Lenjo, razvučeno popodne. Nedelja je, uvek nedelja.

Tramvaji klize po šinama. U daljini odjekuje veliko zvono crkve Svetog Đorđa. Deca bacaju lopte, smeju se i dovikuju. U dvorištu kevće mali komšijski pas. Oblaci prolaze, modri i otežali. Vrti mi se od pogleda uvis. Pljusnuće. Ne, ipak neće. Zalutala kap klizi niz moj prozor. Krupnija je od ostalih, džinovska suza koja na staklu ostavlja mutni trag. To ja plačem. Ne, nikad nisam plakala bez razloga, kiša je, samo kiša…

„Hajde, potrudi se!“, kaže mi vodič. „Ovo što vidiš može biti bilo gde, bilo kad!“

Može, ali nije i neće biti. Ušla sam u uspomenu na nedelju iz rane mladosti.

„Personalizuj! Crkveno zvono, deca i psi u dvorištu, banalnosti. Uspomena može da bude bilo čija!“, opominje me opet.

Ne može, moja je. Sklopljena iz mnoštva davnih dana, proživljenih i blago izmenjenih, tačno je onakva kakvom je čine utisci koje sam odabrala da pohranim u sećanju.

Isključila bih ovog vodiča, iritira me njegov glas. To je, međutim, najstrože zabranjeno. Prva isceljenja uspomena izvodili su hrabri pioniri sami, bez ičije pomoći, i njihovi poduhvati uglavnom nisu imali srećan kraj. Tešim se da je vodič samo operativni sistem, oruđe prema kom nema smisla gajiti osećanja. Za moje roditelje bi to bilo ravno ljutnji na mobilni telefon, a za dedu, pomorca, bes koji izaziva kompas ili sat.

„Kompas ne greši, uvek ga poslušaj“, odjeknuo mi je u svesti hrapav, veoma drag glas. „Sat je stari lažljivac. Žuri, kasni ili ne radi. Njega, kad ne moraš, uopšte ne gledaj.“

Dedin lik stoji kao živ preda mnom. Jasno sam videla blago pogurenu figuru krupnih udova i veseli pogled ispod sedih obrva. Nalazio se na udaljenosti manjoj od koraka. Pružih ruku da ga dodirnem, a prsti mi prođoše kroz peckavi oblak dima. Upozorili su me da će doživljaj biti snažan, pa ipak sam se iznenadila. Deda se, naravno, nije vratio iz mrtvih. Smešila mi se tehnološki obrađena uspomena.

„Majčinog oca nisi navela kao potencijalnog učesnika u isceljenju“, reče vodič.

Nisam. Bio je dobar prema meni, obožavala sam ga. Uspomena na njega mi je savršena, nema tu šta da se isceljuje ili popravlja.

„Što traćiš vreme onda? Nije neograničeno. Povremeno ipak treba pogledati u sat.“

„Da li su svi vodiči cinični?“, pitam. „Programiraju li vas za to?“

„Ne. Programiraju nas za vođenje ka isceljenju, a ti si na stranputici. Vratimo se u onu nedelju… Neradni dan je, nisi u školi. Ipak nisi izašla napolje da se igraš, nego iz dečije sobe gledaš kroz prozor. U svojoj sobi si zar ne?“

„Jesam, gledam…“

„I?“

„Tad smo se još igrali napolju. Između dve vatre, na primer. To mi je bilo omiljeno. Posle su devojčice ostavile loptu i počele da se šminkaju. Stajale su sa strane i jedna drugoj šaputale neke gluposti… Nemam pojma koje, pošto meni nisu šaputale. Nisu se družile sa mnom. A ni ja nisam htela da kao budala šapućem…“

„Opet stranputica!“, prekinuo me je vodič.

