Kontrast izdavaštvo je nedavno objavilo izuzetno obiman alternativno-istorijski, utopistički roman 2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji pisca i kolumniste Marka Božića.

Radnja romana opisuje sudbinu Jugoslavije i sveta proisteklu iz odluke da se Ivan Milutinović 23. oktobra 1944. godine ne ukrca na šlep „Kostolac XIV“, što za posledicu ima geopolitička tumbanja i potpuno drugačiju stvarnost od one koju danas poznajemo.

Efekat leptira otvoriće kapije alternativne istorije, utopijsku stvarnost u kojoj je Jugoslavija ekonomski gigant, paradigma države blagostanja, a događaji opisani u rukopisu „2091: Bilo jednom u Jugoslaviji“ ispostaviće se sudbonosnim za proces stvaranja globalne države kroz transformaciju Pokreta nesvrstanih u Konfederaciju Gaju (2161) i kasnije Solarnu Konfederaciju (2401).

I dok ambiciozne, bogato izgrađenim svetom inficirane čitaoce budu odvlačile 432 fusnote i 92 endnote u želji da saznaju više o sudbinama istaknutih ličnosti, kontekstu i istorijskim događajima koji se „podrazumevaju“, dok se ti čitaoci budu smešili na kritičke priređivačeve komentare na pouzdanost i autentičnost rukopisa, tek pukim slučajem otkrivenog 2761. godine na starom centroračunaru kosmograda Evropa-Kapitalis – u osnovi, zaplet je „jednostavan“:

10. aprila 2091. godine, u splitskom hotelu „Mate Golem“ pronađen je u svojoj sobi zaklan izvesni Milivoje Petronijević iz Beograda, domar „Zvezdara teatra“ — to je prvo ubistvo na tlu Jugoslavije posle 47 godina, a pošto su svi krvni delikti, budući retki, u nadležnosti Saveznog odeljenja za istražne radnje pri Službi javne bezbednosti, slučaj preuzima lično drug Miloš Vukotić, komesar Odeljenja, koji kreće da odmotava klupko zločina i međunarodne zavere koja leži iza njega, a čiji je krajnji, dugoročni cilj, razbijanje Jugoslavije.

Obožavao je svoju zemlju: ludo ju je voleo. A ovakvi prizori samo su rasplamsavali tu strast u njegovoj duši. Branio bi je svojim životom, ako treba, i ne jednom je zažalio što se nije rodio dvesta godina ranije, pa da mu se pruži mogućnost da uskoči u vrtlog one borbe koja je na svom posletku dovela do revolucije i potom postepeno kreacije jednog sveta drugačijeg od starog. Njegovog sveta, u kojem granice Jugoslavije sežu do Saturna, u kojem granice Jugoslavije ni ne postoje. Zemlja nad kojom Sunce nikada ne zalazi. Ha! Prva anti-imperijalistička zemlja kojoj je to pošlo za rukom: i nije bilo bitno kako bi neprijatelj na to uzvratio. Ali da se borio u Sedmoj neprijateljskoj ofanzivi, ne bi se mogao boriti u Osmoj. Da su se svi borili u onoj, ko bi se borio u novoj? I ko bi onda bio na njegovom mestu? Da li bi taj bio bolji ili lošiji šef Ozne? Svaka generacija bije svoje bitke. Njegova nije bila ništa beznačajnija od one koju su tukli očevi agencije na čijem se čelu nalazio. Oni su stvarali — on brani stvoreno i ono što se stvara. Uostalom, statueta Markove (365*) biste stajala je na njegovom kancelarijskom radnom stolu između ostalog i zato da bi ga na to stalno podsećala. Svako vreme ima svoje breme. Svako vreme ima svoje aktere, historija uvek ima svoje protagoniste i antagoniste — šta si od ta dva zavisi samo od lične perspektive. Svako ima neku povesnu ulogu koju mora da odigra. Čovek je ne bira, život mu je nameće, a na njemu samo leži odluka da li će je prihvatiti ili odbiti. U zavisnosti od karaktera nametnute uloge — ljudskost i herojstvo se može ispoljiti i prihvatanjem i odbijanjem. A bojna polja prošlosti vazda deluju romantičnije i historijski značajnije od savremenih, zato što je nemoguće sebe i svoje postupke, kao i one drugih ljudi, celovito kontekstualizovati ovde-sada, i zato što je nemoguće umom obujmiti sav beskonačni spektar događaja koje se iz tih postupaka razvijaju: sve to se može isključivo s vremenske distance, iz perspektive dalje budućnosti, koja čoveku omogućava sagledavanje svih uzroka i posledica. Gromade Narodnooslobodilačke borbe gotovo izvesno nisu bile ni svesne svoje gromadnosti, koja je sto pedeset godina kasnije njegovoj generaciji toliko očigledna. Oni su jednostavno delovali u skladu sa svojim uverenjima, bivajući ono što su: ljudi od krvi i mesa, puni vrlina i puni mana, nesavršeni, katkad preterano dogmatični i isključivi, katkad preterano uključivi, skloni i ispravnim i pogrešnim odlukama i potezima, kao i svako drugi što je bio kroz historiju. Upravo je ta mešavina ispravnih odluka i grešaka, koje su pravile sve generacije od Sedmojulskog ustanka pa nadalje, dijalektički bila dovela Jugoslaviju do poslednje faze izgradnje kosmonaselja na Titanu. A kroz sto pedeset godina366, računao je, možda će ljudi o njemu misliti i pričati onako kako je on mislio i pričao o prvoj generaciji narodnih heroja — i to baš zbog onoga što se spremao da izvede.

(365) Partijsko ime Aleksandra Rankovića (1909—1983) koje je počeo da koristi u januaru 1940. umesto dotadašnjeg „Leka“. Posle rata koristio je oba nadimka, mada mu je „Marko“ kao borački bio draži. Za više informacija o njemu v. Endnotu 78.

Marko Božić rođen je u Beogradu 1983. godine. Nesvršeni je student filozofije. Kao spoljni saradnik za Telegraf.rs piše popularno-naučne i obrazovne tekstove, najčešće istorijske tematike; odnedavno na istom portalu vodi i književnu kolumnu.

Roman 2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji sadrži 700 strana. Na sajtu izdavača je dostupan po povlašćenoj ceni od 1.274 dinara. Po istoj ceni knjigu je moguće pronaći i u Kontrastovoj knjižari na Terazijama 35. Redovna cena knjige je 1.499 dinara.