Pisac Nebojša Petković (1975) okušao se u svojim romanima u više žanrova, od distopijske fantastike (triologija „Poslednji grad“), preko noar fantastike (Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći, PortaLibris, 2018), do mešavine fantastike i istorijske fikcije (Čuvar grada, Strahor, 2021), a u najnovijim delima okrenuo se hororu:
Posle obimnog, uspelog romana S one strane (Neos izdavaštvo, 2024), Petković je ove godine čitaocima ponudio zbirku priča Noćni leptir, koja među koricama donosi sedam priča strave i užasa. Kako pisac u predgovoru navodi, radovi su poređani hronološki, tako da prve dve proze pripadaju starijem periodu njegov rada, dok su ostale novijeg datuma.
Petković i u ovoj knjizi pokazuje nesumnjiv dar da postavi zanimljiv i uzbudljiv zaplet, te kroz tečno pripovedanje nepretencioznim, pitkim stilom oživi različite lokalitete, pa i epohe, i u njih smesti uverljive i dopadljive likove, koje će sigurnom rukom voditi put liminalnih prostora i upečatljivih, a neretko i brutalnih, horor scena. Kao i u romanu S one strane, u više priča prisutan je i snažan erotski naboj, a prepoznatljivi žanrovski mehanizmi funkcionišu „podmazano“ i ubedljivo.
Priča „Vreća“ donosi izvrnutu, mračnu verziju jednog inače dobroćudnog i voljenog fiktivnog lika, praveći od njega krvoločnog ubicu i demona. Ideja je vrlo zanimljiva, ali utisak donekle kvare povremene stilske grubosti, i činjenica da obrt nije surov koliko bi mogao da bude zbog nešto tanje karakterizacije glavnog (anti)junaka.
„Tržni centar“ je uzbudljiva mešavina horora, erotike i akcije. Poprište strave je „hram potrošnje“ iz naslova, u kojem ljubavni par igrom slučaja ostaje zarobljen u noćnim satima, posle zatvaranja, kada u ovom prostoru počinje da se odvija skriveni, ljudima nedokučivi život. Uvod gradi ubedljivu jezu, a plastični opisi krvavih borbi sa neočekivanim napadačima nose snagu filmskih scena. Nešto ambicioznija karakterizacija i bolje odslikan odnos likova prema „svetom mestu“ kapitalizma možda su mogli da dignu ovu efektnu priču i na viši nivo.
Posle „Kožokradice“, verovatno najmanje uspele priče u zbirci, koja se bavi krađom tela uz pomoć okultnih formula, i ispituje mehanizme potonuća individue u sve dublje zlo, sledi najbolja kraća proza u knjizi, pod naslovom „99“. U ovoj pripoveci vešto je ukomponovano nekoliko elemenata dovoljnih za živopisan folk horor: uverljivi likovi potekli iz urbanog miljea koji dolaze u staru kuću u ruralnom kraju; atmosferični jezoviti opis gluvog doba u seoskom ambijentu; porodična „legenda“ o magijskom ritualu u koju čovek današnjice teško može da poveruje, ali ga svejedno snažno fascinira. Jer: ma koliko danas, u betonskoj džungli, na prvi pogled živeli drugačije nego nekad, sugeriše narativ, naši problemi, strasti i gresi suštinski su isti kao i oni koji su morili naše pretke… Najzad, tu je i surov obrt u završnici, u kojoj brutalni telesni horor naglašava posledice moralnog pada.
Sličnu formulu, mada u „obrnutom smeru“ prati i novela „Dug vodi“: ovoga puta liminalni prostor otvara se u urbanoj sredini, i to na popularnom gradskom kupalištu, Adi Ciganliji, ali se protagonisti, savremeni Beograđani, ovde i sada, suočavaju sa mitološkim bićima, koja, naizgled, pripadaju nekom drugom svetu i vremenu, a poznata su iz predanja istočne Srbije (tartor, Muma Paduri), i na svojoj koži osećaju dejstva vlaške magije, bez obzira na to što u nju ne veruju. Uz upečatljiv ljudski faktor, u vidu zamršenih odnosa u jednom ljubavnom trouglu, priča donosi opipljivu napetost i teskobu koja raste sa svakom sledećom stranicom…
Takođe poduža, pripovetka „Dar“, pripada svetu koji je Petković izgradio u romanu S one strane, i donosi epizodu iz života glavnog negativca, Saračevića, koja se odigrava u srpskoj prestonici u doba Prvog svetskog rata. Prateći vizuru njegovog pomoćnika, u nizu prilično nemilosrdnih horor scena, najdirektnije se od svih proza u knjizi bavi pitanjem cene i posledica koje sa sobom nosi predimenzionirana volja za moć koja se ostvaruje kroz okultističke prakse.
Knjigu zatvara naslovna novela – najobimnija, a verovatno i najbolja – u kojoj protagonista odlazi u zabačeno selo u istočnoj Srbiji, sa namerom da proda kuću koju je nasledio posle smrti oca, ne sluteći da ga, umesto svakidašnje neprijatnih birokratskih formalnosti, čeka daleko strašnije potonuće u jedan neslućeni, skriveni svet. Petković suvereno vlada atmosferom, lokacija je i ovde plastično dočarana, a folklorni motivi ukršteni su sa autorovom nadahnutom imaginacijom koja se oslanja na moderne tekovine žanrovske literature i filma. „Noćni leptir“ najubedljivije spaja obe teme koje pisac u predgovoru i sam navodi kao ključne, kada analizira šta ga zapravo privlači čitanju/gledanju, a najzad i pisanju priča strave i užasa:
Pre svega, one tematizuju susret savremenog, „racionalnog“, često ateistički nastrojenog čoveka, sa onostranim silama/pojavama/bićima – susret koji na radikalan način dovodi u pitanje, pa i razara, njegov pogled na svet i realnost percipiranu isključivo čulima, u koju je do tog trenutka verovao, često bez ikakve dileme i upitanosti.
Druga tema tiče se motivacije i poriva pojedinaca koji, izvesnim okultnim praksama, pokušavaju da zauzdaju i (zlo)upotrebe tu drugu realnost, koja obitava „sa one strane“, i okoriste se prodorom u polje teško dostupnih istina.
Petković se u svojim prozama samosvesno i strogo drži konvencija i pravila žanra, ali njegovim pričama, osim zanatske veštine, ubedljivost nesumnjivo daje i iskrena zapitanost nad ovim fenomenima, koja počiva na najdubljem, intimnom nivou.
