(Uvodni deo pripovetke ,,Glagoljiva smokva”)

I

Poješću! – u sebi je dreknuo. Poješću ponovo! Otporan sam na otrov… Otporan… Gladan

Od zajutarja se junaku našem vid mutio. Ruku je pogledao. Po koži tamnoj, pod znoja plimom, svugde su se, nesrećniku, pečati osuli. Pečati suri, vesnici kraja. Majka ga je pokojna u pašnjake nebeske zvala, i njegova majka, ali i Majka svih pokojnih, no ni za časak se čovek mladi u nameri svojoj pokolebao nije. Glad se višednevna nečim još utoliti morala, pa makar i gljivama otrovnim, koje za života se svega jednom ili, ako dovoljno ste brzi, i dvaput okusiti mogu. Ne bez posledica, doduše.

Još zalogaj… samo… – misao mu se u vrućici otkinula. Poslednji… Obećaj sebi to… Fristino…

Od prošle noći gorkoljuti plamen u dnu jezika nije jenjavao. Prvije put tada gjosolajku^[1] mladićkušao. Pojedincima poput njega – pojedincima sirotim, bosonogim i bolešljivim – teško se mogao odrediti broj, jer godinama je Jimkilom nemaština harala. U nemaštini su mnogi vek svoj kratak provodili i zbog nje, naposletku, u grob i odlazili. Nije u kraljevstvu druena za vrlinu skromnost važila. Ne. Ponajpre se ona sa urođenom manom uporediti mogla i na nju se pojedinac baš svaki razbojništvu nesklon prilagoditi morao, onako kako u mladosti se već na teške naravi roditelja svikne.

Poslednje je tračke snage mladić iskoristio da uz sasušenu se kedra krošnju popne – zacelo kedra – pa, ne bez podozrenja da naredni će ga obed odista dokrajčiti, da on će ga, nesumnjivo, u Zaumlje oterati, zagrizao je klobuk kao gnoj bele pečurke. Morao je. Sit je gladovanja Fristino bio. Zalogaj je gorak bez žvakanja progutao, kao da gadna je nekakva hleba kriška posredi. Smrću natopljena. Hvat mu je, međutim, najedanput oslabio i mladić se porebarke na tle survao. Gorčina mu se niz grlo u potocima slivala. Bol ga je u trbuhu celoga sapeo. Sav ugruvan, na umoru, nadljudskim je naporom do straćare Fristino dobauljao. Zapomagao je. Plakao. Sebe samoga na kola pasja kudio. No, dockan već je bilo.

„Hasto!” očevo je ime, najzad, zaunjkao. Rukom se desnom za gušu držao, a levom – za nos. I za čelo. „Ponovo sam pojeo… meso mrtvog boga…” Krkljao je i istovremeno slinavio. „Hasto, umirem…”

Postariji udovac prosedih uvojaka strelimice se na sina bacio, pa, i ne pitajući ga koliko otrova je pojeo, preko usana je kako-tako prevalio: „Vodim te travaru!” Sa zemlje ga je podigao, pa, kao da i dalje je dete, u naručje ga prihvatio. „Nazuha će znati…”

II

Na okrajku četvrti grobljanske, na brdu pod zasenkom krošnje orahove, druenskoga je travara straćara samovala, travara nadaleko poznatog kako po vidarstvu tako i po alhemijskom znanju… ali i po obešenjaštvu. Iako se života na Kamenom dvoru pre pola veka Nazuha Urul zasitio, a onda i odrekao, jednako je dobroćudni starkelja naš kraljici svojoj kao najskorija pridošlica Užeg veća na usluzi stajao. Veće se, kako obično to sa većima biva, neredovno sastajalo, i druen je oberučke samoću tu prividnu prigrlio. Voleo je samoću – Dakako! – ali gotovo nikada Nazuha sam nije bio. Meštani su ga prostodušni svakodnevno pohodili; vazda su ga o travkama i lekarstvu zapitkivali; usluge tražili, pokatkad ih i nudili; darove mu nosili i iznenađenja priređivali. Voleli su svog druenaonako kako osamu je on voleo, no i ti meštani, sa vrlinama svim svojim, ali i manama, srcu su druenskome s vremenom prirasli, te je s ljubavlju Nazuha nametanje njihovo trpeo^[2]. Među meštanima je Gjosolaja glas čovekoljupca uživao i u porodicama je mnogim za dalekog čak rođaka važio; za rođaka čudačkog.

