Divnu Vuksanović uglavnom poznajemo po njenom filosofskom i pedagoškom radu, kao utemeljivača osobenog koncepta filosofije medija zasnovanog na nasleđu kritičke teorije i cenjenu i uticajnu profesorku estetike i srodnih predmeta. Međutim, ona ima i relevantan i osoben književni opus, čiji je dosadašnji vrhunac, po mom mišljenju, aktuelna zbirka pripovedaka Na bazenu (KOV, 2024).
Bez obzira na predrasude prema umetničkim dometima nekog koga u prvom redu vidimo kao teoretičara, priče u zbirci Na bazenu nikako nisu ilustracija gotovih teorijskih ideja, već nesporno imaju literarni ishod i dejstvo. Pored toga što, poput autorkinih teorijskih radova, odražavaju interesovanje za društvene i kulturne fenomene, sa središtem u istraživanju najdublje prirode kapitalizma, one se ne svode na ilutraciju apstraktnih koncepata, već sadrže dobru meru literarne predstavljačke i oblikovne konkretnosti, kao i umešne strukturiranosti unutar obrasca onog što se obično naziva kratkom pričom. Ukratko, pored modelizacijske, ove priče imaju i evokativnu prirodu, koja predstavljeni svet čini konkretnim, opipljivim i sposobnim da snažno deluje na čitaoca, ne samo na racionalnom, nego i na emotivnom i intuitivnom nivou.
Priče su povezane motivom bazena iz naslova, koji priziva hedonizam, lakoću življenja, zabavu, i stavljane su naizgled u takav milje, hotela, odmarališta i korporativnih zabava, koji je međutim konstantno suočen sa opasnošću, ludilom i izopačenjima koji narušava pretpostavljenu idilu. To su pretnje ratom, fizičkim, mentalnim i duhovnim transhumanističkim izopačenjem čoveka, bezočnim nasiljem i tlačenjem svake vrste. Svet hotela i korporativnih zabava (a zabava je, kao i smeh, „poput domaće slanine poslednjih decenija postao privilegija bogatih“ ovde je stalno pod pretnjom razaranja, dok ljudima pored smrti i obogaljenosti preti i gubitak (poslednjih ostataka) njihovog ljudskog identiteta.
Ovo su priče koje se nesporno mogu svrstati u žanr futurističke distopijske fantastike, ali je istovremeno jasno da one zapravo predstvaljaju naš svet, u kom su njegove intencije u smeru totalne (sa perspektivom totalitarne) tehnologizacije, medijatizacije i ekonomizacije intenzivirane tek toliko da ogole njihov apokaliptički potecijal. Iako ne spadaju u žanr horora, ove priče izazivaju osećaj autentičnog užasa, uz prisustvo efektno upotrebljenih elemenata takozvanog telesnog horora.
Divna Vuksanović realističku fakturu oneobičava intenziviranjem određenih društvenih i kulturnih obrazaca i trendova koji su sve prisutniji u današnjem globalnom društvu, ali i snažnim utiskom medijskog posredovanja, gde se nenametljivo gubi razlika između stvarnosti i iluzije, odnosno čulne stvarnosti i njene medijske predstave.
Ovo posebno motiviše prisustvo magijskih elemenata u knjizi, gde ontološka nestabilnost prikazane stvarnosti (sveta dela) predstavlja pokriće za sveopštu kontrolu i manipulaciju, kao i njihov izvor. Tako se, na primer, magija krvi neposredno povezuje sa unapređenjem tehnološkog nadzora, ne gubeći pri tome magijska svojstva.
Iako Na bazenu nesporno jeste zbirka čitljivih, precizno i elegantno napisanih paraboličnih kratkih priča, ona jedinstvom stila i predstavljenog sveta, kao i strukturnim i smisaonim ritmom, ima i odlike romana, odnosno jedne zaokružene celine, koja nudi dovršen i spoznajno i estetski pregnantan model sveta.
Premda se lako i lepo čita, ova zbirka nije laka, jer užas koji u nama izaziva prevazilati i efekat mnogih žanrovskih horora. Ove priče duboko zadiru u zlo, u koren zla sveta u kom živimo i ne nudi nam nimalo iluzije niti u naše ljudske snage, niti u istinske namere naših gospodara ka uspostavljanju što zatvorenijeg sveta manipulacije i kontrole, koje prete ništenju i ljudskosti same, kao i u njihovu spremnost da u cilju ostvarenja svojih interesa primene sva moguća sredstva. Takva koncentrisanost i intenzitet zla koje ove priče evociraju („sile koja vitla iznad njihovih glava i sprema se da ih uništi“), upućuje na njegovo metafizičko poreklo, koje silnike, kao puke sluge tog metafizičkog zla, čini još gnusnijim, ali ih ni u čemu ne opravdava. Niti delovanje zla odvaja od njegove vrlo konkretne društvene, kulturne i antropološke, istorijski uslovljene, osnove.
Ipak, osnovni efekat ove knjige nije usmeren ka nihilizmu i defetizmu, već ka radikalnoj kritici i osvešćivanju stanja u kom smo se našli, pa samim tim i prema otporu i eventualnoj promeni, za koju bi sama autorka verovatno prihvatila da može da bude i revolucionarna.
