Nismo mi ni znale šta se u tim trenucima događa. Anđa i ja smo istrčale iz sobe, Dejan je bio ušao i dohvatio se s tim tipom koji je bio obučen kao nindža i stigao da zada samo jedan udarac Anđi, nožem, preko debelog šarenog ćebeta. Anđa je izjurila iz sobe, sve s ćebetom, ja iz kupatila, gde sam se bila zaključala, a Dejan je ostao sam s onim tipom u sobi. Bose smo se obrele u dvorištu i sele u džip. „Kad će Dejan, šta li se sad dešava?“, pitala je Anđa, sva drhteći. „Sad će, sad će“, odgovorila sam joj, i onda smo možda i čitava dva minuta sedele tako u kolima, gledajući pravo u ulazna vrata.

Za to vreme, što mi i nismo mogle znati, unutra je u toku bila borba na život i smrt. Dejan je uspeo da sa zida u hodniku skine ujkine rogove, rogove oriksa koje je moj ujka doneo sa safarija, i njima da tresne napadača po glavi. Ovaj je pao. Trebalo je tad Dejan da se okrene ka vratima i potrči koliko ga noge nose, ali njemu je došlo da priđe i overi uljeza. Onda ga je ovaj uhvatio za nogu, blablabla, i tako.

Pred Anđinim i mojim očima konačno su se otvorila vrata kuće.

Na pragu se pojavio Dejan. Nevin je bio izraz njegovog lica. Otvorila sam vrata kola, izašla i krenula mu u susret. Anđa je ostala u džipu. Dejan je izašao sâm, kretao se sporo, iskolačenih očiju, ali tih, bezglasan.

Onda sam primetila da mu se noge nekako čudno pomeraju. Kao da vuče stopala po zemlji, pa se stopala malo odignu, pa se nakrive. Nije mi se to dopalo.

Tad se na vratima, iza Dejana, na dobra dva metra udaljenosti, pojavio on, nindža. I tek sam u tom momentu ugledala vrh koplja kako viri iz Dejanove dijafragme. Proburazio ga je bio i, praktično, nosao na koplju. I to onom koplju koje je ujak doneo iz nekog zamka nedaleko od Štutgarta; ujna je stalno nagoveštavala da ga je ukrao, a ujak odmahivao rukom i govorio da ga je dobio na poklon od mesnog političara.

Nindža je onda samo pustio to koplje iz ruku, i Dejan je, proboden, ničice pao.

Anđa je vrištala u kolima, udarala pesnicama o šoferšajbnu: „Vraćaj se, vraćaj se, brzo, bežimo!“

Ubica se mirno okrenuo i ušao u kuću. Na samom pragu skinuo je kapuljaču i nestao unutra, u mraku. Lice nismo mogle da mu vidimo.

Zaplakala sam. Bilo je to prvo ubistvo kojem sam prisustvovala.