Nenad Mitrović – NEŠTO LOŠE U NAMA
(AVKF/Grafomed, Beograd, 2024)
OTKRIVANJE MRAČNIH LICA I NALIČJA
Piše: Ilija Bakić
Zbirka priča Nešto loše u nama već svojim sugestivnim naslovom upozorava znatiželjne čitaoce da njen sadržaj neće biti prijatan. Podnaslov „Priče mašte i nevaljalstva“ dodatno će (potpomognuto ilustracijom na prednjoj korici) skrenuti pažnju na neobičnu kombinaciju ideja i emocija. Naravno, podnaslov se vezuje za dugi, istorijski niz knjiga započet zbirkom Edgara Alana Poa (1809-1849) Priče tajanstva i mašte iz 1840. godine, svojevrsnim literarnim reperom za savremeni doživljaj mračne fantastike i/ili horora; niz je potonjih pisaca varirao ovaj naslov u svojim knjiga kao izraz dubokog poštovanja prema velikom piscu a među njima su i domaće snage (Skrobonja, Oltvanji…) kojima se, dakle, priključio i Nenad Mitrović, zapaženi pisac horora i trilera mlađe-srednje generacije.
Zbirku čini sedam proza, u rasponu od priče do pripovetke, situiranih na ovdašnjim prostorima, od ruralnih do velegrada. Ova širina dozvoljava autoru da vrlo slobodno varira žanrovski prepoznatljive obrasce-situacije, bojeći ih lokalnim koloritom odnosno običajnim i mitološkim specifičnostima koje itekako doprinose uverljivosti priča odnosno buđenju jeze prepoznavanjem toposa npr. Lazareve pećine, Golubačke tvrđava, grada Bora, Kučajskih planina – barem kod čitalaca žitelja prostora koji su u tim pričama pozornice dešavanja, odnosno onih koji su tuda prolazili. Nivo prepoznavanja geografskih lokaliteta nastavlja se i produžava u nivo prepoznavanja likova u pričama odnosno u prepoznavanje modela ponašanja i njihove mentalne konstrukcije, od gorštačke preko provincijsko mangupske do neurotično velegradske.
Na ovim živim, jarkim bojama i sa mnoštvom detalja oslikanim pozornicama dešava se i odvija večita borba Dobra i Zla, najčešće u specifičnoj formi sudara Normalnosti i Onostranog. Normalnost podrazumeva uhodano, rutinirano postojanje jedinki u prividnoj sugurnosti predvidivosti koja daje osećaj kontrole nad sopstvenim životom u okruženju koje subjekt razume.
Onostrano je oličeno u paganskom slojevima mentalnih mapa pojedinaca koje su ispostave zajedničkog / porodičnog / plemenskog neracionalnog / nadracionalnog/primarnog doživljaja/shvatanja ljudskog postojanja kao specifičnog izuzetka / anomalije u prirodnom redu stvari. Onostrano postoji i opstaje u zabačenim, nedovoljno urbanizovanim / civilizovanim krajevima, oličeno u svakojakim bićima čudovišnih oblika (iz vizure savremenog čoveka) i sposobno je da (previše) lako pocepa tanku skramu civilizacije i uništi jedinke nesposobne da se brane jer ih je njihova takozvana civilizacija omekšala i pretvorila u slabiće koji su prirodna lovina jakih predatora.
Dovoljno je da izostane samo jedan segment civilizovane lagodnosti i čitava kula Pobednika Prirode se ruši – ako nema svetla u pećini („Usta zveri“) snaga njenih posetilaca kopni i nestaje a trezvenost zamenjuje histerični strah i parališući užas; čak i oni koji za sebe smatraju da su otporni, pripremljeni i sposobni lako bivaju uništeni („Mušica“). Iskliznuće iz koliko-toliko lagodne civilizacijske svakodnevice u kojoj Ljudi-Pobednici uživaju može nastupiti zbog iznenadne pojave novog, nepoznatog (ili neoprezno zaboravljenog) razloga koji je osramoćena Priroda (Majka Gea / Geja) krila u rukavu i koje je po svojoj volji poslala kao pošast na one što je bozočno ponižavaju, u vidu svakojakih bolesti-pošasti („Srećna šapa“, „Mušica“, „Decoubica“) odnosno kolektivnih i pojedinačnih paranoja-psihoza koje bujaju u mutiranoj zajednici industrijske varošice nastale zahvaljujući uništavanju i trovanju Prirode (brutalna socijalna groteska „Bakarni čovek“).
No, nije civilizacija sama po sebi kriva za surovost, bezočnost, devijantnost; ni oni koji su bliži divljaštvu nisu oličenje plemenitosti (te Rusoovske zablude o plemenitom divljaku) jer i oni mogu biti – i jesu – u vlasti mračnih sila o čijem poreklu je bespredmetno spekulisati („Posebno mesto“). Konačno, pripisivanje bilo kakvih ljudskih vrednosnih sudova tom nadljudskom (neljudskom) fenomenu (u mističnom „Kamenu“) primer je krajnjeg antropošovinizma iznad koga se, istini za volju, umišljeni civilizovani ljudi u svojoj zadatoj nesavršenosti (na koju se neretko nadovezuje mentalna i fizička lenjost) i ne mogu uzdići; sasvim su na drugoj strani vrednosne lestvice oni koji su voljni da se, spoznajući veličinu svoje nemoći pred čudesima postojanja, pokore sveprisutnim animističkim božanstvima.
U gradnji priča autor, koliko god bio zaokupljen zapletom te njegovim preciziranjem i pojašnjenjem, ne zapostavlja ni horizont međuljudskih odnosa između aktera, dodatno apostrofiran detaljima koji će čitaoca uveriti u autentičnost likova. Valja pomenuti kao dobrodošle i dvostruke obrte u pričama „Posebno mesto“ i „Decoubica“ koji u potpunosti menjaju značenja dotadašnjih dešavanja i puna su potvrda onog nevaljalstva iz podnaslova.
Nešto loše u nama u konačnom sagledavanju se predstavlja kao knjiga koja u potpunosti zadovoljava tražene-očekivane žanrovske obrasce (horora i/ili mračne fantastike) ali ih na momente i dobrano nadmašuje potvrđujući Mitrovićev nesporni talenat.