Stiven Bakster: Kako pisati naučnu fantastiku

Prevod: Kristina Pejčić

 

UVOD

Pisanje naučne fantastike pravi je ispit mašte s obzirom da autori, ne samo što kreiraju likove i zaplete, već često i nova bića, kulture pa i čitave svetove.

Ukoliko logika vaše priče ostaje dosledna pravilima sveta koji ste zamislili, sve je moguće i nebo je granica.

Filmovi i TV emisije oblikovali su percepciju ovog žanra ali najbolje priče u bilo kom mediju će zagolicati maštu široke publike. Dobra naučna fantastika ne samo što opisuje imaginarne svetove, već omogućava da se u njima ogleda i naš sopstveni. Probudiće kod čitaoca osećaj čuđenja, a ponekad može čak i predvideti budućnost!

U ovom tekstu, Stiven Bakster (autor Titana, Putovanja i serijala romana Ksili) objašnjava kako pristupiti pisanju naučne fantastike, što obuhvata:

    – Pronalaženje inspiracije
– Razvoj ideja
– Kreiranje svetova
– Buduće i paralelne istorije
– Kako izazvati osećaj čuđenja
– I kao dodatak, deset najboljih SF priča, po njegovom izboru

JEDAN MALI KORAK…

Naučna fantastika je jedno od retkih literarnih polja na kojima kratka priča nastavlja da

cveta. U stvari, neki ljubitelji kratkih priča bi mogli reći da upravo u formi kratke priče, naučna fantastika dostiže svoj vrhunac sa neverovatnim idejama doteranim do savršenstva.

Za jednog novog pisca, postojanje tržišta kratkih priča je odlična stvar. Mnogo je lakše shvatiti kako funkcioniše dobra kratka priča nego roman – a i protraćiti par nedelja na kratku priču koja omane je bolje nego protraćiti godinu dana na loš roman. A može poslužiti i kao dobar uvod u ambicioznije projekte: izdavači naučne fantastike stalno prate tržište kratkih priča u potrazi za novim talentima.

Do 1987. godine, već sam nekoliko godina pisao priče bezuspešno pokušavajući da se probijem do izdavača; čak sam isprobao i roman. Pokušao sam da izučim veštinu, u tim danima, uglednog Larija Nivena, i bio sam veliki obožavalac priča kao što je Čovek u škripcu (The Hole Man), koja je napisana tako lucidnim stilom da mi je njeno proučavanje pomoglo da shvatim na koji način takva dela funkcionišu.

Srž moje prve objavljene priče Cvet Ksilija (Xeelee Flower) bila je jedna tipično Nivenovska opasna situacija: imao sam sliku astronauta, zarobljenog u orbiti sunca koje postaje nova, sakrivenog iza neke vrste kišobrana koji apsorbuje energiju. Razvijajući ideju morao sam da se malo bavim i tehničkim istraživanjima, da bih ustanovio koliko bi energije morao da apsorbuje svaki kvadratni metar kišobrana.

Osmislio sam i pozadinu. Ko je taj momak? Kako se našao uopšte tamo? Odakle je stigao kišobran? Došao sam na ideju da u pozadini svega toga stoje zagonetni vanzemaljci zvani Ksili čiji bi ukaradeni  artefakt, Cvet Ksilija, mogao da spasi život mog junaka. Uz sve to je išla još uvek maglovita ideja o galaksiji punoj malih sporednih vrsta, uključujući i našu, koje žive u senci Ksilija.

Sve ovo delovalo je živopisno; želeo sam da dam priči lagan i brz tempo. Radio sam na priči početkom leta 1986. Sećam se da sam sedeo do kasno gledajući utakmice Svetskog kupa u fudbalu. Kada bi utakmica postala dosadna malo bih više napredovao sa pričom.

Priču sam poslao Interzoni, koja je tada bila, a i sada je, jedan od najboljih britanskih naučnofantastičnih časopisa  koji objavljuje kratke priče. U novom izdanju posvećenom novim piscima bilo je mesto kao stvoreno za Cvet. Ovog puta imao sam sreće mada sam dugo nailazio na zatvorena vrata. I jedna su se konačno za mene otvorila.

IDEJE NA DOHVAT RUKE

Nije mi lako da dam odgovor na pitanje odakle dobijam ideje, jer bi odgovor najbliži istini bio – iz svega i svačega. Naučna fantastika se bavi pitanjima univerzuma i njegovim uticajem na čovečanstvo – univerzum je beskonačan  pa su i izvori ideja neograničeni.

