Nataša Tučev: NEDOVRŠENA PRIČA

1.

Kada se Karl probudio, san iz kojeg se prenuo bio je u njegovom sećanju još uvek neverovatno jasan. Sanjao je da korača kroz maglu, da se vrti u krug i ne može ni po čemu da odredi pravac. Onda se iz magle pomolila jedna ruka i pozvala ga kažiprstom. Nije bila ni na koji način strašna; bila je to obična muška ruka, čak je ličila na njegovu, ali se Karl ipak uplašio i nije smeo da je prihvati kada se otvorila dlanom prema njemu.

Još uvek se čudio jasnoći svog sećanja na san, kada je najednom postao svestan da je taj san jedino čega se seća. Ne samo da se nije sećao ničeg drugog što je u životu sanjao; Karl se isto tako nije sećao ni svoje jave, zapravo ničeg osim imena.

Još isuviše bunovan da bi ga to uplašilo, polako je ustao i obazreo se oko sebe. Dobro, bar je znao gde je: nalazio se u gradskom parku. Znao je čak tačno u kom delu parka se nalazi, znao je ime grada, trgove, ulice; ali nije mogao da se seti ničeg u vezi sa sobom. „Šta radim u parku usred noći? Zašto ležim na klupi?“ Spavao je prekriven novinama, koje je vetar sada listao i raznosio svud oko njega. Po lišću i po oštrom vazduhu znao je da je jesen. Bilo mu je hladno.

Pregledao je svoju odeću: sako mu je bio star, iscepan i masan, a ni košulja ni pantalone nisu bili bolji. Na nogama je imao stare cokule sa razvaljenim đonovima. Nije imao ni novčanik ni ličnu kartu; sve što je našao u džepovima bilo je malo duvana i paketić papira za cigarete.

„Ja sam skitnica“, pomisli. Noge mu zaklecaše i neki osećaj nalik na laku nesvesticu vrati ga nazad na klupu. Lice mu je gorelo. „Šta da radim?“ pitao se. „Da odem u policiju?“ Ali, šta se njih tiče priča jednog prosjaka? Misliće da je pijan ili lud.

Kroz proređene krošnje u parku videlo se nebo, narogušeno i mutno, bez nagoveštaja svetlosti. U daljini se čuo lavež pasa. Karl se skupi u svojoj trošnoj odeći i ponovo leže; nije mu preostalo ništa drugo nego da sačeka zoru.

2.

„Imam sreće. Oktobar je, a vreme je još uvek lepo“, pomisli Karl posmatrajući ljude koji su prolazili gradskim šetalištem. Njegovo sećanje sada je bilo već mesec dana staro – prošlo je mesec dana od onog sna na klupi u parku posle koga se probudio bez sećanja. Polako se navikavao na ovaj život u koji je bio bačen: živeo je od džeparenja po autobusima i spavao u napuštenoj kućici koju je našao na obali. Još uvek se nije setio ničega iz svoje prošlosti, niti je naišao na nekoga ko bi ga poznavao.

Sedeo je na klupi, oslonjen o nizak zidić žardinjera, i slušao starog violinistu sa belim šeširom kako svira na stepeništu blizu gradske kafane. Poneko bi zastao da mu ubaci novčić u kutiju.

– Karl…!

Karl se trže i ugleda ispred sebe devojku duge, ravne smeđe kose sa plavim, pomalo staklastim očima, u haljini boje trule višnje. Srce mu zalupa kao ludo.

– T… ti me poznaješ? – jedva uspe da promuca.

Ona sede na klupu kraj njega i Karlu se učini da je zbunjena koliko i on.

– Da… – reče tiho – ali… ti ne bi trebalo da si ovde.

– Kako to misliš?

– Ti ne postojiš. Ti si samo lik iz moje mašte… Ja sam te stvorila. Ti si junak priče koju upravo pišem.

