Novi roman Dejana Ognjanovića, Zadušnice, biće predstavljen u četvrtak 7. decembra u 17.30 sati u Maloj sali Niškog kulturnog centra. Na promociji će, pored autora, govoriti urednici knjige, Ana Marija Grbić i Igor Stanojević.

Povodom navedene promocije, u niškom dnevnom listu Narodne novine danas je objavljen opširan intervju sa Dejanom Ognjanovićem. U razgovoru koji je vodila novinarka Aleksandra Gojković, autor Zadušnica opisuje nastanka ovog horor romana sa jakim crnohumornim primesama, uz sve tematske, žanrovske, kulturološke i jezičke specifičnosti kojima obiluje. Razgovor prenosimo sa Ognjanovićevog bloga Cult of Ghoul.

Aleksandra Gojković: Roman Zadušnice ima dugu predistoriju, koja obuhvata 25 godina. Njegova prva „inkarnacija“, znatno sažetija, seže u 1998. godinu. Šta je presudilo da knjiga tek sada doživi zaokružen oblik?

Dejan Ognjanović: Moja inicijalna zamisao imala je formu novele, i kao takva bila je nezahvalna za zasebno objavljivanje. Još važnije, sadržinski gledano, pre četvrt veka nije bila dovoljno očigledno povezana s ambijentom u kojem se dešava, odosno Nišom, Niškom Banjom i jednim selom u blizini. Trebalo je da horor naših neživota u poslednjih par decenija dotakne dno, a zombifikacija stanovništva maksimum, pa da ova priča dočeka svoj čas da u potpunosti profunkcioniše.

AG: „Živi mrtvaci“ iz romana nisu tipični zombiji, a vreme i jeste i nije ovo…

DO: Vreme koje se u romanu implicira sasvim izvesno jeste ovo, sadašnje, ali namerno nisam hteo da imenima i konkretnim referencama tekst „zakucam“ u određenu godinu, već sam se trudio da zbivanja učinim univerzalnim i prepoznatljivim i čitaocu koji će ovu knjigu čitati za deset ili više godina. Moji živi mrtvaci sasvim sigurno nisu preslikani iz američkih uzora, već su i po ponašanju i po reakcijama koje izazivaju indikativni za ovdašnje okruženje i mentalitet.

AG: Knjigu prati osobeni humor, u kombinaciji sa prepoznatljivim narodnim običajima i jezikom u kome je mnogo lokalnog kolorita…

DO: Moja inicijalna zamisao bila je sumorna i egzistencijalistička, zasnovana na pitanjima: ko smo, šta smo, kakvi smo, zašto smo? I još: da li je ovo život, koja je razlika između živih i mrtvih, da li možda živi zavide mrtvima, i zbog čega? Međutim, u razradi te tematike, u niškom okruženju, humor se nužno nametnuo kao jedan od mehanizama preživljavanja. Za moje likove, on je nusproizvod preteranih i grotesknih načina na koje reaguju kad ih pogode vanredno stanje i epidemija.

Za mene i moje čitaoce, crni humor je jedna vrsta zaštite prilikom suočavanja s mrakom koji bi, nerazblažen smehom, bio previše gorak. Osim toga, ja sam veliki ljubitelj sočnih, narodnih, niških idioma i izraza, i njima sam obilato začinio ovaj tekst kao svedočanstvo ovdašnjeg karakterističnog, neuništivog duha.

AG: Deo radnje romana dešava se u akademskom svetu, na fakultetu, gde će se nauka sresti sa fenomenom koji je naučno nemoguć…

DO: Tako je. Ja sam potekao iz tog sveta, deset godina sam predavao na Anglistici, na niškom Filozofskom fakultetu, nakon čega sam otuda, praktično, oteran; stoga je bilo logično da i ta institucija dobije moj mali „omaž“ u romanu. Mada, za zaplet značajnije stvari dešavaju se na Medicinskom fakultetu, na času anatomije tokom kojeg leš oživi pred studentima. Jedan profesor i njemu blizak student pokušaće da se razumom i naukom suprotstave plimi iracionalnih sila koja preplavljuje sve.

AG: Geografija u kojoj se dešava radnja romana ista je, kako otkrivate u pogovoru, kao u Vašem prethodnom romanu Zavodnik. Čime se selo Špaj „preporučilo“ kao posebno zgodna lokacija za romaneskne priče sa horor zapletima?

DO: Svi moji dosadašnji romani, i Naživo, i Zavodnik, i Prokletije, pa sada i Zadušnice, opisuju Srbiju u izumiranju, zemlju moralno posrnulih i egzistencijalno ugroženih. U tom smislu, selo Špaj, odnosno ovde Vrgudinac, opustelo, ruševno, poluraspadnuto, s nekolicinom staraca s jednom nogom u grobu, bez mladih, bez budućnosti, savršena je paradigma ove zemlje živih mrtvaca.

AG: I ovaj roman ste objavili kao samizdat, uz brojne pretplatnike pobrojane na kraju knjige. Kako se dolazi do tako širokog kruga čitalaca koji su spremni da blanko kupe vašu novu knjigu?

DO: „Minuli rad“ najbolja je preporuka: zadovoljan čitalac postaje stalni čitalac. Iako moje knjige ne mogu da računaju na intenzivan marketing i napadni plasman kao one kod tzv. velikih izdavača, one put do starih i novih čitalaca nalaze usmenim putem, ali i preko preporuka na društvenim mrežama, na Gudridsu, Instagramu, Fejsbuku, na raznim blogovima, gde ih hvale i jedni drugima preporučuju strastveni čitaoci, a ne sve ograničeniji i sve opskurniji književni kritičari.

AG: Iako je reč o žanrovskoj knjizi, roman „Zadušnice“ iskoračuje i ka čitaocima koji nisu nužno vezani za žanr horora… Označava li on možda i neki poetički zaokret kada je Vaša proza u pitanju?

DO: U ovom romanu ima sasvim dovoljno napetosti, jeze i groze da ljubitelji horora budu zadovoljni. Ipak, istina je da tu postoji osvrt na našu tužnu svakidašnjicu više i eksplicitnije nego u mojim ranijim delima. Ovaj roman neki već opisuju kao spoj Nušića ili Domanovića sa Džordžom Romerom i Sinišom Pavićem. Prosto, pred hororom u kojem živimo ne mogu da zatvaram oči i rezultat toga je ova realistička dramedija sa zombijima, našim komšijama.

***

Roman Zadušnice moguće je naručiti od autora putem mail adrese: dogstar666 at yahoo dot com, po ceni od 1.000 dinara (bez poštanskih troškova). Detaljnije informacije o načinu naručivanja ove kao i drugih knjiga Dejana Ognjanovića, potražite ovde.