Od ubogih i gladnih nikada travar zazirao nije. Kadgod bi od obeda ogrizina kakva ostala, sa sabraćom bi svojom hranu delio i kolibe njegove vrata, premda nerado, za svakoga su otvorena bila; za ljude, životinje, pa i utvarice čak. Dakako, utvarice – utvare male. U domu se njegovome sa svetom živim Zaumlje preplitalo, jer gde god bi Nazuha vreme provodio, pokrov bi se među svetovima dvama tanjim činio. Često su druena duščići i entiteti posećivali. Posredi je, naizgled, bila takva jedna ličnost kakva sa magnetizerima se prve vrste uporediti mogla. Mnogi su za društvom njegovim vapili, podjednako živi koliko i besmrtni. S tim u vidu, nije naš junak isključivo Staroj Mati na usluzi stajao; uživao je i naklonost Majke Smrt lično. S osobitom ga je pažnjom s onoga sveta ona posmatrala. Pokatkad ga je, takođe, i u goste k sebi pozivala.

Dan u kojem pripovetka će naša uzeti maha, sparan dan pesmom rovaca ispunjen i lavežom pasjim ispresecan, pride, činio se kao stvoren da bez griže bi se savesti u njemu lenstvovalo. Nigde se popodneva tog Nazuhi nije išlo. Niti jedno veće – ni Uže, a ni ono Šire – nekoliko dana nije trebalo da se sastane; niko ga iz komšiluka prepodne čitavo nije uznemiravao. Konačno, junaku se našem činilo, ostao je sam. Sam! Misao mu je ta osmejak izmamila. U stolicu se na klackanje junak naš zavalio. Pevušio je. Netremice u jednu te istu tačku piljio. Pućkao je plavičasti dim iz lule i po ko zna koji put nepravilne kolutove dima ispuštao. Sve jasnije je entitetčiće Zaumlja pred sobom video, ali mic po mic – sladak ga je dremež na prevaru savladao i Nazuha je, umoru se prepustivši, najpre utihnuo, a onda i zažmurio. Dobroćudne utvarice tek što pohitale su bile da ćebadima ga pokriju, da u odore se njegove s pregiba mnoštvom kao ptići ušuškaju, kada bučno ga je lupanje iza sna prenulo.

„Nazuha!” na jeziku se ljudskome vapaj začuo, a duščići su se, prestravljeni, među daskama i pod tepih skrili. „Nazuha, pomozi mi! Dete mi se otrovalo!”

Naglo je druen kapke razdvojio; a tek što u plitkoga je sna prostranstva zalutao bio… Očekivao je, međutim, da u spavanju će ga neko omesti. Pitanje je vremena bilo; uvek tako bude. Svetlaci su mu pred očima šestougaonim igrali, a zverski udarci o vrata ulazna neprestano su prostorijom odzvanjali. Brada od sasušenog bršljana nehotice mu je zašumela i on je, sav pretrnuo i od jeze hladan, na jedvite jade sa stolice ustao. Oniksnog se štapa sa glavom rubina latio i, kao potporu ga koristeći, korakom se gegavim prema ulazu uputio.

„Šta li ćemo, nesrećo? Šta sad?” sa druge se strane vrata glas potmuo začuo. „Nije kod kuće… Nazuha nije kod kuće…”

„Tu sam”, promuklo je druen promrmljao. „Tu sam, Hasto. Čekaj!” Glas je komšijski u vapaju prepoznao. Na livadskim je biljem prekriven sto lulu Nazuha odložio. Čujno su se druenove klompe po tepihu vukle i, duboko uzdahnuvši, vrata je otvorio, pa pokretom glave znak ocu dao sina da unese. Na slamaricu su ga u uglu smestili.

