Nakon knjige Potez perom, Laguna je upravo objavila zbirku publicističkih tekstova Terija Pračeta – Omaška na tastaturi (2014), koja obuhvata Pračetove esejističke priloge, govore, uvodnike, novinske članke, lična razmišljanja i beleške nastajale tokom nekoliko decenija njegovog rada. Knjiga daje uvid u Pračetovu ličnost, stavove i intelektualne preokupacije izvan okvira njegovog fikcionalnog opusa.

Popularnim serijalom o Disksvetu Teri Pračet je osvojio srca čitalaca širom sveta – ipak, pred kraj života je, kao čovek bez dlake na jeziku, stekao veliki ugled i poštovanje i kao borac za životinjska prava i proučavanje Alchajmerove bolesti. U Omašci na tastaturi skupljeni su najbolji primeri Pračetovih publicističkih tekstova, što ozbiljnih, što nadrealnih: od razmišljanja o pečurkama, preko pitanja šta znači biti pisac (i zašto je daikiri od banane toliko važan), sećanja na baku Pračet i nagađanja o Gandalfovom seksualnom životu, pa do strastvenog zauzimanja za ciljeve do kojih mu je stalo.

Uz mnogo humora i ljudskosti, zbog kojih su mu romani tako bezvremeni i omiljeni, u ovoj zbirci Pračet se ukazuje iz kulisa Disksveta i progovara lično: kao čovek i dečak, bibliofil i strastveni kompjuteraš, ljubitelj šešira i branitelj orangutana i dostojanstvene smrti.

Za čitaoce Disksveta, ova knjiga je naročito vredna, jer otkriva odakle potiču mnoge ideje i pogled na svet koji stoje iza Pračetovog fikcionalnog univerzuma. U celini, Omaška na tastaturi predstavlja Pračetovu intelektualnu autobiografiju u fragmentima, svojevrsni testament njegovih pogleda, humora i empatije.

Predgovor potpisuje Nil Gejmen.

Knjigu Omaška na tastaturi prevela je Nevena Andrić. Izdanje je rađeno u mekom povezu i sadrži 344 strane. Redovna cena knjige je 1.099 dinara, a cena za naručivanje preko sajta izdavača je nepunih 825 dinara.

Teri Pračet (1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane. Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla. Od tada je broj napisanih knjiga postao dvocifren, a svaka naredna ima rezervisano mesto na top-listi bestselera. Pisao je knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno su ga optuživali da se bavi književnošću. Govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.