Stiven King nije samo neumorni stvaralac horor proze, već i pisac koji je izvršio izuzetan uticaj na promenu paradigme horor žanra. U svojim delima često obrađuje teške i kompleksne teme s namerom produbljivanja emocionalnih i psiholoških aspekata likova i pri tome ne zazire od detaljnih, ponekad i šokantnih opisa nasilja kako bi prikazao surovost situacije kroz koju likovi prolaze. Stiven King je neumoljiv tvorac mračne strave, ali čak je i on imao trenutke kada se odricao svojih dela ili bio na samoj ivici da odustane od njihovog objavljivanja.

Zbog tragičnog niza oružanih incidenata po američkim školama, King je krajem 90-ih od izdavača tražio da se iz prodaje povuče njegov roman Rage (Bes) napisan 1977. godine pod pseudonimom Ričard Bakman. U romanu je opisana talačka kriza koja nastaje kada jedan problematični učenik ponese oružje u školu. Knjiga je bila povezana sa nekoliko nasilnih incidenata tokom 80-ih i 90-ih godina, koji su se poklopili sa radnjom romana i King je osetio potrebu da zatraži njeno povlačenje iz prodaje.

Međutim, to nije jedini put kada se King distancirao od svojih dela. Poznato je da je Groblje kućnih ljubimaca objavio samo zbog svojih ugovornih obaveza. Na uporno pitanje novinara da li je istina da je pokušao da odustane od objavljivanja te knjige zbog njene izrazito mračne tematike, King je odgovorio da se užasnuo kada je šest meseci nakon završetka pisanja, pročitao taj roman.

„Pisanje te knjige mi je bilo pravo uživanje, sve dok je nisam završio. Kada sam je ponovo pročitao, pomislio sam: ’Ovo je užasno! Ovo je stvarno prokleto grozno!’ Sve te stvari u vezi sa smrću dece, bile su mi bliske, jer su moja deca živela na tom magistralnom putu.“

King je pomerio mnoge granice u horor žanru i retko kada deluje da žali zbog toga. Ali ovoga puta, učinilo mu se da je otišao predaleko. Prirodno je bilo da kao otac vidi paralelu između likova u svojoj knjizi i sopstvene dece. A to je veliki teret za jednog roditelja.

U 10. broju časopisa Književna fantastika, koji je posvećen Stivenu Kingu, objavljen je tekst docenta sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Miloša Jocića, „Death phobia: Smrt i umiranje u Groblju kućnih ljubimaca Stivena Kinga“, koji piše o našem duboko usađenom strahu od smrti, a naročito o roditeljskom strahu od smrti deteta izraženom u navedenom proznom ostvarenju „Kralja horora“ i koliko je malo nedostajalo da do objavljivanja tog romana nikada ne dođe. Ovde prenosimo uvodni deo Jocićevnog eseja.

„U Groblju kućnih ljubimaca (Pet Sematary, 1983), Stiven King je pisao o najužasnijem roditeljskom strahu: onom od smrti deteta. Krajem sedamdesetih, u periodu kada je autor bio gostujući predavač na Univerzitetu u Mejnu, njegov tada dvogodišnji sin umalo je istrčao na magistralni put pored kojeg se nalazila porodična kuća Kingovih tokom njegovog boravka na koledžu. King i njegova supruga Tabita jedva su uspeli da zaustave dete, kako se King sećao, tik pred prolazak teretnog kamiona u punoj brzini. Mračna reimaginacija ovog događaja, u kojoj je King zamislio drugačiji, tragični ishod, poslužila je kao osnovica za Groblje kućnih ljubimaca. Protagonista, lekar Luis Krid, svog dvogodišnjeg sina ne uspeva da spasi od teretnog kamiona koji prolazi magistralom ispred nove porodične kuće pored Univerziteta u Mejnu. Ophrvan tugom, do tog trenutka racionalni Luis Krid, zdravstveni radnik koji je sa smrću (drugih) bio na ti, oživljava leš svog deteta uz pomoć ukletog groblja severnoameričkih domorodaca. Dete se u ovaj svet vraća kao ljuštura lišena ljudske dobrote i opsednuta nečim izokrenutim, izvan ljudskog razumevanja.

Groblje kućnih ljubimaca ima reputaciju ’najstrašnijeg’ Kingovog romana – i to prema rečima samog Kinga! – koja traje već četrdeset godina. Šest meseci nakon završetka prve verzije rukopisa, King se vratio tekstu Groblja kućnih ljubimaca (u skladu sa svojim uobičajenim procesom pisanja) i knjiga mu se smučila. Tekst je onda pokazao svojoj supruzi; i ona je mrzela roman, naročito stradanje sina glavnog junaka, zapravo njihovog sina u tamnom obrtu scene kojoj je i sama prisustvovala. Kingov prijatelj i povremeni spisateljski saradnik Piter Straub je takođe mislio da je u pitanju užasna knjiga i da ju je najbolje baciti i zaboraviti na nju.

Groblje kućnih ljubimaca objavljeno je skoro pet godina nakon što je napisano, i to ne Kingovom željom: roman je ugledao svetlost dana samo zato što je njegovo objavljivanje pomoglo Kingu da kompletira ugovornu obavezu sa tadašnjim izdavačem Doubledayom. King je i u vreme objavljivanja romana mislio da je u pitanju užasna knjiga – ne zbog stila ili forme, već zbog teme i uznemirujućeg toka. Frustriran usled činjenice da je praktično bio ucenjen da objavi knjigu, i to knjigu koja je imala zastrašujući emotivni uticaj na njega, King se po objavljivanju romana još više odao zavisnosti od alkohola i kokaina. U predgovoru reizdanja iz 2000, King je još jednom potvrdio da je Groblje kućnih ljubimaca – knjiga koju nikada nije voleo, koju su njegovi najbliži mrzeli, i koja je, posredno, napravila još veći jaz između njega i porodice i zamalo ga nije ubila – i dalje, po njegovom mišljenju, najstrašnija knjiga koju je ikada napisao (…)“

Prema knjizi Groblje kućnih ljubimaca urađene su dve filmske adaptacije. A ekranizacija iz 1989. godine, koja je gotovo podjednako mračna kao i knjiga prema kojoj je snimljena, odnedavno je dostupna na platformi HBO MAX. Naravno, dostupna je i na drugim mestima, pa ne sumnjamo da ćete se snaći ukoliko osetite potrebu da možda baš ovog petka 13-og odgledate ili reprizirate to kultno filmsko ostvarenje. A možda možete da započnete i čitanje izvornog romana…