Na uvodnim stranicama tribalističkog romana Šamanijada, Slobodan Škerović otkriva da je delo posvećeno Elvisu, „Kralju koji nije mrtav“. Po završetku priče o mladom primordijalnom šamanu po imenu Okarinaš, pisac će pružiti dekripciju svoje posvete, govoreći da je ona u pravcu Elvisa otišla zato što „dok neki jure svirku, svirka izvire iz Elvisa“. Njegova muzika – koja je u pop-kulturi možda više upamćena kao nemo prisustvo koje stoji nad zimzelenim snimcima publike u transu nego kao zbir nota – vektor je one spiritualnosti koju je sam pisac hteo oživeti; lep i tačan pokazatelj jedne knjige koja je sva u duhovnim istraživanjima („postkastanedanskim“, kako je uočio jedan drugi Škerovićev čitalac) i unutarnjim putopisima.
Čitalac se, međutim, može zapitati: zašto šamansku priču posvetiti rokenrolu? Možda je Šamanijadu bolje uputiti na džez (koji nema kraljeve), na Koltrejna ili Dejvisa, koji su svoja stanja transa, kao četvrta ili peta generacija potomaka pravih afričkih šamana, ugrađivali u muziku zapadnog sveta i njegovog racionalizma. Odgovor se nameće sam po sebi. Džez, delo nove duhovnosti, iako počiva na duševnom, improvizatorskom izvođenju, kao što i Škerovićev glavni junak na svojoj okarini svira ne iz notne sveske nego iz sebe, ipak je stanje preciznog i kontrolisanog ludila. Džez je opštenje klubova i gramofona, i stanje tihe meditacije. Koltrejn će kao mantru, glatko, kao preko tam-tam bubnjeva, ponavljati onu humanističku poruku kojom će se, na drugačiji način, baviti i Šamanijada („A love supreme, a love supreme, a love supreme…). Rok je, sa druge strane, zaista jedan nov oblik tam-tam bubnjeva: muzika-komunikacija Poezije i Transa; Elvis nije bio muzika za gramofone i klubove, već za arene i igranke, on nije intrigirao, nego je obuzimao.
U pitanju, dakle, nije samo drugačija vrsta muzike, već pre svega drugačija vrsta komunikacije, drugačije vrste signala prema recipijentu. Za džez muziku potreban je džez slušalac. Za Šamanijadu, potreban je šamanski čitalac. Autor romana zaista postaje signalista-mističar jer svoj tekst ne posmatra samo kao napisano umetničko delo, nego kao signal, kao komunikacijski entitet kojem se određuje i Poruka i način Primanja. Šamanijada je, inače, možda vulgaran i pomalo trivijalan naslov za Okarinaševu potragu (koja odstupa od uobičajenih žanrovskih postavki budući da je više unutrašnja nego spoljašnja) o kojoj se u romanu pripoveda, ali takav naslov, opet u činu umetničke komunikacije, ne opisuje samo ono o čemu tekst pripoveda, nego i sam tekst. Škerovićev roman je sam po sebi jedna „šamanijada“, humanistički putopis veštičjih doktora, trans-priča koja zahteva trans-čitaoca. Škerovićev tekst se i tka po uzoru na muziku. Kaleidoskopija Škerovićevog narativa, koji će skakati i preko likova i preko prostora (pisac u pogovoru svoj roman i naziva činom „kaleidoskopskog“ pripovedanja), koja će se primetiti i u naoko haotičnom i eksperimentatorskom dodeljivanju citata poglavljima, zajedno sa vremenski izmeštenim Međuigrama – neobičnim „međupoglavljima“ u fabuli – delovaće kao nepravilan, ali hipnotički ritam ritualnih bubnjeva nekog šamana-pripovedača.