„Kako?“

„Molim te da se vratiš na nedelju u tvome domu! To je bolno mesto; problem koji si sama lokalizovala. Odnosi sa pubertetskim drugaricama ti nisu bili bitni, zar ne?“

„Nisu… Mada, ne mogu jasno da se setim doma. Prepoznajem unutrašnjost sobe, vidim nameštaj, zavesu kako leluja, ali ništa bitno… Ništa! Inače, ja ne podnosim nedelju! Ni sada je ne volim. Drago mi je kad prođe a da i ne znam koji je bio dan. To je jedino što mi ovde odgovara!“

„Ne skreći… Prošla je već četvrt tretmana! Početni otpor je uobičajen i normalan, a ti si  preterala. Znam da nije lepo ni ugodno, boli te verovatno. Ipak, vratimo se u nedelju!“

„Ne znam… Nedelja! Nisam sigurna zašto sam to odabrala. Ništa se nije dogodilo. Bila sam sama, uvek sama u nedelju. Roditelji su mi se svađali ili su uvređeno ćutali zbog neke ranije svađe. Otac je odlazio od kuće, a majka je plakala i sipala valerijanu u čaj. Posle bi zaspala i spavala do ponedeljka.“

„Sigurna si da se ništa nije desilo u nedelju? Nijedne nedelje? Baš nikada?“

Vodič ima metalni glas, ravan i jednak kao na početku razgovora. Čim ga čuješ, jasno ti je da ne govori živa osoba. Ipak, u glasu mašine naslućujem nemir, možda trun nezadovoljstva. Zar je očekivao intrigu, ko zna kakvo zanimljivo otkriće?

„Molim te, udubi se“, kaže. „Nema razloga da osećaš strah. Isceljenje uspomena nije bukvalno vraćanje u prošlost. Nisi u vremeplovu, samo šetaš kroz vlastita, na živ i plastičan način kreirana sećanja. Recimo da si najbliže snevanju, ali bez apsolutne slobode koju daje san. Ne možeš prkositi gravitaciji, leteti niti preskočiti svoju senku. Nema drugačijeg postupanja, povlačenja izgovorenih reči… Samo ćeš bolno mesto sagledati iz novog ugla, objektivno, kao da se desilo drugome… Naravno, vezana si za stvarnost sponama koje si celog života sama pravila. Neke ćeš sada nežno i bezbolno razvezati. Prošlost će nastaviti da postoji – tamo gde joj je mesto. Smisao isceljenja nije da je obrišeš, nego da postaneš slobodna u odnosu na nju.“

Zvučalo je nestvarno lepo. Zato sam i pristala. Nisam imala previše izbora u ovoj tišini. Bez sata, osećala sam kako mi se na leđa obrušilo vreme u neograničenim količinama. Dani su predugi. Nemirno spavam, pa ni noću nema pravog odmora. Bez kompasa se teško orjentišem, ali to nije važno. Ionako ne mogu da odem nikuda.

Dakle nedelja! Doručak se puši na stolu. Otac se brije i zviždi popularnu melodiju. Nije gladan. Kaže nam da jedemo i da njega ne čekamo. Majka se mršti, usta su joj ružno iskrivljena. Dohvatila je tiganj sa omletom i istresla ga u smeće. Meni je dala hladno mleko sa kukuruznim pahuljicama. Mrzim pahuljice. U odraslom dobu ih uopšte nisam jela.

„Ti si luda, luda!“, urla otac.

Stajala sam tako blizu njegovoj virtuelnoj kreaciji da opazim kako mu se žila na vratu izdvaja i gnevno pulsira.

„Hrana se ne baca. To je prokletstvo!“

„Prokletstvo je život sa tobom!“

Majčina figura uzmiče. Ipak dodaje:

„Lakše bi mi bilo gladnoj!“,

„Gladovaćeš kad odem, nisi sposobna ni za doručak da zaradiš!“

Okreće se po kuhinji kao da nešto traži. Onda stane i kratko zuri u malu mene sa činijom pahuljica u rukama.

