Nebojša Petković – S ONE STRANE
(Neos, Beograd, 2024)

Piše: Vladimir Kolarić

NE UTOPITI SE U TAMI – ROMAN S ONE STRANE NEBOJŠE PETKOVIĆA

S one strane Nebojše Petkovića (Neos, 2024) je složeno, višeperspektivno strukturisan, vešto i tečno napisan horor roman, ali u isto vreme može biti posmatran i kao svojevrsni meta-horor. On to nije zbog parodizacije žanrovskih obrazaca ili zasićene referencijalnosti (čega u nekoj meri ima), već pre svega zbog tematizovanja horora kao takvog, njegovog pisanja i recepcije, njegovog smisla najzad.

Iako veoma obrazovan i sa ozbiljnim uvidom u različite aspekte naše stvarnosti, Petković se ne libi toga da piše žanrovsko štivo, pregnantno konvencijama i standardizovanim efektima, ali njegov roman poseduje jednu nenapadnu i veoma odmereno prisutnu samosvest, odmak koji nije alibi za pisanje od mnogih prezrenog žanra, niti infantilna mistifikacija, već proizilazi iz zrelog osećanja odgovornosti i iz lične, egzistencijalne zapitanosti nad potrebom da se piše baš to, tako i o tome.

Ovaj roman sa motivima paralelnih svetova, okultizma i ezoterije, demona iz prošlosti i transhumanih preobražaja na zanimljiv način ukršta motive tehnologije, smrti i stvaralaštva, intrigirajući nas ne samo umetničkom tematizacijom smrti, već smrću kao potencijalnim izvorištem umetnosti i stvaralaštva, ukrštanjem imaginacije, pa čak i mističkog iskustva sa tehnologijama veštačke inteligencije i virtualne realnosti, sa faustovskom željom čoveka da stvara sopstvene svetove, koji zbog ljudske palosti mogu biti i svetovi užasa i smrti ili kapije ka njima.

Najzad, ovo je roman koji na retko suptilan način u dosledno žanrovski konstituisan svet unosi i hrišćanske motive, ne deklarativno, ideološki i trijumfalistički, nego kroz dejstvo svetlosti koje ne negira tamu ovog veka, ali ne dozvoljava da je ona ugasi i da se u njoj utopi.

Pisac, kako se i imenuje glavni junak ovog romana, stvarajući svet ispunjen emanacijom njegovog unutrašnjeg mraka, ipak preuzima odgovornost spasavanja zalutalih čitalaca, ukazujući im na svetlo na kraju tunela, koje im ne nudi automatski spas, ali daje im priliku da nastave i preuzmu odgovornost života u svoje ruke, umesto prepuštanja spoljašnjim iluzijama ili unutrašnjim (samo)obmanama.

Umetnički dar je opasno oružje, koje može ozbiljno da utiče na umove i srca ljudi, a odgovornost umetnika je u tome da nađe ravnotežu između autentičnosti sopstvenih poriva i brige o njihovom uticaju na druge, ranjive makar koliko i on sam. O zlu možemo govoriti, ali moramo paziti da ne budemo njegova igračka, promoter ili kanal za ulazak u svet i u duše i tela naših bližnjih. Roman Nebojše Petkovića svakako izbegava opasnost da umetnička sredstva služe naslađivanju zlom, uverljivo prikazujući sav njegov užas, trulež i dosadu, nasuprot zanimljivosti i sili svake ljudske ličnosti predane dobru, makar i u meri svojih ljudskih i previše ljudskih ograničenja.