Takav postupak metatekstualnog definisanja sličan je Džojsu, kao što je u ovom slučaju primetio i Miroljub Todorović[1]. Šamanijada i Fineganovo bdenje su snoviti tekstovi. Bdenje (Wake na engleskom ima nekoliko značenja, međusobno dalekih a ponekad i kontrakornih, što još više doprinosi apsolutnoj nemogućnosti tačnog prevoda ovog dela) je u istoj meri i tekst o snovima i tekst koji je sam san, kao što i Škerović piše delo koje govori o drevnim vračevima i njihovim interkulturnim sukobima sa novim rasama ljudi, ali koje je, istovremeno, i samo jedan šamanski ritual koje nama, „novim ljudima“, govori (možda teže razumljivim, hermetičnijim jezikom) o duhovnom parazitluku i razlozima zašto smo se odvojili od Zborišta, Škerovićeve paleolitske, metafizičko-budističke verzije Edemskog vrta.
Šamanijiada nije, doduše, u potpunosti kriptična i u potpunosti izgrađena od džojsovskih meandara. Iako izuzetno halucinogena, Šamanijada je na trenutke čvrsto usidrena u scijentizmu, pa će autor konceptima duha, duše, misli i Nirvane suprotstavljati motive Svemira, jonosfere, gravitacije i elektriciteta. Škerović će na trenutak, u jednom delu priče, jasno dekonstruisati svoj ištlanski roman kada u jednom od onih karuselskih citata bude rastumačio divinatorsku, mističnu pojavu Venere na noćnom nebu (što je inače lajtmotiv koji povezuje nekoliko krakova priče) u ključu egzaktne kosmičke nauke. Takvo umešno mešanje tehnološkog i mističnog dovodi do zanimljivog signalističkog konstrukta duhovnosti – budući da sam signalizam nastaje iz pretpostavke o spoju čovekovog novobića i ljudske civilizacije informatičkog doba – sličnog, možda, konceptu Nusfere Vladimira Vernadskog koji je pokušao da ideju ujedinjene ljudske pod-svesti objasni naučnim principima atmosfere i biosfere, baš kao što će decenimaja posle Vernadskog (i njegovog kosmizma) i signalizam govoriti o ujedinjenom ljudskom duhu putem planetarne komunikacije.
Tu se krije i jedno odstupanje koje Škerović čini u odnosu na signalizam. Signalizam je pravac koji svoje temelje i svoju poetiku gradi na temeljima i poetici postmodernog stanja, Informatičkog doba. Mistika signalizma je mistika satelita i betona, mistika kulture; Škerovićeva mistika je, sa druge strane, mistika čoveka i njegovog duha, mistika antropološkog a ne kulturološkog. Škerovićevi šamani su čiste duše u odnosu na „nove ljude“ (Kromanjonce) koji se u tim davnim eonima počinju pojavljivati na planeti, i koji za razliku od šamana, obitavaju u „neprirodnim“, „veštačkim“ strukturama Gradova i Civilizacije. Škerović, ukratko, dolazi sa druge strane transhumanizma, kojeg u određenom smislu signalizam prihvata. U njegovom tekstu, uspeće ljudskog duha neće doći putem mašina, gedžeta ili kibersvemira, već uprkos njima, doći će iz unutrašnjosti čoveka, a ne spolja, tek pošto se oslobodimo svojih „Grabljivica“, odnosno Škerovićevih posesivnih duhova koji parazitiraju tako što se hrane izvorno ljudskim dušama.