Na primer, gledao sam jednom emisiju naučno-istorijskog tipa o stvorenjima koja preživljavaju u uslovima brzih rečnih tokova: okruženje u kome se čitav život sastoji u čvrstom držanju za podlogu i hvatanju stvari koje voda donese. Ta me je ideja zaintrigirala. Šta ako bi se ljudska bića našla u sličnoj situaciji? Ova jednostavna pomisao pretočila se u moju kratku priču, Nizvodno (Downstream).

Na izvestan način morate pretvoriti vaš život u neku vrstu školskog istraživačkog projekta. Svakodnevno sam halapljivo čitao od korica do korica dela popularne nauke, s obzirom da su nauka i tehnologija moje osnovne materije, ali i ozbiljne novine, istorijska i biografska dela.

Gledajte televiziju, naročito dokumentarce, ali je faktička količina informacija jako mala, tako da ćete nesumnjivo imati potrebu za dodatnim štivom o svemu što vas zanima. Okrenuo sam se lokalnoj biblioteci da bih saznao više o životu u brzim vodama. Punite sveske beleškama svim što vam se učini zanimljivim.

Ukoliko imate ambiciju da pišete „tvrdu “ naučnu fantastiku, budite spremni i na to da se vratite na osnovne izvore- tehničke žurnale. Biblioteka Muzeja nauke u Londonu nudi besplatne čitalačke kartice, a to čine i mnoge univerzitetske biblioteke. Danas je internet veoma značajan izvor informacija ali kao i televiziju, smatram ga često širokim ali plitkim.

Kakvu vrstu ideja tražite? Opet je teško dati konačan odgovor. Bilo šta što deluje kao zametak ideje, početak scene, priče, lika ili romana. Bilo šta što vam se učini zanimljivo, iznenadjujuće, ironično ili prosvetljujuće.

OD SNOVA DO STVARNOSTI

Znači imate srž ideje, ali kako je razviti dalje?

Možda ključna razlika između naučnofantastične i „mejnstrim“ priče je što se naučnofantastična priča može smestiti u potpuno novi svet, kao što je kolonizovani Mars ili Zemlja 2237. godine. Kada gradite novi svet morate kreirati sve ispočetka – istoriju, biologiju, geologiju, ekonomiju, čak i kako funkcioniše kanalizacija.

Neobična situacija opisana u priči Nizvodno zaokupila mi je maštu, i od tog zametka ideje izgradio sam novi svet, istražujući moguće odgovore na niz pitanja. Kako bi ljudi mogli da prežive u takvom okruženju? Zamislio sam primitivne kolonije priljubljene uz stene. Kako su ljudi dospeli tamo? Odgovor na to pitanje postao je ključ zapleta. Dvosmerna komunikacija uzvodno i nizvodno je nemoguća, i možda je evolucija tako izolovanih kolonija tekla na različite načine, pa tako sam zamislio kako tela uzvodno različito evoluiranih para-ljudskih bića reka nosi iznad glava junaka moje priče. I tako dalje.

Srećom ne morate sve ovo osmisliti unapred. Možete zamišljati malo po malo dok radite na priči. Ni jedno od mojih prethodnih istraživanja nije mi fokusiralo pažnju kao trenutak kada je moj glavni junak po prvi put otvorio oči i pogledao unaokolo.

A to me vodi dalje na likove. Istraživanje i izgradnja novog sveta sami po sebi naravno nisu dovoljni: oni mogu obezbediti pozadinu na osnovu koje – kao u svakoj dobroj priči –simpatični likovi, u međusobnom konfliktu ili konfliktu sa okolinom, na kraju dostižu vrhunac i razrešenje situacije.

Tako da sam nakon izgradnje sveta priče Nizvodno imao zanimljiv scenario ali još uvek nije bilo priče da se ispriča, jer još nije postojao problem koji bi neko trebalo da reši. Znači, imamo ljude koji žive u rečnoj bujici. Pa šta? Postavite sebi holivudsko pitanje: „Ko je pogođen?“ Moj odgovor u ovom slučaju je da je to momak koji pusti da ga voda odnese nizvodno, bez ikakvih šansi da se ikada vrati svojoj porodici. Sa takvom tenzijom priče razvijao sam zaplet koji bi odrazio svu dramatičnost mog izmišljenog sveta.

OSEĆAJ ČUĐENJA

Zašto uopšte čitamo naučnu fantastiku? Upravo zbog osećanja čuđenja koje nam pruža.

Ali ne dolazi do toga slučajno i neke čitaoce iznenađuje činjenica da pisci naučne fantastike svesno rade na tome da njihove priče budu tako čudesne! Ovo osećanje čuđenja može doći od:

    – Promene percepcije čitaoca
– Dramatičnog otkrivanja prirode novog sveta
– Nagle ekstrapolacije od centralne ideje
– Promene merila ili perspektive
– Više nivoa značenja centralne ideje

Ovo poslednje je možda i najvažnije. Dok radite na vašoj priči morate biti svesni nivoa priče iznad i spod ogoljene fizičke ideje: reka u priči Nizvodno, na primer može poslužiti kao metafora za jednosmerni tok vremena. Takvi nivoi značenja daju priči jedan dublji smisao.

