Moćni i opijajući romani Čajne Mjevila nisu značajni samo zbog toga što su osvojili mnogo važnih nagrada – oni su, svaki na svoj način, promenili lice špekulativne fikcije. Engleski fantasta autor je stimpank-fantazijskog serijala Bas-Lag, koji se sastoji od romana Perdido Street Station (Stanica Perdido; Moć Knjige, 2003), The Scar i Iron Council, a pisao je i samostalne romane, u koje spadaju: King Rat, Un Lun Dun, Kraken, The City & The City (Grad i grad; Laguna, 2010), Embassytown i Railsea. Čajna Mjevil poseduje i zavidnu akademsku karijeru, budući da je pohađao Kembridž, odbranio doktorat na London School of Economics i predavao na Harvardu, a i dan danas je aktivan u političkom životu Velike Britanije angažmanom u stranci Left Unity.
Šta Čajna Mjevil može da nam kaže o sopstvenom procesu pisanja, o načinima planiranja teksta, kao i o književnosti uopšte, kako svojoj tako i tuđoj?
Da li imate vremena da pišete na putovanjima?
– Ne. Pišem u veoma intenzivnim komadićima vremena. Nisam neko ko je dobar u pisanju određene količine reči svaki dan. Znam da se piscima obično savetuje da upravo tako treba raditi, ali ono što ja lično činim jeste da se, na nekoliko nedelja koje provedem u Londonu, jednostavno odvojim od svega. Tada postajem veoma antisocijalan i pišem veoma, veoma intenzivno u relativno kratkom vremenskom okviru. U suštini, sebe bih pre nazvao impulsivnim nego „redovnim“ piscem.
Da li osećate anksioznost između tih naleta pisanja, straha da vam reči jednostavno neće doći sledeći put kada budete seli da pišete?
– Ne baš; ne bih to nazvao „anksioznošću“. Uglavnom ne sumnjam da ću biti u mogućnosti da smislim ono što treba da napišem, ali ponekad mi se javi neka vrsta pritajene strave, naročito zbog toga što su rani stadijumi pisanja veoma naporni. Tako da, u pitanju nije ona egzistencijalna strava u smislu straha da „nikada neću uspeti da napišem nijednu knjigu“, već više svest o tome da mi predstoji težak posao. I to je u redu; tako i treba da bude, naročito u početnoj fazi rada na projektu. Stvari se mnogo lakše kotrljaju onda kada izgradite određenu dozu impulsa, tako da je mom srcu potrebna određena doza ohrabrivanja tokom tih prvih zapisivanja.
Da li nekada brišete ono što ste napisali u fazi tih „naleta“ pisanja?
– Apsolutno. Nemilosrdan sam prema prvim verzijama svojih rukopisa, kao što se i valja biti. Neko osnovno pravilo u mom slučaju glasi da u početku pišem zaista opširno, nakon čega sledi dosta sečenja. Postoje slučajevi kada je to veoma teško jer postoje delovi koje zaista želim da zadržim, ali u isto vreme znate da je verovatno najbolje ako se rešite svog tog balasta. Ponekad morate biti nemilosrdni prema sebi.
Ne možete znati kako će nešto zvučati onda kad ga napišete. Ponekad, stvari koje sam napisao preko noći, u veoma umornom stanju, za koje sam mislio da su otrcane i loše – za njih se ispostavljalo da zapravo odlično funkcionišu. Ne možete jednostavno reći: „OK, ovih pet dana sam bio nikakav, pa verovatno neću koristiti ništa od onoga što sam tada napisao“. Nikada ne znate šta može ispasti dobro.
Kako zaista možete znati da li je ono što ste napisali dobro ili ne?
