Hoćete da pišete horor? Mnogi to žele. Izdavačka industrija glavnog toka je možda trenutno okrenula leđa ovom žanru ali scena malih izdavačkih kuća buja, a da ne pominjemo bezbrojne horor E-zine na mreži. Nažalost, ogroman broj objavljenih priča na ovim trzištima su neinspirisane (blago rečeno) i naprosto loše (iskreno rečeno). Da li želite da se vaš rad izdvaja od ostatka likantropskog čopora? Želite li da počnete da prodajete većim i prestižnim tržištima? Želite li da vaše horor priče budu tako dobre da ljudi bez daha protrče kroz vašu prozu, jedva sposobni da iscrpljeni prošapću “Dođavola, to je bilo nešto” nakon što završe čitanje?
Nije lako. Ali ja imam da vam ponudim tri saveta koji će uvećati vaše šanse da se pridružite tamnom panteonu najžešćih horor pisaca.
1. Čuvajte se klišea
Čitajte naširoko, u okviru i van horor žanra, tako da možete da prepoznate zaplete koji se stalno ponavljaju. Tako nećete pisati priče koje se završavaju sa “I to je sve bio san” ili “I onda je shvatio, dok je njegova ljubavnica zarivala svoje očnjake u njegov vrat, da je… bila … VAMPIR!”.
Kad sam bio tinejdžer, napisao sam horor priču sramotnog naslova “Jezivi Božić” . U njoj mladi propalica muči i ubija starijeg čoveka čiji se duh vraća tražeći osvetu u vreme Božića. Makar sam imao dovoljno osećaja da ne širim ovu glupost. Priče o osveti su jedan od najvećih klišea u horor literaturi, i osim toga, u njima nema napetosti. Čitalac tačno zna šta će svaki put da se desi.
Ipak, možete da učinite da vam klišei služe. U mojoj priči Blackwater Dreams objavljenoj u Bruce Coville’s Book of Nightmares 2, oprobao sam se u drugoj priči o osveti duhova. Samo ovog puta iskoristio sam kliše i dao mu obrt. Glavnog lika, mladića koji okrivljuje sebe zato što mu se prijatelj utopio, noću posećuje njegov duh. On se boji da duh dolazi tražeći osvetu ali prijatelj nije ljut – usamljen je. Na kraju priče, moj protagonist se nalazi pred užasanim izborom: da ostavi svog prijatelja u samoći, ili da mu se pridruži u njegovom vodenom zagrobnom životu.
U mojoj priči Alacrity’s Spectatorium izvrnuo sam još jedan kliše. Iskoristio sam postavku da vampiri nemaju odraz i stvorio sam tamno ogledalo koje pokazuje samo odraz vampira. Koju cenu bi vampiri platili da se oglednu u ovakvom jedinstvenom ogledalu? Štaviše, šta bi to značilo za njih?
Umesto da završite klišeom, zašto ne biste počeli sa njim? Počnite sa “Sve je to bio san” i izgradite vašu priču odatle. Zašto ne početi sa čovekom koji otkriva da je njegova ljubavnica vampir i videti šta se dešava nakon toga? Ili preokrenite kliše. Šta ako vampir otkrije da njegova ljubavnica nije bila još jedan nosferatu nego (brrrr!) ljudsko biće?
I pokušajte da izbegnete najviše eksploatisani zaplet u horor literaturi koji autor Geri A. Braumbek (Time Was, Things Left Behind) opisuje kao priču u kojoj glavni lik postoji samo da ga “pojede čudovište”. Priče u kojima su glavni likovi tek objekti koji će biti pojedeni, isisani, secirani i iseckani na sitne komade od strane vašeg monstruoznog čudovišta, bilo da je to vampir, vukodlak ili večiti serijski ubica. Ove priče ne samo da su dosadne, one su uvredljive za čitaoca koji zaslužuje bolje.
Najbolji način da se izbegnu klišei jeste verovatno držati se najstarijeg pravila: piši o onome što poznaješ. Izvucite vaše lično iskustvo kao ideju za vašu priču, pišite o stvarima koje vas uzbuđuju i uznemiravaju, o ljudima, mestima i događajima koji čine suštinu vašeg postojanja i koji vaš život razlikuju od bilo kog drugog ikada proživljenog. Ako ovo uradite sigurno ćete biti originalni.
2. Postoji razlika između toga da uznemirite i da zgrozite čitaoca
Previše pocetnika misli da je kod pisanja horora sve u detaljnim opisima vađenja creva i prskanja telesnih tečnosti. Oni greškom koriste ove elemente nazivajući to hrabrim umetničkim izrazom i “oštrim” (namerna igra reči) pisanjem. Istina je, ipak, da su ovi pisci literarni ekvivalenti detetu koje gura prst u nos i izvlači veliku slinu kako bi se njome hvalisao pred drugarima.