Ali kada pišete najbolje je koncentrisati se na pričanje priče: neka dublji pojmovi obogate vaš rad, jer možete izvrnuti značenje priče ako ih prikazujete suviše otvoreno. Vi ste zabavljač, ne propovednik!

ISTORIJA BUDUĆNOSTI

I posle Cveta Ksilija, Ksili su mi ostali veoma važni. U svojoj sledećoj priči smestio sam ljude u jedan četvorodimenzionalni kavez, gde ih je zarobila nacija moćnih vanzemaljaca. Vremenom sam shvatio da, ako ti vanzemaljci budu Ksili, stvaram početak i kraj jedne buduće istorije, priču o budućnosti ljudskog roda koja se dalje organski razvijala od te tačke.

Istorija budućnosti je telo fikcije postavljeno uz odgovarajuću pozadinu događaja i likova, i koja obuhvata značajne intervale vremena. Primeri su serijali Isaka Asimova Robot i Zadužbina, Istorija budućnosti Roberta Hajnlajna, i serijal Larija Nivena Poznati svemir.

Istorija budućnosti pruža objašnjavajući okvir za razvoj odgovarajuće budućnosti, ponekad (ne uvek) počinjući od sadašnjosti. Stoga, moj serijal povezanih romana i priča o Ksilijima prati širenje ljudske rase širom i van Sunčevog sistema, našu interakciju sa složenim vanzemaljskim društvima kojima dominiraju zagonetni Ksili, i na kraju otkrivanje centralnog konflikta univerzuma i sudbine čovečanstva.

Ali zašto su buduće istorije tako popularne? Za vlasnike knjižara, to je način da se čitalac veže za dela jednog autora. A za uzvrat, čitaocu se kroz jedno fantastično delo pruža magičan mogućnost da proviri u  jednu potpuno drugačiju budućnost. A što se tiče pisca, šema buduće istorije je način da se povežu ideje koje su možda sasvim različite, a može poslužiti i kao inspiracija za nove ideje. Često ideje naučne fantastike prevazilaze jednu priču ili čak jedan roman zbog čega su serijali veoma popularni. Smatram da najbolje istorije nastaju postepeno se razvijajući uz autorovo dublje istraživanje njihove suštine.

Šta je sa ograničenjima koje buduće istorije nameću piscu? Naravno istina je da rad u jedinstvenom okruženju vodi problemu održavanja kontinuiteta i, s obzirom da buduće istorije rastu brzinom korala, takva ograničenja vremenom postaju sve uža. Asimov je opisao teškoće obezbeđivanja esencijalne pozadine za čitaoce kasnijih epizoda serijala Zadužbina i čuven je njegov prikaz tinejdžerke koja piše domaći zadatak na temu istorije sopstvenog sveta!

U suštini, možda zbog brojnih ograničenja – a možda i zbog toga što interesovanja autora rastu i razvijaju se – pisci vremenom sve ređe posećuju svoje buduće istorije. Ipak bez obzira na teškoće, sud čitalaca, a i tržišta je da su ideje buduće istorije i dalje veoma privlačne.

IZMENJENE ISTORIJE

Naučna fantastika opisuje svetove drugačije od našeg, istražuje moguće odgovore na pitanje „Šta bi bilo kad…?“. Imamo tendenciju da smeštamo takve svetove u budućnost. Ali nema razloga zašto ne biste pitanje „Šta ako…?“ protegli i na prošlost, da bi otkrili kako bi se stvari mogle odvijati na neki drugi način.

Izmenjene istorije istražuju svetove koji se od našeg razlikuju prema nekoj maloj ali značajnoj izmeni u prošlosti. Fascinantno je detaljno kreirati nove sudbine ljudi, nacija, čak i čitavih vrsta u svetovima koji su mogli da postoje.

Prvi značajan primer izmenjene istorije u naučnoj fantastici bila je Da ne padne tama (Lest Darkness Fall)  L. Sprag de Kampa, objavljivana u nastavcima u časopisu Unknown Džon W. Kembela. U tom delu vremenski putnik iz 6. veka pokušava da spreči propast Rimskog carstva i početak Srednjeg veka.

Najpopularniji momenti u istoriji koji bi mogli biti prelomni i dramatični, kakvi su ratovi i bitke u kojima se alternativne istorije kreiraju sa različitim ishodima, su u glavnom očigledni.