– Pa… Nekada to ne možete znati. To je situacija u kojoj morate pokušati da smanjite uticaj sopstvenog ega, i da pronađete prijatelje kojima verujete i urednike koji su spremi da pregledaju vaš rad. Doduše, mislim da možete istrenirati sebe kako bi razvili izvesnu vrstu strogoće prema sopstvenom pisanju. Postoji čitavo mnoštvo sitnih trikova. Često ćete čuti pisce kako kažu da je čitanje naglas veoma korisno, i to zaista pomaže. Morate iščitavati svoj tekst na najnemilosrdniji mogući način, često sa pretpostavkom da dosta grešite. Zbog toga su vam potrebni drugi ljudi da vam iskažu svoje mišljenje, naročito kod druge i treće verzije rukopisa. Uvek postoje načini za bolje približavanje tekstu. Mislim da su dve ključne stvari to da budete što ponizniji, u smislu da budete svesni da ono što napišete možda jednostavno ne može da funkcioniše, kao i da verujete određenim ljudima po pitanju ranih verzija rukopisa koje inače nikom drugom ne biste dali da pogleda.
Da li znate u kom će se pravcu vaše priče odvijati od samog početka, ili je za vas pisanje proces otkrivanja?
– Ne, ja sam izraziti planer. Naravno, detalji u pripovedanju uvek krivudaju, ali u smislu šire arhitekture knjige koju pišem, zaplet promišljam veoma pažljivo. Mada, ako stvari iz nekog razloga krenu da lutaju na pola puta, ili ako shvatim da se, zapravo, kreću u „boljem“ pravcu u odnosu na ono što sam prvobitno zamislio, ekstrapoliram i nastavljam rad u tom novom pravcu. Nisam jedan od onih pisaca koji uživaju u hotimičnom pisanju, ali to nije moj vrednosni sud. Veoma sam svestan činjenice da postoje neverovatni, čudesni pisci koji pišu na taj način, ali ja jednostavno ne mogu. Moram planirati izuzetno detaljno, pa se tako prvih nekoliko nedelja mog rada na novoj knjizi svodi na nervozno škrabanje i ponovno pregledanje svesaka, ceduljica, beležnica i sličnih stvari, a ne na stvarno pisanje.
Negde smo pročitali da navodno želite da napišete knjigu u svakom žanru. Da li je to istina?
– U pitanju je bio samo usputni komentar koji sam napravio u nekom intervjuu pre nekoliko godina, ali Internet, kao što znate, nikad ne zaboravlja. Ljudi mi od tada postavljaju to pitanje, i što sam više razmišljao o tome, to sam više mislio: „Hej, to je zaista dobra ideja! Trebalo bi to da uradim“. To je za mene bila poprilično iznenadna stvar, ali i stvar koja je u sebi ipak nosila određenu dozu istine i rezonance.
Stvar je u tome da me žanrovi zaista veoma zanimaju. Štaviše, fasciniraju me. Veoma me interesuju načini na koje funkcionišu i na koje uklapaju određene elemente. To uključuje i žanrove prema kojima nemam snažan odnos tradicije, odnosno žanrove koje sam morao upoznavati spolja kako bih saznao kako funkcionišu. Kada sam pisao Iron Council, odvojio sam dosta vremena za čitanje vestern romana kako bi dokučio uzuse žanra. Mislim da je izuzetno uzbudljiva ta ideja mirnog putovanja kroz sve te silne tradicije – vesterna, romanse, noara, naučne fantastike – uz pokušaj da se prema njima ophodite sa poštovanjem, ali i da im istovremeno doprinesete nečim novim.
Vaša sklonost ka strogom planiranju izgleda identično vašoj sklonosti ka žanrovima, relativno „strogim“ narativnim oblicima.
– To je zanimljiva formulacija. Ne mogu reći da gajim, što se čisto svesnog nivoa tiče, određenu simpatiju prema planiranju. Rekao bih da slučaj pre leži u tome da je mom ličnom psihološkom modelu potrebno planiranje kako bih radio. Nije to nešto prema čemu gajim zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Sa druge strane, u žanrovima zaista uživam: uživam u načinima na koji funkcionišu, u njihovim protokolima, itd.