„Gjosolajka?” travar je upitao. Ni najmanje se nije starao prekor u glasu da prikrije.

Nije mladić mogao da odgovori. Neprestano je balavio. Krkljao. Kao riba se na suvom Fristino koprcao.

„Nisam siguran. Valjda”, namesto je sina Hasto uzvratio. „Izleči ga! Molim te! Znam da možeš; sve ti umeš!” Prste je kršio, jedva se suzdržavši ničice pred Nazuhu da ne padne.

Drvenom je stolu travar prišao. Lakim je pokretom ladicu otvorio, pa bočicu ispunjenu penušavom sadržinom odatle izvadio. Sve mehur do mehura. Iz grlića je pampur istrošen izvukao i staklence pod pritiskom tužno je zacijukalo. Čučnuo je tada Nazuha kraj mladića, pa trećinom mu tečnosti ljubičaste grlo zalio. Fristino se primirio. Naglo. Isprekidani uzdisaji iznenada su se ujednačili. Na patničkom je licu osmejak zatitrao. Obilno se, doduše, i dalje znojio.

„Blagosloven da si!” uskliknuo je starac i iza snage sve druena zagrlio. „Znao sam da ćeš ga isceliti! Znao sam da mili će moj Fristino preteći! Znao sam, a ipak sam se plašio…” govorio je otac, ali Nazuha je, blago ga odgurnuvši, u srce starčevo zebnje klicu usadio.

„Ništa još nije sigurno”, druen ga je presekao. „I dalje ne znam hoće li se probuditi. Malo je šta po vas ljude od gjosolajke otrovnije. Nije ona za vas stvorena”, mrko je dodao. „To meso je Sumnarijevo.”

„Kako još ništa nije sigurno?” glas je tada Hasto povisio. „Pa od čega mu život zavisi?” prasnuo je. Pesnicom je o zid tresnuo. Na zglavcima se izgrebanim u tragovima krv nazirala. „Odgovori mi, travaru!” zaječao je.

Ćutke na stolicu na kojoj donedavno se klatio sevši, grlić je bočice usnama ispucalim Nazuha prineo, pa, pošto je sve što je preostalo naiskap ispio, kratko je odgovorio: „Od ovoga.”

III

Druen je zažmurio. Mnoštvo mu se tačkica pod kapcima zapatilo. Šarenih. Ubrzo su se tačkice te u prstenove raznobojne raširile, a zatim su krugovi duž čitavog druenovog vidnog polja u mandale slatke procvetali. Sve slabije je i nesuvislije Nazuha gunđanje Hastovo čuo i ono je naposletku potpuno zamuklo onoga trenutka kada sluh je travarov nebrojenih žaba kreket zaglušio.

Iskoračio je iz stvarnosti. U Zaumlju se obreo. Zaumlju!

Kada u predvorju se sveta čudačkoga našao, nadlanicom je Nazuha predivo odmakao, pa, u onostranog predele mirisave uronivši, na grimizan je i ljubičasti pločnik zakoračio, sa svih strana u korov urastao. Gume ga je ušećerene miris zapahnuo. Vremena se protok unutar zaumnoga sveta oneobičenim činio; sekunda je ponekad i od godine duže trajala, i, šta god travar bi uradio, izgledalo mu je da će za to ili vekovi biti potrebni ili tek delić delića magnovenja. Nejasna granica među ivicama predmeta brisala se i nanovo u treptaj oka iscrtavala. Sve živelo je i sve disalo. Kao jedno.

Nedaleko se od travara zid od opeke uzdizao; prepreka koju jedino je prolaskom kroza glomazne dveri moguće zaobići bilo. Iz dveri je tih glava plavozelena izranjala. Glava divovska. Sa izrazom spokojnim.