Najomiljeniji istorijski period za pisce je najverovatnije Drugi svetski rat, i opisuju jezive imaginarne svetove u kojima Nacisti trijumfuju (npr. Čovek u visokom dvorcu, Filipa K. Dika i Otadžbina, Roberta Harisa). Ima tu prostora i za neočekivane obrte kao što je slika sveta iz Stvaranja istorije Stivena Fraja, u kome Hitler nije ni rođen.

Neka razdoblja se češće obrađuju od drugih. Stimpank naučna fantastika obrađuje razdoblje 19. veka, naročito u Viktorijanskom Londonu. U mom delu Anti-led zamislio sam kraljevstvo Brunel koje se dokopalo izvora energije moćne kao nuklearna energija a bezbednije kontrolisane od nje. Jednotračne pruge blistaju  preko Lamanša, lendlajneri  idu širom Evrope, vazdušne jahte, opremljene gasnim lampama, priborom za jelo i preciznim zvezdanim navigacionim pločama, lete na Mesec…

Mogućnosti su beskonačne. Izmenjene istorije pružaju utisak krhkosti vremena i prostora: tako je lako moglo biti drugačije. I više od svega, izmenjene istorije su zabavne.

NAJBOLJE OD NAJBOLJIH

Predložio sam da je najbolje krenuti od kratkih priča, ali šta je sa uzorima? Od vremena kada sam bio tinejdžer sastavljao sam listu najboljih deset priča svih vremena. Lista se vremenom menjala kako sam se i ja menjao. Ovo je sadašnja verzija i sve ove priče mogu se naći u autorovoj kolekciji ili u bilo kojoj kolekciji klasika.

    – Od mnoštva sjajnih i pronicljivih priča Artura C. Klarka izdvojio bih Devet milijardi božijih imena (1953), u kojoj moderni kompjuter pomaže grupi monaha da sastave sva moguća imena Boga.

    – Kolekcija kratkih priča Isaka Asimova uključuje i možda najpoznatiju kratku   naučnofantastičnu priču I pade noć (Nightfall, 1941), i njegov serijal priča o robotu je čuven po svojoj logici i kompleksnosti – ali je moj izbor dirljiva priča Oči čine više od gledanja (Eyes Do More Than See, 1965), o moćnim potomcima ljudske rase koji žale za gubitkom sopstvene telesnosti.

    – Uživam u delima Roberta Hajnlajna o istoriji budućnosti ali moj izbor je kompleksna i zapanjujuća priča Svi vi zombiji (All You Zombies, 1959) o putniku kroz vreme koji postaje sopstveni otac i majka.

    – Među prikazima krhkosti stvarnosti Filipa K. Dika, uvek sam najviše cenio priču Ratni veteran (War Veteran, 1954) čiji izmučeni glavni junak nepovezano govori o ratu koji tek treba da se dogodi.

    – Rej Bredberijeve priče o Marsu obuhvaćene serijalom Srebrni skakavci (The Silver Locusts) su opravdano veoma hvaljene, ali od njegovih dela izabrao bih inspirišuću priču Mraz i vatra (Frost and Fire, 1946), u kojoj su ljudi zarobljeni na planeti gde njihovi životi traju samo osam dana.

    – Robert Šekli napisao je na desetine komičnih i sadržajnih dela ali moj izbor je dirljiva priča Postaviti budalasto pitanje (Ask a Foolish Question, 1953).

    – Britanski pisac Ian R. MekLaud je u Americi stekao slavu nizom pronicljivih, prelepih priča. Moj lični favorit je Snodgras (Snodgrass, 1992), o sudbini Bitlsa u stvarnosti u kojoj je Džon Lenon nastavio da živi.

    – Još jedan Britanski pisac, i moj dobar prijatelj Erik Braun koji je iznedrio niz izvrsnih kratkih priča, uključujući i Čovek iscurelog vremena (The Time-Lapsed Man, 1988)o astronautu čija čula razara sve veće kašnjenje vremena.

    – Filip Latam je bio pseudonim jednog američkog astronoma; njegov Ksi efekat (The Xi Effect, 1950) na nezaboravan način opisuje posledice zastrašujućeg otkrića da se univerzum smanjuje.

 

– Ova lista je data bez nekog posebnog redosleda i već sam stigao do broja devet a da nisam pomenuo J.G.Balarda, Gregorija Benforda, Pola Mekolija, Larija Nivena, Frederika Pola, Hauarda Valdropa, Iana Votsona, H.G.Velsa, i mnoge druge. Ali bih ipak na prvo mesto stavio – kao i u vreme kada sam bio tinejdžer, i čiji sam uticaj u mnogo prilika isticao – priču Džejmsa Bliša Površinski napon (Surface Tension, 1952), o mikroskopskim ljudima koji se bore da pobegnu iz plitkog jezerceta, čudesnu, inspirišuću priču o ljudskom duhu.
/* */