“Junak? Priča? Šta joj to znači?” Karl je bio suviše uzbuđen da bi razmišljao o rečima. – Ko si ti? – upita je. – Kako se zoveš?

– Sanja – rekla je, gledajući ga u neverici svojim plavim, staklastim očima. – Ja sam pisac.
– Sanja – naže se Karl prema njoj – pomozi mi, molim te. Ja se ničega ne sećam.

– Ne možeš ni da se sećaš. Ti nemaš prošlost. Još ti je nisam smislila.

Karl uzdahnu i malo se smiri. „Ona je luda“, pomisli. „Pa lepo. Najpre sam otkrio da sam ja skitnica, a sada ispada da je jedina osoba koja me poznaje u ovom gradu luda.“ Ipak, bilo mu je drago da ga bar neko poznaje: srce mu je još uvek snažno lupalo, i imao je hiljadu pitanja koja je želeo da postavi. Ali, ako je hteo da mu ona odgovori na njih, morao je da se da pravi da joj veruje.

– A šta si smislila? – upita je. – Šta si do sada napisala?

Sanja je vrtela glavom, kao da još uvek ne veruje da joj se sve ovo dešava.

– Ne mnogo – reče. – Počela sam priču pre mesec dana, i nikako da je završim. Ti si u priči skitnica, iako si mlad. Nisi to oduvek bio. Znam da si ranije imao neko cenjeno zanimanje, možda si bio lekar, ili slikar koji je voleo da crta mostove. Onda te je nešto promenilo. – Sanja ga dodirnu po ruci. – Karl, molim te oprosti mi. Da sam znala da ćeš oživeti, nikada ne bih pisala priču o čoveku koji džepari po autobusima i koji nema nikog svog! Ali, bojim se da ti sada živiš nezavisno od moje priče, i da je kasno da ma šta izmenim.

– U redu je. Ja zapravo uživam u ovom životu – reče Karl sa mračnim osmehom na licu, ali se istog trena postide što je muči. – Šta još znaš o meni?

– Znam još samo da te kroz priču traži čovek u dugom sivom mantilu.

Karl spusti glavu. Nije vredelo dalje pitati: nije mogao da zaključi šta je u priči stvarnost, a šta njena mašta. Izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa duvan i papir za zavijanje.

– Vidim da zavijaš cigarete – nasmeši se Sanja stidljivo. – I to piše u priči.

– Možda bi bilo bolje da ne piše. Papir za zavijanje se u poslednje vreme jako teško nalazi.
Ćutali su. Karl zapali cigaretu, rukom koja je još uvek drhtala od jakog uzbuđenja i razočarenja koje ga je potom zamenilo. Slušao je violinistu sa sivim šeširom kako svira neku laganu pesmu, pomalo se ljuljajući. Najednom u njemu preovladaše bes i ozlojeđenost.

– Naš susret je nemoguć – reče Sanji stisnutih očiju.

– Zašto?

– Zato što ti i ja nikada ne možemo postojati u istoj stvarnosti. Ako si me ti stvorila, kao što kažeš, onda sam ja samo tvoj privid. Ali zamisli i ovako nešto: možda ja tako silno želim da sretnem nekoga ko će mi objasniti ko sam, da sam ja tebe izmislio. Onda ti ne postojiš. Vidiš – svako od nas je san ili privid u stvarnosti onoga drugog. Ne možemo nikako da delimo jednu istu stvarnost.

Gledao ju je likujući, nadajući se da ju je bar malo uzdrmao u njenom čvrstom ubeđenju. Ali, ona je samo izgledala zamišljeno.

– Zato te čovek u mantilu traži – reče. – Zato što suviše toga znaš…

Ustala je nelagodno se osvrćući, kao da je nešto tera da krene.

– Volela bih ponovo da te vidim. Budi sutra u podne na parkingu kod vrteške.

Karl je uznemireno povukao dim, gledajući kako Sanja ubacuje novčić u kutiju violiniste sa plavim šeširom i utapa se u reku prolaznika.