„Vidim te, druenu žigosani…” junaku se našem glava obratila. Pri govoru usne nije razdvojila. „Mladića za kojim tragaš nedaleko ćeš odavde naći. Nastavi dole, niz put zavojit. Brzo ćeš ga sresti.”                  

„Zahvaljujem”, odvratio je Nazuha i duboko se sabesedniku svome naklonio. „Zbog mene se danas ne moraš otvarati. Uskoro ću ponovo Majku Smrt posetiti. Znam da me se uželela, ali, kao što vidiš, ljudi grobljanske četvrti mira mi ne daju. Uskoro ću. Tako joj prenesi.”

„Nek tako i bude”, smireno je glava rekla. Zažmurila je, potom.

Nizbrdo je tada druen pošao. Niz svrdlastoga je puta pločnikom koračao. Žilice narandžaste, što iz procepa su prodirale, Nazuha nije hajao da zaobiđe. Ružičasti su oblaci Zaumlja toplinu pevušili i junak se naš, ruke raširivši, takvom jednom iskustvu iskreno osmehnuo. Miomirisi onostranog življi su mu nego ikada izgledali, a ovoga puta, jezika je vrhom mogao i da ih okusi.

Premda Nazuhu nije napuštao osećaj da potraga je za Fristinom hiljadama godina kratkih trajala, nije mnogo prošlo pre nego što na dušu je mladića nesrećnoga nabasao. Dakako, nesrećnoga. Sav zajapuren i znojav, sin se Hastov za život goli borio. Nastojao je da od tri se čudovišne pečurke veličine šakala odbrani. Neprekidno su one na njega kidisale. Duščad gljiva gjosolajskih čije meso je Fristino dana prethodnih pojeo, čas režala su, a čas ukrug oko njega skakutala. Junaka su našeg klobucima udarala, a on, i ne znajući šta ga je snašlo, cvileo je. Zapomagao. Pljoštimični naleti pobesnelih gljiva do srži su ga uznemirili.

Mladiću uplakanom prišavši, Nazuha je najpre na pečurke frknuo kao kokoš da je terao i one su, skakućući, niz putić zamakle. Sve je zamuklo. I u mah isti sve zapevušilo.

„Fristino!” travar ga je pozvao. „Spasen si, Fristino. Ustani!” Ruku mu je pružio.

Iz šaka je tada mladić izronio, pa, kada nad sobom je pogledao, mutan je obris suseda razabrao. Druena. Do nebesa je, naizgled, lik Nazuhin rastao; spajao se i razdvajao sa oblacima ukusa mnogoljubičastih. Sve mu se u Zaumlju povezano činilo. Čula su se mešala, račvala i preplitala.

„Sumnari?” zaustio je mladić kao da se snebivao. „Ne…” ispravio se. „Ti si, komšija?” glasom je utanjenim upitao, pa, uverivši se da zbilja je posredi travar bio, jošte mu je jedno pitanje postavio: „Gde sam ja?”

„U Zaumlju”, kratko je Nazuha odgovorio. „Nadomak carstva Majke Smrt. Da korak si još samo koji načinio, ne bi ti u svet živih povratka bilo”, kazao je onim jednoličnim tonom, kojim sagovornik se obaveštava da kiša je upravo počela.

„A… Shvatam…” odsutno je Fristino promrmljao, pa, posle stanke kraće ponovo progovorio. „Nisam više gladan”, primetio je. „Više me u trbuhu ne probada. Miran sam. Spokojan. Otkad pečurke si onomad oterao, sve ljubi me i miluje.”

„U svetu zaumnog glad je krotka”, odvratio je druen. „I glad i ostale sve pošasti.” Načas je zastao. „Da kroz dveri si prošao; da u večna si prostranstva zakoračio, jedino na šta bi nabasao iskrena bi ljubav bila. Bez sumnje se toga ne sećaš, ali na mestu si tom – u smrti – pređe već mirovao. Pre rođenja.” Kratko je uzdahnuo. „Mrtvi smo svi bili. I opet ćemo biti, ali isto tako… opet ćemo i vaskrsnuti. Sve se, zbilja, ukrug vrti; to cela je tajna, ali ničega se, eto, ne sećamo. Tako mora. Bolje je tako. U ponovnosti – iz sve snage ponovo da jesmo.” Nekoliko je vekova proteklo pre nego što je travar nastavio: „Nego, ne bi trebalo previše da ti odajem. Još čas tvoj kucnuo nije. Vratimo se, komšija, u svet živih. Odveć te dugo Hasto tvoj čeka.”

