu zaprege i avlijanere kako obaraju glavu dok pravi pas, skoro vuk, prolazi… Nećeš verovati, gnev je brzo prošao: sitno je to bilo prema mukama i poniženjima koja su nas zadesila.

Recesija udara redom. Ne zna za avlijanere i heroje. Mislio sam da će trajati godinu, možda dve, izdržaće se, pa ću da se smejem u lice i paradiram ponosno pred svima što su nas otpisali i omalovažili. Iz noći u noć sanjao sam da će ta klinčeva istina pobediti, da će svet shvatiti svoju grešku i požuriti da je ispravi. E to se zove zabluda, jer… “

“Ko pada, pojedu ga.”

“Ili mu bar pomognu da ostane, na zemlji, iza svih, izvan pogleda.”

Drugi Haski se brižljivije razmešta, oseća krik kojim smrznuta zemlja doziva dvonošca. Gleda dekaru zabrinuto.

Pa kaže:

“Prošle su godine dok sam shvatio da postajem matori prdež, i da nema nade da će biti bolje. Spakovao sam torbu, izvadio ofucani notes i okrenuo brojeve na sve strane.

Negde je bilo prijatelja, ali nije hleba; uglavnom nije bilo ni jednog, ni drugog. Izgubio sam blokče, bacivši ga preko ramena, potegao slamaricu i kupio pasoš zemlje koju sam nekad ismevao namerno izgovarajući njeno ime nakaradno.

Kušao sam sreću pokušavajući u jačim zemljama: prao sam sudove, sa osmehom čiča Tome točio benzin na blistavim pumpama, doručkovao jaja s knedlama, sopstvena, pio kafu s knedlama, pivo s knedlama, a onda samo knedle, knedle do predinfarktnog stanja. Gazda me otpustio čim je primetio da sam loćikav.”

“I prekosta?”

“To me spasilo. Kada su počeli neredi u kojima su linčovani svi koji mirišu na moju zemlju, bio sam u planini, na pecanju.

Prešao sam u susednu zemlju, vidi simbolike, preko snega i leda, pronašao bivšeg domaćeg izdajnika koji me samim čudom nije prodao, već uputio ovamo, u Sibir. “

“Zanimljivo. Preživeli iz mog naroda su bežali odavde. Kad razmislim bolje, svi su bežali iz Sibira.

“Ko bi očekivao da će Rujovci uspeti da se odraze od dna čabra i pomahnitaju od poslova u ovoj zabiti? Ko bi očekivao da svako ulaganje ovde donosi strahovitu dobit, i to brzo?”

Stari se smeši. Zna za blago, ali ne misle na isto.

“I šta bi? Srce te opet izdalo, pa su te najurili da skapaš daleko od logora?”

“Nije” cvokoće dvonogi, a drugi pas gleda nemo Čukčija.

Ovaj se slaže i treći haski leže da svojim plamenom rasplamsa skoro zgaslu iskru.

Majka Rusija ljuta je, šta li, i veo po veo beli pada na nas grešnike.

Zaprepašćujem sebe uzdahom, pa palim i ja duvan. Sad je stari odvalio vilicu od čuda. Ma, budi Fatmir ako ne veruješ!

Onda priča

TREĆI HASKI

“Zdravlje mi se vratilo u ovom surovom svetu. Fizički rad, svež vazduh i ta sranja nisu imali udela: ovde nisam bio šljam s orlom na pasošu, već vredan radnik. Svi su bili dođoši, zarađivali pare i niko se nije zamarao nabijajući muku bivšem nabijaču muke.”

“Pionirski duh? Melting pot”

“Recimo da je tako. Dok neka budala iz zemlje čiji sam pasoš kupio nije poturila malo više eksploziva nego što se i fanaticima toleriše. Mnogo smrti, mnogo štete.”

“Ti, da se izvadiš, ukažeš se?”

“A ti ne bi? Dobro, možda ne bi. U stvari, ti se ne bi ni spašavao odricanjem od svog roda.”

Čiča ne reaguje, ali puši ko Turčin.

“Sastavili su moj dosije za pola sata. Debeo. Da sam bio manje osion u mladosti, i da nisam ovom jezičinom laptao svaku vodu, provukao bi se. Ovako, poređali su mi sve izjave date demokratskim medijima iz zemalja koje sam oslobađao od slobode, sve slike sa naoružanim narodom…”

“Kako si pobegao?”

“Nisam. Pustili su me i objavili hiljadama radnika ko sam i da se niko neće ljutiti ako me sneg i led pojedu. Zanimljivo, za oružje su se prijavili oni kojima ništa loše nisam učinio, koji su se kleli u večito prijateljstvo. Pravi neprijatelji su me gledali sažaljivo, tužno ili su prosto okrenuli leđa.”

Čukči me gleda znatiželjno, a ja se gradim da me mnogo interesuje struktura belog kovita koji se valja prema nama.

Ćutimo, temeperatura pada.

HASKI ČETVRTI

Bez komande leže gde treba.

“E, jebiga!” reče plavooki iz momenta. ” Odoh ja.”

Svi laju i ježim se od zavijanja.
“Može se preživeti mraz samo do tri haskija”, kaže glas – pas.

“To važi za Čukčije”, pridiže se starac. “Za vas Amerikance, naročito crnce, zima od dva haskija znači smrt.”

Čukči mi prilazi.

“Vidim, spremaš pesmu”, zlobom prikrivam prodrmanost. ” Može li da se poruči neka?”

“Sve tvoje već su otpevane.”

“Vodi ga, stari, i bez ljutnje. Ispričaj mu kako si ti prošao, a i ja ću jednom doći da mu kažem šta mi je.”

“Imaš pogan posao: pratiš sve umešane do kraja puta da bi zapisao. Štiklirao, praktično.”

“Nisam ga ja birao.”

Ludi vihor mahnita dok oni odlaze u mećavu. Palim cigaru, pa mu kažem:

“Ne znaš ti kako je to. Niko ne zna.”

On još luđe.

“Dok ga ne zalomi, ili ne pročita zapisano.”