Da li ponekad eksperimentišete sa tim da ne budete „strukturalni“ ni u jednoj tački vašeg spisateljstkog procesa? Da li je „struktuiranje“, ili planiranje, uvek izvor snage, ili je ponekad i limitacija?
– Mislim da to zavisi od pisca do pisca. Svakako postoje pisci za koje „strukturalnost“ ne bi bila poželjna, ili jednostavno ne bi bila izraz njihove snage. Ljudi koji ne vole ono što pišem mogu reći da neki od problema koje pronalaze u tome proizilaze upravo iz te preterane brige prema delu, iz te velike doze planiranja. O tome mi je teško da razmišljam jer je sve to neodvojiv deo mog mentalnog modela u tolikoj meri da razmišljanje van tog konteksta za mene znači razmišljati u kontekstu nekog drugog „Ja“.
Ipak, u nekoliko prilika sam pokušao pisati bez ikakve strukture ili plana na umu. Ono što u tom smislu mogu da radim veoma uspešno jeste pisanje veoma kratkih, atmosferičnih fragmenata, dugačkih možda jednu stranu. To nisu, međutim, tekstovi sa zapletima: u pitanju su više pesme u prozi. I one izgledaju veoma lepo, makar meni. Te tekstove volim podjednako kao i svoje „planirane“ priče i romane. Pišući takve fragmente mogu uspešno uroniti i iskazati određeno raspoloženje, atmosferu, intenzitet, ali za bilo šta duže od toga, odnosno, za bilo šta sa složenijim narativom, bio bih sasvim izgubljen bez utvrđenog plana.
Ali, posedovanje plana i strukture ne mora da podrazumeva negaciju emocionalnosti ili atmosferičnosti. Ponekad postoji izvestan strah da će tekst, u slučaju preobimnog planiranja, ostati beskrvan i bez napetosti. Siguran sam da je to istina za neke ljude, ali za mene to nije slučaj.
U čemu leži tajna vernog, intenzivnog dočaravanja raspoloženja?
– Ne znam. To je nešto oko čega se pisci muče vekovima. Mislim da je to povezano sa relativno neposredovanim osećajem prisustva. Kada pokušavate da napišete nešto što je veoma evokativno, zavalite se i zatvorite oči – znate da ponekad izgledate smešno, ali to je savršeno razumno raditi. Jer, nema neke razlike između uma i tela; sve su to činovi samog tela. Stavljanje sebe u stanje duboke reflektivnosti može podrazumevati i stavljanje samog tela u određena fizička stanja. To je razlog zašto neki pisci pišu fantastično na drogama, što doduše nije slučaj sa mnom, jer me to jednostavno ne zanima.
Ja, konkretno, uvek najmoćnije pišem, ili tako barem smatram, kada razmišljam u uslovima samog trenutka o kojem pišem, kada sam prisutan u njemu, onda kada je, recimo, kasno uveče, kada niko drugi nije budan, a ja gledam kroz prozor. Uvek radim okrenut prozoru. Nisam jedan od onih koji rade za stolom okrenutom ka zidu. Uvek gledam u grad i svetla u prozoru. To je fantastičan osećaj, biti u prozirnom oklopu svetlosti. To je neobično snovit trenutak. I mislim da je ono što pokušavam da uradim kada se nađem u takvom trenutku, zapravo, prevođenje u tekst onoga što je faktički san na javi. Sve što možete uraditi da bi došli do takvog osećaja i takvog trenutka – u fizičkom ili mentalnom smislu – verovatno je dobro.
Da li vam je teže da dođete do takvog snovitog stanja u okruženju koje nije urbano?
– Ne bih želeo da generalizujem. Lično, do tog stanja zaista dolazim u kontekstu urbanog sveta, što je verovatno uzrokovano time što volim da živim u gradu. Savršeno dobro znam da je nekim ljudima boravak u divljini, ili u šumi, neverovatno hipnotičan, halucinogen, emocionalan. Naravno, pisao sam i stvari koje se uopšte ne dotiču urbanog sveta. Činjenica da su moji tekstovi često smešteni u gradove više govori o meni i motivima koji mene zanimaju nego o uopštenoj opoziciji između sela i grada.