„Da se vratimo?” otelo se Fristinu. „Zašto da se vratimo kada ponovo ću tamo gladovati? Mogu li da…” načas je zastao, „…mogu li, ipak, ovde da ostanem?”

„Tako mlad, a već bi se prestavio?” Nazuha se začudio.

Ramenima je koščatim mladić slegnuo, pa, nekoliko trenutaka ili, pak, godina razmislivši, tiho odgovorio: „Neću da gladujem. Ne ponovo. Neću da patim. Prijatno mi je ovde. Toplo je. Miriše.”

„Pa dobro”, travar je odvratio. „Nije na meni da od jednog te ili drugog izbora odvraćam. Ko ne plati na mostu – platiće na ćupriji.” Uzdahnuo je. „Produži onuda – Eno tamo, uz putić! – i na dveri ćeš Smrti tamo naići. Plavozeleni ih gospodin jedan čuva po imenu Zo i, učtivo li ga zamoliš, prema večnoj će ti Majci prolaz otvoriti. No, znaj da tamo kad odeš, kad u naručje te svoje Smrt prihvati i kada pogled ti na kraljevstvo njeno padne, tad povratka više nema.” Obrve je druen podigao. „Je li to konačna odluka? Fristino? Jesi li siguran da bi radije umro negoli živeo?”

Vekova je nekoliko u mestu kao omramoren mladić postajao, pa glavom naposletku klimnuo. Čin je taj Nazuhu ražalostio, premda ga, uistinu, nije iznenadio.

„Poštovaću odluku tvoju”, tiho je travar odgovorio. „I neću te od nje, Fristino moj, odvraćati. Zreo si mladić, sâm za sebe odlučuješ, stoga brige ne beri, jer neće mnogo proći pre nego što u majčinom se gnezdu ponovo svi sjatimo.”

Kreštav se bariton oca usplahirenog nanovo kraj uva travara našeg začuo. Bariton, koji do glave je Nazuhine ko zna koliko dugo već meketao. Plesniv je zadah jezika neopranog nozdrve junaka našeg ošinuo. Pred očima su se druenovim u fraktalima prikazivala i isto tako hitro nebrojena geometrijska tela preliva raznolikih smenjivala. Ubrzo je travar i mumlanje Hastovo uspeo da razabere. Trenutkom mu je svakim suvislije sve postajalo. I kapke je, naposletku, razdvojio i u mračnom jednom magnovenju čak uobrazio da u ruci je desnoj buktinju kojekakvu starac držao, spreman da i kolibu mu i duščiće sve u njoj jednom zasvagda sažeže.

„Rešio je da umre”, s tugom je u očima Nazuha objavio, pa, kao da saučešće je izjavljivao, na rame je Hastovo šaku položio. „Šta ja tu mogu?” Uzdahnuo je. „No, ti, komšija moj, duhom ne kloni. Ako ne u Zaumlju, srešćeš Fristina kad ponovo se rodi…”

---

[1] Gjosolajka je vrsta gljive. Otrovna je po ljude, ali ne i druene. Isključivo u Gjosolaju raste, a Gjosolaj, pak, za jednu od najsiromašnijih četvrti kraljevstva Jimkil slovi. Na druenskom jeziku – zemljaničkom – Gjosolaj znači grobljanska četvrt, te je po tome, upravo, naziv gljiva i dobila. Dobro! U redu… Malo me čak i zanima kud sve ovo vodi… Prim. čitatelja.

[2] Više ih je, uistinu, trpeo nego što ih je voleo. Baš kao i ja diletantskog ovog pisca. Prim. čitatelja.