3.

„Nevena nikada neće ostariti“, pomisli Nikola. „Ona će samo bledeti sve dok ne nestane, baš kao i ove njene prastare pamučne majice koje stalno nosi i koje liče na stare krpe.“

Nevena i Nikola ljubili su se otvorenih očiju na vetrovitoj uzvišici, u pustom parku između tri visoke zgrade. Nevena je uvek tražila da se ljube otvorenih očiju, i u tome silno uživala, dok se Nikola osećao glupo i smešno. Ipak, nije bilo toga što ne bi učinio za nju. A te večeri je naročito bio spreman da joj ispuni svaku želju, jer je znao da se više nikada neće videti. Činilo mu se da ih vetar, kao vreme, već razdvaja i duva između njih iako su zagrljeni. Odmače se malo i skloni crnu grguravu kosu koja mu je pala na oči. Pogleda Nevenu koja, uprkos vetru, nije treptala.

– Zašto si hteo da se oprostimo baš ovde? – upita ga ona.

– Ne znam – reče Nikola iskreno. – Kao da me je nešto zvalo. Kao da se ovde krije neki odgovor za nas…

– Kakav odgovor? Ne razumem.

– Ne možemo uvek sve da razumemo, Nevena…

Nevena besno odmahnu glavom, tako da se Nikoli činilo da će se neuredna punđa u koju je vezala kosu svakog časa raspasti.

– Opet počinješ! – povikala je. – Stalno pravdaš svoje postupke nečim neobjašnjivim! Sigurna sam da i nemaš neki pravi razlog što odlaziš. Da me stvarno voliš, ti bi našao način da ostaneš!

– Nije tako reče Nikola. I zatim dodade, svestan da će to zvučati prazno i izveštačeno. – Veruj mi da me ovaj odlazak boli.

Nevena skupi oči i usne joj se izdužiše u mali, pakostan osmeh.

– Ljudi to obično kažu – reče mu. – Ali, sa tobom će biti drugačije, jadni Nikola. Ti ćeš stvarno osetiti taj bol. Tebe će odlazak stvarno boleti.

Oči joj se napuniše suzama i na dnu glasa joj zaigra nešto nalik na sažaljenje, od čega se Nikola još više naježi. Stajali su nepomično u pustom parku, držeći se za ruke. Klackalice i ljuljaške škripale su u svojim ležištima, na vetru koji je duvao u oštrim naletima. „Zaista će tako biti“, pomisli Nikola. „I ona to zna. Zna da se sve njene priče, sve njene reči, nekad i negde ostvare…“

4.

Duge stepenice vodile su pravo pod zemlju. Čovek u dugom sivom mantilu spuštao se njima sporim, ritmičnim korakom, posmatrajući reklame izlepljene na zidovima. Na trenutak se prizor pred njegovim očima izmeni i on vide sebe kako korača duž neke popločane staze, noću, u slabo osvetljenom parku. „I moje oči vole da pričaju priče“, pomisli čovek u mantilu i opet se nađe na ulazu u podzemni prolaz.

Već na samom ulazu ugledao je dve devojke koje su sedele pokrivene starim ćebetom i prosile. Nešto dalje, kraj reklame za zabavni park, stajao je čovek sa praznim rukavom u džepu. Na jednom uglu hodnika bio je drugi čovek, odrpan, sa flašom u ruci. Te godine nije bilo čudno videti skitnice u gradu: bilo ih je na svakom koraku.

„Svaki od njih je po jedna nedovršena priča“, razmišljao je čovek u mantilu. Prolazio je kraj njih sporo i zagledao im u lica, izbrazdana i otvrdla od čekanja i ćutanja. „Svaki od njih je bačen u ovu stvarnost, i ne može da nađe svoje mesto u njoj. Neki nemaju prošlosti, drugi su zaboravili svoja znanja i zanate, treći su se obreli u životu bez ikakve želje da ga žive. Svi uzalud čekaju da neki delovi njih tek budu docrtani, dopisani. Ali, opet, i oni smišljaju priče. Svi ih smišljamo: to je svojstveno čoveku. I tako stvaraju svet u kome neće moći da žive, a sami tavore u drugom, koji je neko za njih stvorio…“

5.