Takva tehnološko-šamanska igrarija nije prvi put viđena u Šamanijadi, iako joj Škerović inovativno prilazi favorizujući ono šamansko, a ne tehnološko. L. R. Habard, pisac naučne fantastike koji je od svog postupka prožimanja visoke tehnologije i duhovnosti uspeo napraviti i religiju zvanu sajentologija, kao centralni narativ svoje vere postavio je priču koja skoro sasvim odgovara premisi Šamanijade: u vreme kada se Zemlja tek formirala, nebrojeni milioni kosmičkih bića žrtovani su bacanjem u vulkane da bi, potom, njihove napaćene duše milenijumima lutale novostvorenim svetom sve dok se nisu nastanile u dušama rase Ljudi, donoseći im – usled nesklada između imprinta njihovih i čovečjih duša – nesrećna osećanja i skretanje sa „pravog“ puta evolucije. Vilijem Gibson je u činu neoduhovnosti svoj kompjuterski kiberprostor naselio virtuelnim vudu-vračevima, paukbogovima i tajnovitim ostacima jedne veće i tajnovite Veštačke inteligencije, a jedan od njegovih učenika, Čajna Mjevil, stvoriće Tkača, interdimenzionalno biće koje samo uzima oblik divovskog pauka i koje govori, možda nalik tekstu Škerovićevog romana, u neprekidnom nizu improvizatorsko-propovedne proze (sama Šamanijada je roman u kojoj se smenjuju narativ o Okarinašu i mikroesejistička promatranja spiritualnosti).
Modernim jezikom kazano, Šamanijada poručuje da se password jedinstva ljudske rase već nalazi u nama, a ne u telefonskim žicama iznad glava; odgovor na pitanja kojima se bavi i signalizam nalazi se, zapravo, u animističkoj prirodi čoveka. „Animističkom“ je, doduše, nazivaju oni koji su već uhvaćeni od strane Grabljivica!
– | –
Posmatramo li Šamanijadu kao knjigu koja traje između dve korice, a ne samo dok ide priča o Okarinašu – odnosno, ako je čitamo signalistički, otvoreni za fenomene komunikacije koje delo može doneti – Škerović, zapravo, čitaocima nudi dva teksta u okviru jednog istog dela. Jedan je pripovest o Okarinašu, a drugi, Škerovićev pogovor, jeste arhitektonsko objašnjenje nastanka te pripovesti. U pitanju je izražena razlika između dva diskursa; kao da je Škerović, poput Sekulićkinog Andrića, zaista istoremeno i zapadni i istočni pisac. Okarinaševa potraga je bajanje i fantaziranje, dok je pogovor studija i istina. Sam roman je meditativni tekst koji se upija i oseća, a pogovor je konkretna vizija onoga što tekst jeste i skoro pa egzaktno uputstvo za njegovo čitanje. U tom narativnom delu Šamanijade, Škerović je mag, veštac, čarobnjak i Tkač, dok je u potonjem objašnjenju svog pisanja naučnik, rastumač, planer, Grabljivac.
Šamanijada, čini se, ne može se čitati samo do one stranice kada se Okarinaševa priča završava; tek posle piščevog pogovora signal biva kompletan, i u još jednom, finalnom činu metatekstualnosti, čitalac pred sobom vidi i oseti onaj sukob Duha i Racija o kojem se dotada samo pripovedalo.
——–
[1] „U Šamanijadi, i sa njom, Škerović postaje neka vrsta signalističkog Džojsa/Moloha (…)”, kao što stoji u njegovoj recenziji.
Na uvodnim stranicama tribalističkog romana Šamanijada, Slobodan Škerović otkriva da je delo posvećeno Elvisu, „Kralju koji nije mrtav“. Po završetku priče o mladom primordijalnom šamanu po imenu Okarinaš, pisac će pružiti dekripciju svoje posvete, govoreći da je ona u pravcu Elvisa otišla zato što „dok neki jure svirku, svirka izvire iz Elvisa“. Njegova muzika – koja je u pop-kulturi možda više upamćena kao nemo prisustvo koje stoji nad zimzelenim snimcima publike u transu nego kao zbir nota – vektor je one spiritualnosti koju je sam pisac hteo oživeti; lep i tačan pokazatelj jedne knjige koja je sva u duhovnim istraživanjima („postkastanedanskim“, kako je uočio jedan drugi Škerovićev čitalac) i unutarnjim putopisima.
