Čim je prešao na plažu, kišu je smenila peščana oluja. U kovitlacu peska, hodao je. Kiša je bila monsun, vetar uragan. Vreme je bilo takvo otkako je napustio grad. Namera mu je bila da stigne do mora i da se, ako ni tamo ne nađe nikog, ukrca na bilo kakvo plovilo i traži dalje. Želeo je da sazna što više, da izloži nove pejsaže svom pogledu. Putovanje. Potraga. Bilo šta, samo da ne prizna sebi da zapravo beži. Znao je da je svaki njegov pokret samo deo bekstva, bekstva koje je sam pred sobom maskirao. Bekstva započetog u plastičnim senkama grada.
Grad je obuhvatao čitavu njegovu percepciju i, saznao je to kada se odvažio na pokret, prevazilazio svaki napor njegove mašte. Bio je sveprisutan. Pogledao bi ka nebesima, a bilo je i takvih mesta na kojima glavu nije morao da zabaci skroz do kraja, i negde između njega i plavetnila ispisale bi se servisne informacije, tačno vreme i odabrane poruke dobronamernih proizvođača. Dok je hodao pustim gradom, samo za njega palili su se hologrami, muzički sadržaji i olfaktorame. Uživao je. Prijalo je. Zaboravio je, i bežanje je postalo avantura.
I tog jutra je oklevao da napusti dvorište. Bilo je kameno i nepravilnog osmougaonog oblika. Nije bilo prostrano i svaka od kuća koje su ga okruživale pripadala je drugom stilu. Prethodnog dana, probudila ga je omalena prikaza u drevnom svečanom odelu, nervoznih pokreta i blebećući velikom brzinom. Gotovo da je plesala po dvorištu, izvirujući na ulice, unoseći mu se u lice i dodirujući mu ramena. Na kraju, prikaza se uzverala na najvišu zgradu u dvorištu, uzbuđeno uzviknula nekoliko reči i stropoštala se. Na mestu na kom bi se ljudsko telo raspuklo na izlizanom kamenu, prikazino se raspršilo uz zvučni efekat. Ka-prlrlrm-pring-prong-svrrrl-timpt! Kadenca na harfi. Sada je čekao nov doživljaj. Nebo se zamračilo. U jednom kraju dvorišta pojavilo se masivno ognjište i vatra u njemu. Senke svih predmeta su se izdužile i zaigrale. Osećao se miris ozona i borovih cepanica. Pojavila se prikaza devojke, izuzetno blede i lošeg tena. Češljala je kosu. S druge strane, stajao je ispolirani metalni golem. Kročio je ka devojci. Devojka se prenula i nasmešila. Ovaj igrokaz je već dvaput video. Golem će silovati devojku i pretvoriti se u velikog crvenog zmaja. Ustao je i krenuo ka izlazu iz dvorišta. Osetio je lahor na svom ramenu. Okrenuo se. Prikaze su stajale pred njim. Virnuo je preko šljaštećeg golema: čak i vatreni jezici u ognjištu kao da su zastali, očekujući od njega da objasni zašto odlazi. Počeo je da se kreće unatraške, napola strahujući da će prikaze jurnuti za njim ako samo skrene pogled s njih. Lagano su išli ka njemu. Kada mu se učinilo da je tugu u njihovim očima smenilo nešto drugo okrenuo se i potrčao iz sve snage. Osećao je prisustvo iza sebe i trčao iako su mu suze maglile pogled a dah sekli jecaji.
Kada je ostao bez snage, srušio se.
Plakao je. A suze su mu tekle i kada je prestao da plače. Otvorio je oči i video da leži u blatu i kisne, nedaleko od grada. Celim putem preko livada, pljuštalo je.
Čim je prešao na plažu, kišu je smenila peščana oluja. U kovitlacu peska, hodao je. Uporno. Dalje. Stigao je do mora i zakoračio u njega. Oko njegove noge, voda je proključala.
Nije to nikako mogao da vidi, ali na plaži, pesak se dizao samo u njegovoj neposrednoj blizini. Na livadama, pratio ga je minijaturni kumulonimbus. U plićaku, more je ključalo samo kraj njega. Bio je poslednji čovek na Zemlji.
