Podelite sadržaj:

U KLOPCI RETROGRADNOG RASPADANJA REALNOSTI

Filip K. Dik – UBIK
(Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2018)

Ubik

Piše: Ilija Bakić

Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike. U svom je opusu spojio decenijsko ispisivanje „palp“ priča i romana – pisanje je zanat kojim je zarađivao novac za opstanak – odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu; za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga i mnoštvo priča!

Pritisnut egzistencijalnom neizvesnošću, jurnjavom za rokovima predaje rukopisa, živeo je neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj.

Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, vanzemaljce svih oblika i svemirske avanture ali ih je stavljao u neuobičajene kontekste. Dikova proza je najupečatljivija dok opisuje odmak od svih društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; „normalno“ funkcionisanje svakodnevice često se, u trenu, menja postajući neprepoznatljivo pa su frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti.

Ubik - Filip Dik

Među najuspelije Dikove romane spadaju: Čovek u visokom dvorcu (1962), Sanjaju li androidi električne ovce? (1968), Ubik (1969), Tecite suze moje, reče policajac (1974), Tamno skeniranje (1977) – Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji Fantastika i futurologija (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije – a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Dik.

Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost njegovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče intrigantnost ideja. Dela Filipa K. Dika plene atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima i krhkim granicama svesti izvan koje leži nepojamni haos.

Ubik se nominalno dešava 1992. godine u svetu u kome bukti rat pojedinaca sa posebnim sposobnostima (telepate, prekognitivce). Neke kompanije šalju svoje „psihike“ da bi otkrili tajne konkurencije a „smotrenske“ kompanije, u cilju odbrane od takvih napada, nude usluge „inercijalaca“. Grupa „inercijalaca“ posle napada na Luni, pošto zamrzne svog pogođenog poslodavca (nadajući se da će iz „poluživota“, doba posle smrti a pre mentalnog nestanka, nastaviti da im daje naloge), vraća se u sedište svog Udruženja. Ubrzo im se počnu dešavati neobjašnjivi događaji: svi materijalni predmeti oko njih vraćaju se u prošlost, njihov šef im šalje poruke na bizarnim mestima… Razrešenje pitanja da li je šef mrtav ili su mrtvi inercijalci, koji su principi regresije, neprestano izmiče, zdrav razum potpuno je bezvredan u novonastaloj stvarnosti.

Roman prati funkcionisanje grupe zatečene u situacijama stranim dotadašnjem iskustvu. Na frustriranost nepoznatim okruženjem nadovezuju se različite reakcije članova grupe, ekscentičnih, asocijalnih jedinki.

Laku noć, Punpune

Dik je uspeo da maestralno izbalansira ikonografski prepoznatljive elemente, intrigantan zaplet i tenzije sa nizom ingenioznih detalja koji oplemenjuju priču uverljivošću (brojne marke vozila i kućnih aparata iz 1930-tih) i razgaljujućom, ludističkom duhovitošću (vrata i mašine koje funkcionišu samo ako im se za to plati).

Lakoća kretanja kroz lavirint događanja bez vidljivog uzroka i razrešenja, planova i razočarenja njihovom propašću, začudnih i humornih replika, neodoljiva je i mami osmehe odobravanja i potpunog čitalačkog uživanja. Ubik je ne samo remek-delo u Dikovom opusu već i remek-delo svekolike naučne fantastike.