Mahinalno se šljapnuo po vratu, reagujući na ugriz. Pogledao je u šaku. Dve muve, smrskane. Godine treninga, nervi i mišići prošarani implantima, instinkt i iskustvo ubice, sve sliveno u jedan potez. Osmehnuo se. Kakvo traćenje.
Palcem je obrisao leševe sa dlana i vratio pogled na zidove jame u koju je upao. Pokušavao je da nađe makar i naznaku puta kojim bi mogao da izađe. Uzalud, znao je unapred. Sam ju je iskopao. Nije joj bilo mane. Kakav kraj dana, pomislio je, a ako nešto uskoro ne učini, i kakav kraj života. Odozgo se začuo brzi topot majušnih nožica. Probudio se pre svitanja tog dana. Kišne kapi slinavile su iz neba. Ulična svetla su se žuto nazirala kroz smog, prizor od koga je ogladneo. Razbio je šest jaja za kajganu. Svako je imalo po dva žumanca. Kada je bio jako mali to se tumačilo kao dobar znak, sreća, sada samo kao radijacija. Razbio je i preostala četiri iz paketa. Dupla. Pogledao je omot, SREĆAN ŽIVOT UZ SREĆAN RAD ŽELI VAM KOMPANIJA SREĆA, i sve ovo nad sunčanim pejsažom i licem farmera koje se osvrtalo ka ambaru iz kog su virile životinje. Svi su bili nasmejani. I O u KOMPANIJA. I sunce. Cvrkut iz tiganja ga je trgao. Sunuo je jaja i mešao ih dok su se pekla. Kajganu je zalio šoljom jake kafe i progutao nekoliko pilula različitih boja. Ovo je trebalo da ga drži do kraja dana i, što je najgore, pomislio je, držalo ga je. Samo što će se dan završiti ranije nego što je planirao. Jamu je iskopao brzo i precizno. Laserom. Koji je ostao gore. Pravo je čudo da je uopšte preživeo pad. Pušku je učvrstio na trofejnu losovu glavu. Municija – sačma. Senzori na okidaču su bili programirani da reaguju na zaključavanje brave i onda se dezintegrišu, tako da bi leš pao u jamu u usamljenoj kući na proplanku, ustreljen sačmom, antiknim oružjem iz sopstvenog arsenala, u sobi zaključanoj iznutra. Onda bi se sledeći senzor aktivirao i napunio rupu smesom. Instant-granit. Bio je ponosan na svoje spravice, bez alata nema ni zanata, uvek su ga učili. Sutradan, održavanje bi naišlo na krvavu mrlju na vratima i pušku privršćenu na losovu glavu. Istrajno, kako to samo roboti mogu, uklonili bi i najmanji trag krvi, a puška bi bila vraćena na mesto. Prvo bi zataškali slučaj. Onda bi počeli da paniče. Vremenom, O u leševoj kompaniji bi prestalo da se smeje i neko bi je otkupio po smešnoj ceni. Tada bi taj neko možda rešio da sruši rustični letnjikovac i izgradi neki moderniji ili još rustičniji, zavisno od trenutne mode. A možda i ne bi. Možda bi taj neko običavao da dok hoda kroz kuću, i uvek, naizgled bez razloga, zaigra u sobi sa trofejima. Možda bi taj neko znao da se u temeljima kuće nalazi leš njegovog suparnika. Možda bi se iznenadio da sazna da je tu i leš ubice. Samo, ubica bi umirao bolno, bez blagoslova iznenađenja. Zgnječen veštačkim kamenom. Deo njega bi se pomešao sa žrtvom. Kao jaja u kajgani. Srećan rad, nema šta. Bio je plaćen unapred, pomislio je. Niko ga ne bi tražio. Niko ne bi ni znao da ga nema. Bio je senka, a uskoro neće biti ni to.
Začuo se topot majušnih nožica odozgo. Puška je prasnula i iverje je počelo da pada, kao pahulje. Vrata su pala pored njega, a preko druge ivice jame provirila je losova glava. Trenutak ga je samo gledala prepariranim očima, a onda su rogovi pretegnuli. Učvrstio je losa u ćošak i naslonio vrata na bogate rogove. Izašao je iz jame i obazreo se. Besprekorno bele koke njegovih zuba provirile su pod strehom njegovih usana. Miš je trčao niz pušku.
