Srđan Tunić – WOSNANI

Podelite sadržaj:
All rights reserved by WoSnaN, The consumer / El consumidor, sitoštampa, 2018.
WoSnaN, The consumer / El consumidor, sitoštampa, 2018.

Svako od nas mora da prođe kroz „čaurenje“, govori dok namešta kameru na računaru. Smešno mi je što se tako kaže, ali među prvima kod kojih je taj proces uočen jesu ličili na čaure. Neki su visili sa plafona, bili slepljeni za zid, ili jednostavno ležali u nekom ćošku ili u krevetu. Pri tome, od gusenica nastanu leptiri, a od ljudi nastanu… pa, većinom ponovo ljudi. Izlegnu se iz tih čaura, kao ponovo rođeni.

Međutim, kod većine koje sam ja videla, čaure su ređi oblik metamorfoze, i nikad ne znaš koji oblik može da te strefi. Mnogima zapadne oblik nekog fantastičkog bića, kao iz dečje slikovnice – liče na antropomorfne bube, ili neka šumska bića, sa puno nogu i dlaka. Većina ih zaista i ide ka šumama tada, napuštajući gradove u kojima se slabo snalaze i svima smetaju. Jedan moj drug Marko iz osnovne je pokušao kao izmenjen da ostane kući, ali nije vredelo – nameštaj mu je bio premali, sa osam nogu nije mogao da igra fudbal, niti da ima podnošljivu socijalizaciju, pa je sam zbrisao do planina. Zovu ih wosnani, ne znam ni sama zbog čega. Kad ih vidim uvek kao da gledam neki vanzemaljski Discovery ili National Geographic – eno ih, prave domove od drveta i blata, skupljaju sve ono što mi bacamo, prave sebi nakit, komuniciraju poput životinja… deluju mi između zanesenjaka povratka prirodi i siromaha nekog tzv. Trećeg sveta.

Ne prave sranja, čak suprotno, ali se društvo jedva trudi da ih ne prezire. Kao da svojim prisustvom podsećaju da svako od nas može da postane kao oni. Svi se zapravo plašimo – znamo da će se metamorfoze zaista svima nama desiti, ali ne znamo kada, koliko puta, i koliko će drugo trajati. Detalji su kako ćemo izgledati, da li ćemo zaista biti poput nekih čaura, ili bazati naokolo sa ko zna koliko nogu. Kao što čuješ, vidiš da imam nešto protiv višenožja, priča kroz smešak.

Koliko god da su mi simpatični neki od tih prelaznih oblika, bića koja u sebi sadrže ljude koji kao da su pauzirali da budu ljudi, želim da znam. Ne mogu da planiram život gde ću za par nedelja ili dana biti svesna da ću se neumitno „učauriti“. A šta sa vezama? Studijama? Životom, prijateljima? Sećam se koliko su me kao malu nervirali odrasli koji se samo tako „isključe“ iz našeg života. Deka je dve godine bio wosnan – posle sam shvatila da smo namerno išli do šume jednom nedeljno da gledamo razna lokalna prelazna bića da bih između ostalog viđala i svog dedu, visokog tri metra, kako povijeno, sa više nožica, skuplja drvca i nosi na leđima krzno koje je ličilo na zeleni travnjak. Prepoznala sam to tek kasnije, kada nam se vratio i imao istu narukvicu koje je imalo i to biće, ne bi li ga lakše prepoznali u gomili.

Muka mi je od toga. Od tih prekida života, metamorfoza – zašto? Da li time dajemo život nekim drugim bićima iz paralelnih dimenzija, ili je to kao san, potrošen život? Brinem se da se neki ljudi ne vrate, što se dešavalo – neki su, razočarani svojim životima, svesno ili nesveno prihvatili da ostanu u prelaznom stanju wosnana. Sve dok ne odluče da ponovo postanu ljudi.

Moja naredna metamorfoza je prognozirana za dve godine. Kažu da zavisi od individualnih i naslednih faktora, poput rasta, genetike, stresa, emocija, i ostalih gluposti kojima nam sole pamet, ali zapravo ne znaju. Nisu utvrđeni sigurni faktori, samo varijable. A ne znam da li mogu da se oslonim na te prognoze, da isplaniram šta ću raditi naredne dve godine. A šta posle toga, i kad to posle počinje? Da mi se ceo život vrti oko straha čaurenja? Ne mogu zaista…

Znam da ćeš mi reći da ne brinem, ali nekada zaista ne mogu. Ali sam shvatila da me smiruje kada vidim wosnane u prirodi. Kažu da nismo toliko svesni tog prelaznog života kad se „vratimo“. Ipak se nadam da se neću smarati i da ću biti lepa. Dlakava ili ne, velika ili mala, sa dvoje ili osmoro nogu, briga me. Samo da me ne gledaju kao čudovište. A možda će to i biti mali predah od ove tenzije iščekivanja…

A do tada, toliko stvari želim da uradim. Želim da završim onaj master i opet se zaljubim. Da radim sve ono što poželim, pre nego što pauziram sa ovim životom. I želim da mu se vratim, posle metamorfoze. Zato da ste me obilazili, čuješ? Da, znam da zvučim komično sada, ali znaš… nedostajaćete mi… mnogo vas volim i grlim.

Gasi kameru, čuva fajl i polako gasi komp. U međuvremenu je palo veče i navikava se na mrak bez svetla ekrana. Spolja dolazi svetlo iz parka. Gleda kroz prozor. Kao da je sva energija iscurela iz nje u snimak. Pravljenje preventivnih snimaka za bližnje par puta godišnje joj nikada neće lako pasti. Nepomično, kao statua, dok joj oči prelaze polako od jedne do druge slike: krošnje drveća koje se pomeraju na vetru i igra svetla i senke žućkastih ulični lampi. Poneka kola koja prolaze putem. Neko u dvorištu se smeje. Psi lutalice koji se igraju sa nečim što su izvukli iz đubreta. Da nije obratila pažnju na njih, ne bi je videla.

Uzima telefon i u sivoj kućnoj trenerci brzo silazi do trpezarije. Čuje lajanje sa prozora. Sa vrata je brzo skinula duks i ponela kesu sa stvarima. Napolju šuška drveće i kesa dok hoda. Psa više nema, otišli su dalje. „Dobro je, nisu pravili scenu“, razmišlja uz kratki izdah. Kod kontejnera su ostavili haos, ali je sada tu neko drugi. Teta Izabela.

Laku noć, Punpune

Gleda je kako dugačkim prstima prebira polako, kao u slow motion, po đubretu. Sve deluje prefinjeno na neki nadrealan način. Na leđima joj se vidi cela kolonija pečuraka.

25. jun 2018.
update februar 2020.

 All rights reserved by WoSnaN – WoSnaN, Más allá del átomo, mural u Puente Aranda Bogotá, Kolumbija, 2017