„Možda je Sanjina priča kao onaj moj san o ruci“, razmišljao je Karl. „Tako je verna i dosledna u svakom detalju da ju je teško odvojiti od stvarnosti… Bio sam grub prema njoj. Rugao sam se i pravio da joj verujem. Na kraju sam je i oterao onom svojom pričom o različitim stvarnostima. Ali, ona nije ništa luđa od mene: ja se ne sećam prošlosti, a ona sadašnjosti.“

Sa ružičastih konjića, dvokolica i automobila bila je zguljena boja, i oni su se sijali kao da se tužno osmehuju, mokri od kiše koja je padala toga jutra. „Uskoro će pokriti vrtešku ciradom“, pomisli Karl. „Nema više lepog vremena. Počinju kiše, i možda će Sanja sada konačno sesti za radni sto i završiti priču, pa ću ja dobiti svoju prošlost. Osim, naravno, ako me pre toga ne pronađe čovek u mantilu…“ Kiselo se nasmeja u sebi. Bilo je podne, ali od Sanje nije bilo ni traga.

Najednom, na kraju parkinga zaustaviše se jedna kola sa stranom registarskom tablicom. Vrata se malo odškrinuše, ali niko ne izađe. Samo se, još izdaleka, videlo kako kroz njih viri nečija noga. Karl priđe bliže. Čovek u kolima bio je star i suv, obučen u elegantno sivo odelo sa kravatom čija je boja podsetila Karla na uvele jabuke. Imao je grguravu, prosedu kosu, i poneki pramen još crn kao ugalj. Nije gledao u njega; zabacio je glavu jako unazad, kao da pokušava da vidi kroz zadnje staklo. Noga koja mu je visila van kola bila je oblivena krvlju.

– Imate kutiju za prvu pomoć? – upita Karl.

– Eno je tamo, iza zadnjeg sedišta – reče starac, i dalje ne gledajući u njega. – Ali, ne možete mi ništa pomoći.

– Možda i mogu – reče Karl zavlačeći se u kola. I sam je bio zbunjen svojom samouverenošću. Najednom oseti strašan bol u glavi: klečao je na zadnjem sedištu i nije mogao da se pomeri. Kroz misli mu proleteše slike – skalpeli, zelene maske, krvave rukavice, jako svetlo… Osećao se kao da mu ih neko ubrizgava u svest. „Šta sve to treba da znači?“ Bol nestade odjednom kao što je i došao, i Karl se naže iza sedišta da dohvati kutiju.

Najpre je pregledao ranu; nije nikako mogao da odgonetne kako se starac povredio, jer nogavica nije bila pocepana, a noga je krvarila ispod nje. Zaustavio je krvarenje, očistio i previo ranu, sve vreme sa osećajem da je to radio još mnogo puta u životu.

– Vi se razumete u to? – pitao je starac.

Karl nije znao šta da mu odgovori.

– Jeste li lekar?

– Možda…

„Nekada si bio lekar, ili slikar koji je voleo da crta mostove.“ Karl ponovi u mislima Sanjinu rečenicu, kao da se ruga sebi ili njoj.

– Ali, meni ne treba lekar. Treba mi neko ko se razume u vradžbine.

– U vradžbine?

Starac se po prvi put okrenu licem ka Karlu i osmehnu.

– Uđite u kola – reče. – Morate malo sačekati da bi vam bilo jasno…

Karl otvori druga vrata i sede na suvozačko mesto. Sa unutrašnje strane prednjeg stakla bila je slika neke devojke, crno bela, veoma bleda i nejasna, tako da je Karl jedva mogao da joj razazna crte lica.