„Dete ide sa mnom“, kaže.

„Šta ti pada na pamet!“

Očeva figura mi spušta ruku na rame.

„Ide, nego šta. Ne dolazi u obzir da živi sa ludačom!“

Mala ja ne trepće, stoji kao ukopana. Jednako po strani kao i ja sada. Gledalac, pasivni učesnik u  predstavi pred kojom se razvija ogavna nedeljna uspomena. Mala ja ne plače. Ne izgovara ni reč.

„Dete… ne ide… nikuda!“

Majka gleda kao kobac, kao vuk, kao tigar ili leopard.

„Dete… je moje! Ja sam… je rodila!“, glas joj se lomi.

Grca, izgovara slog po slog, reč po reč. A onda se zaleće i u očevu figuru ubada veliki kuhinjski nož za odvajanje mesa od kostiju. Izmiče se, ubada ga ponovo. I opet. I opet… Ne znam koliko je uboda bilo, a on je i dalje stajao kao beskrvna lutka. Nije vikao. Nije pao niti se sklonio.

Ah, da! Tako je zato što scena nije stvarna, već samo simulacija. Oživljena uspomena. Ne događa se zaista, ne sada. Zato nema krvi. Nije ga ubila.

„Nije ga ubila“, reče mi vodič.

„Znam, znam.“

„Tvoja majka nije ubila tvog oca. Nije ga napadala nožem.“

Taj brbljivi operativni sistem svašta umišlja!

„Slušaj, dragi moj OS-prijatelju, ja sam bila tamo. Stajala sam između njih dvoje i valjda ja znam!“

Vodič nije odgovorio. Napokon da i on ne nalazi reč!

„Šta je, lajavi? Pojela maca jezik? Nisu te programirali za mala ubistva u porodici?“

„Tvoj otac još živi“, izgovorio je nakon kraćeg ćutanja. „Daleko je, ali živ i zdrav. Ostavio je porodicu jedne nedelje, posle svađe. Seo je na motor i odvezao se zauvek, pošto ga je supruga ošamarila i bacila mu doručak u lice.“

„Majka…“

„Teško je to podnela. Uzela je nešto za smirenje nakon njegovog odlaska, mnogo jače od kapi valerijane. Tvoj deda ju je uzalud zvao. Ni Hitna pomoć je nije probudila.“

„A ovo?“, pokazah rukom oko sebe.

„U pitanju je tvoja uspomena, naravno. Mada ne na roditelje. Oživela si scenu koju je imao drugi par. Pre dva meseca je tvoj momak primljen u bolnicu sa čudnom povredom u predelu grudnog koša. Rana nije duboka ni opasna, ali je privukla pozornost medicinara. On tvrdi suprotno, ali je gotovo sigurno da se nije mogao tako povrediti sam. Nije spretan lažljivac. Ni previše pametan, ako dopuštaš da tako kažem. Po iskazu koji je dao, ispada da se okliznuo u kuhinji i pao na nož za skidanje mesa sa kostiju… Uporan je da te zaštiti, pa mi je, pored očigledne tuposti, ipak simpatičan.“

Počeh da drhtim. Vodič sad zna, svi će saznati!

„Smiri se. Ja sam vodič za isceljenje uspomena. Nisam programiran za detektivski rad. Ni za cinkarenje. Pošto nema privatne tužbe niti jasnih dokaza, tebe će uskoro pustiti odavde. Pretpostavljam da će ti izreći meru obaveznog psihijatrijskog nadzora. Javljaćeš se na preglede, razgovarati sa lekarima. Dobićeš da biraš između desetine sudskih vodiča za isceljenje. Nadam se da ću odabrani biti upravo ja. Postala si mi draga nekako…“

„Iako nisam baš pametna?“

Oćutao je nekoliko sekundi.

„Oprosti, ne mogu da slažem… Nisi baš pametna, ali za vas, ljude, to je uobičajena stvar.“