Railsea je vaš drugi young adult roman, posle Un Lun Duna. Šta ova kategorija znači za vas kao pisca? Da li ona predstavlja drugačiji izazov od, na primer, zamršenijeg štiva poput Embassytowna?
– Ne volim naročito kategoriju „young adult“. U pitanju je, u suštini, marketinška kategorija. Nemam ništa protiv ljudi koji rade u advertajzingu – sa njima i lično sarađujem, i shvatam da moraju da rade svoj posao. Kategorije poput young adult mogu, dakle, biti korisne u smislu marketinga, ali to nije psihološka, ili estetička, ili filozofska kategorija. Nije moj posao da brinem o marketingu, pa zato ni ne razmišljam previše o „pravilima“ i „osobenostima“ young adult romana.
Priznajem da je, kada sam bio dete – namerno kažem „dete“, a ne „young adult“ – postojala neka druga vrsta intenziteta koja me je obuzimala prilikom čitanja. Bez obzira na to koliko sada volim neku novu knjigu, ipak je ne čitam sa onom apsolutno kompulsivnom opčinjenošću sa kojom sam čitao kada sam bio klinac. Sa odrastanjem se, nažalost, desila promena i taj osećaj je slabio; mislim da young adult podrazumeva upravo to, tu tanku liniju između dečije opčinjenosti i čitanja „odrasle“ knjige. Ali opet, kao što rekoh, ne razmišljam o tome. Ono što radim – rekao bih da bi mnogo drugih pisaca reklo isto ovo – jeste pisanje za sebe, ili za sebe u nekom određenom trenutku svog života. U prvim fazama planiranja romana Railsea, shvatio sam da knjigu zapravo pišem za dvanaestogodišnjeg, ili trinaestogodišnjeg sebe. To ne znači da to delo ne bih mogao čitati u starijem, ili pak nešto mlađem dobu, ali mislim da je taj rani tinejdžerski uzrast nešto što sam imao na umu tokom pisanja.
Šta to ustvari znači? Za mene, to je pitanje prirode glasa koji nas vodi, koji je i mene vodio kada sam bio u tim godinama. To ne mora podrazumevati uprošćavanje stila, motiva ili sličnih stvari. Za mene, zahvaljujući knjigama koje sam voleo, to znači određenu vrstu razigranog odnosa prema jeziku. Podrazumeva, takođe, i razigranost u pristupu strukturi i oblika romana, pa se tako Railsea zasniva na jednog budalastoj šali o Mobi Diku. To je šala koja je, nadam se, zabavna, ali ne bih se osećao tako sigurnim kada bih na isti način pisao za sebe kao tridesetogišnjaka.
Opet, to ne mora značiti da ja kao tridesetogodišnjak ne bih uživao čitajući takvu knjigu, već jednostavno da tridesetogodišnji „Ja“ nije onaj za koga pišem u tom trenutku. Različiti pisci sve ovo rade na različite načine. U mom slučaju, stvari poput tih šala, ili igara reči, ili razigranosti jezika jesu neke od stvari kojih sam se oslobađao što sam bio stariji kao pisac. Svestan sam da ponavljam reč „razigranost“, ali to je jedna od tih osnovnih razlika koje uočavam između mojih knjiga. Znam da moj izdavač ovu knjigu nije izdao kao „young adult roman“, već kao „priču za sve uzraste“. Sa jedne strane, to je očigledno deo marketinga, jer izdavač ne želi da se potencijalni kupac oseća kao da ne treba da kupi knjigu. I na tome sam im zahvalan, ali iskreno, i lično više volim takav opis jer se upravo tako i sam osećam povodom tog romana.