Dobar horor – kao svaka istinski važna literatura – je takav da emotivno dotiče čitaoca. Istina, gađenje je emotivna reakcija ali prosta i sa ograničenim dejstvom na čitaoca. Oni završavaju vašu priču o kondomu koji odgriza penise, misleći čoveče, ovo je bolesno, i odmah sve zaboravljaju. Niste ih do te mere dotakli da bi oni to upamtili.
Ne kažem da treba da izbegavate pisanje o mračnom i uznemirujućem. To je svrha horora, od tihe suptilnosti senke viđene krajičkom oka po inače sunčanom danu, do direktne gadosti krvi koja kaplje sa blistavog metala oštrice. Ali ako, kako Stiven King kaže, hoćete da zgrozite, to mora da se prirodno izdigne iz same priče, da bude sastavni deo priče i da ne može biti uklonjeno a da pri tom ne ostetite samu priču.
U noveli Gerija A. Braumbeka Some Touch of Pity (takođe odličan primer gde pisac uzima kliše – priča o vukodlaku – dajući mu originalni obrt), postoji flešbek koji detaljno opisuje silovanje lika. Ne samo fizički aspekt toga, nego i emotivno iskustvo lika tokom samog čina. Scena je apsolutno brutalna, ali takođe i sasvim neophodna za priču. Da je scena bila ublažena, ili još gore, uklonjena, priča bi bila daleko manje emotivno nabijena.
U mojoj priči Keeping It Together koja treba da izađe u SFF – Net antologiji Between the Darkness and the Fire, pišem o gej liku koji živi heteroseksualnim načinom života u kući i sa porodicom koju je stvorio iz svoje očajničke želje da bude ono što smatra “normalnim”. Ali to je iluzija koja ne može da se održi, i kako priča napreduje, kuća, njegova žena i mlada ćerka počinju da se raspadaju oko njega. U jednoj sceni on vodi ljubav sa svojom ženom drugačije nego što bi to radio prosto obavljajući bračnu dužnost, a ona, već uveliko u sopstvenom raspadu ovim činom biva … oštećena. Stvorio sam ovu scenu ne samo da bi čitaoci rekli «Ooooo, fuj!» nego i da bi dalje dramatizovao uticaj ovako duboko ukorenjenog poricanja kako na glavnog lika tako i na ostale oko njega.
Zapamtite da su ovi ekstremni elementi, kao i bilo šta drugo u pisanju, samo sredstva koja će vam pomoći da ispričate priču najbolje što umete. Ali kao i bilo koje drugo moćno sredstvo treba ih koristiti štedljivo, oprezno i uvek sa dobrim razlogom.
3. Dajte nam likove do kojih nam je stalo
Dozvolite mi da odmah istaknem da ovaj savet ne znači da vaši likovi treba da nam se dopadaju. To znači da vaši likovi treba da budu tako dobro razvijeni i zanimljivi da mi želimo da čitamo vašu priču da bismo otkrili šta će se sa njma desiti. Ima likova – Ahab, Šerlok Holms, Hanibal Lektor – koji nisu uvek takvi da nam se dopadaju (ponekad su vredni preziranja) ali su tako jedinstveni, tako potpuno razvijeni da ne mogu da nas ne fasciniraju. Ubedljivi likovi su ono što će nas naterati da zapamtimo priču, bilo da pišete za New Yorker ili za Cemetery Dance.
U mojoj priči Seeker koja je objavljena u antologiji kuće White Wolf, Dark Tyrants pišem o izgubljenom krstašu koji je, izgubivši veru u Boga, krenuo u potragu za gnezdom vampira da bi sebi dokazao da ipak postoji neka vrsta duhovnog aspekta postojanja, iako je taj aspekt zlo. Priča ide u dva toka. Prvi je naracija krstaša koji ulazi u šumu gde vampiri žive bivajući napadnut od njih, i konačno se susrevši sa njihovim vođom (koga sam načinio ne vampirom, nego nekim ko se sjedinio sa samom Šumom). Drugi tok daje detalje, kroz mnogobrojne flešbekove, o događajima koji su uzrokovali da krstaš izgubi svoju veru i učinili ga tako očajnim da nađe znak – bilo koji znak – da ima Nešto Više.
Ukoliko sam dobro obavio svoj posao, čitaoci će biti zainteresovani ne samo za radnju priče, nego i za samog krstaša, tako da kada priča dotigne svoj vrhunac i lik je ispunio svoj cilj onako kako on – a nadam se i čitaoci – nikada nisu zamišljali (ne, on nije postao vampir; sećate se šta sam ranije rekao o izbegavanju klišea? trudim se da praktikujem ono što propovedam), ne samo da postoji emotivna satisfakcija, već se nadam da će se i čitaoci malo zamisliti o sopstvenoj duhovnosti.
Postoji još mnogo toga o pisanju dobrog horora ali ako sledite ova tri saveta koja sam vam dao, pisaćete priče koje ne samo da će se izdići iznad generičkih priča o gladnim zombijima i o tamo nekim krvožednim serijskim ubicama, već ćete pisati priče vredne čitanja – i vredne pamćenja.