Da li sada postoji knjiga ili pisac koje čitate, a koji vam i dalje pružaju taj osećaj „kompulsivne opčinjenosti“ koji ste osećali kao mlad čitalac? U svest nam dolazi poređenje sa zavisnicima koji pokušavaju da rekreiraju osećaj prve opijenosti. Da li kao čitaoci možemo da povratimo takav osećaj? Možemo li i dalje osećati takvu vrstu energije?
– Neki ljudi mogu. Mada, sumnjam. Mislim da je takva vrsta opčinjenosti isključivo proizvod čitanja u mladosti, proizvod svesti mladog čitaoca koji, relativno govoreći, još nema dovoljno čitalačkog ili životnog iskustva. No, to opet ne znači ne možemo ponovo osetiti tragove te prve „opijenosti“. To je jedna od onih stvari za kojima kao čitaoci konstantno žudimo. Ako i dalje postoje čitaoci koji se u nove knjige i dalje zaljubljuju istim intenzitetom kao onda kada su imali osam godina, onda im strašno zavidim. Ali, nije sve u gubicima: kao stariji čitalac, postoji dosta dobrih, novih stvari koje usvajate. Jedna od tih stvari jeste to da svaku novu knjigu počinjete da čitate kroz sopstveni matriks, sopstvenu mrežu knjiga koja raste i raste, i svaka nova knjiga postaje ukorenjena u tu vašu ličnu intertekstualnu biblioteku. To je predivna stvar. Nešto gubite, nešto dobijate. Postoji izvesna doza melanholije u svemu tome, to slobodno priznajem, ali melanholija nije toliko strašna. Ta žudnja o kojoj sam govorio daje vam više nagona za čitanje, što je dobra stvar.
Postoje li knjige koje su vas lično opčininile kada ste bili mlađi, i koje su značajno uticale na vas? Knjige kojima se stalno vraćate?
– Bože, ima ih toliko mnogo! Gomile i gomile; toliko da uvek neku zaboravim kada me pitaju da ih nabrojim. Poput one situacije kada tražite svoje naočare dok vam stoje na nosu – paradoks je u tome što knjige koje su najviše ukorenjene u mojoj unutrašnjoj biblioteci jesu one koje često zaboravim da nabrojim, što je strašna nepravda. Knjiga koju bih naročito izdvojio je, na primer, The Anubis Gates (Kapije Anubisa; Sirius izdavaštvo, 2011) Tima Pauersa (Tim Powers), što zapravo nije ni dečija knjiga. To je sasvim odrasla knjiga, ali čitao sam je kada sam imao, mislim, jedanaest godina. Knjiga me je u potpunosti obuzela. I dalje je jedan od ključnih tekstova u mojoj glavi.
Šta vas je toliko obuzelo kod The Anubis Gates?
– Uvek je teško opisati nečiju afektivnu reakciju… Volim njenu zamršenost – čime se, eto, vraćamo na vaše opažanje o mom odnosu prema strukturi, mada toga nisam bio svestan u to vreme – voleo sam, dakle, zamršenost radnje koja se bavila putovanjem kroz vreme. Voleo sam način na koji se činilo da će knjiga eksplodirati u svom haosu, da bi se na kraju sve složilo izvanredno uredno, uklapajući se na svoje mesto. Mislio sam da je to prelepo. Voleo sam, takođe, i vremenski izmešane predstave Londona, i magiju, koja je bila sistematizovana. Volim tu knjigu sa velikom strašću. Teško mi je da se u potpunosti vratim u prošlost i objasnim zašto, ali u tome takođe leži nešto od lepote tog romana.
– Ne volim naročito kategoriju „young adult“. U pitanju je, u suštini, marketinška kategorija. Nemam ništa protiv ljudi koji rade u advertajzingu – sa njima i lično sarađujem, i shvatam da moraju da rade svoj posao. Kategorije poput young adult mogu, dakle, biti korisne u smislu marketinga, ali to nije psihološka, ili estetička, ili filozofska kategorija. Nije moj posao da brinem o marketingu, pa zato ni ne razmišljam previše o „pravilima“ i „osobenostima“ young adult romana.