– To mi ona radi – reče starac. – Posle tolikih godina još uvek mi nije oprostila. Rekla je da će me odlazak boleti. I stvarno je tako…

Uze sliku sa dva suva, bela prsta i malo je udalji od očiju.

– Znate – reče – ja verujem da je ona i sada mlada. Ona nikada neće ostareti i umreti. Samo će polako bledeti, sve dok ne nestane. Kao na ovoj slici.

„Sigurno, slike iz mladosti ne moraju da stare kao mi,“ pomisli Karl. „To mogu da razumem. Ali, još uvek mi nije jasno kako je to povredio nogu…“

Baš u tom trenutku starac se sporo saže i odmota zavoj sa noge.

– Evo, gotovo je…

Karl nije mogao da veruje svojim očima. Na nozi više nije bilo ni kapi krvi, ni traga od duboke rane. Samo se, malo više desno, videla jedna sivkasta staračka pega u obliku violine.

– Uvek tako – reče starac mirno. – Zaraste za koji minut. Za nedelju ili dve opet će se otvoriti, i tako u krug. Tu nema leka, mislim; to je kletva koju ona ispisuje kao priču na mom telu, uvek iznova, kad god se seti. – Osmehnu se zbunjenom i zanemelom Karlu. – Sad vam je možda jasno da susreti nisu tako slučajni kao što izgledaju, i da naše priče često piše neko drugi… Imam za vas jednu lutku.

Starac otvori odeljak za rukavice i iz njega izvuče malu lutku. Imala je dugu, ravnu smeđu kosu, oči od plavog stakla i kratku haljinu boje trule višnje. Karl je prihvati ledenom, drhtavom rukom, tiho joj izgovarajući ime.

– Sanja.

6.

„Ponekad kroz život nosimo krhotine tuđih priča,“ pomisli Nikola, gledajući za Karlom koji se sa lutkom u ruci teturao ka parku. Nije mogao dugo da razmišlja o tome. Ponovo zabaci glavu unazad, preko sedišta, pokušavajući da pogledom dosegne zadnje staklo. „Ovako, kada gledam unazad, čini mi se da vidim prošlost…“

Posmatrao je dugo dok je Nevena odlazila s uzbrdice, gonjena i požurivana oštrim vetrom koji joj je sada šibao u leđa. Nesrećan i zbunjen, još uvek se pitao gde je taj odgovor, razlog koji je ovde došao da nađe. Koračao je po parku kao mesečar, sudarajući se sa lišćem i otpacima koji su na vetru leteli ukrug. Najednom, Mesec koj se na trenutak pomolio iza brzih ljubičastih oblaka zaličio je na jabuku: u gornjem delu stvorilo se malo ulegnuće, a iz njega je izvirivalo nešto nalik na kratku peteljku. Pri njegovoj svetlosti, ispod peska u parku koji je vetar podizao uvis kao zavesu, Nikola ugleda malu, prašnjavu lutku.

Podiže je i prstom joj očisti kosu od peska. Držeći je čvrsto u ruci, opet pogleda u Mesec.

„Možda je meni dato da samo ponešto shvatim,” pomisli, “a Neveni ni toliko…“

7.

– Gospodine, imate li nešto sitno? Ceo dan nisam ništa jela.

Čovek u mantilu upravo je nagazio na neke stare novine sa sitnim naslovom „Neuspela operacija mladog hirurga“, kada ga ovaj glas trže. Maši se rukom za džep i već htede da spusti novčić u ruku ženi koja je prosila na izlazu iz podzemnog prolaza, kada u njenom krilu primeti dve jabuke.

– Zašto ne pojedete te dve jabuke? – upita je.

– Zato što one nisu za mene. One su za dvoje ljudi koji su se rastali.

– A gde su ti ljudi? Ko su oni?

– Ne znam. Možda i ne postoje. – Žena podiže lice i čovek u mantilu primeti da su joj obrve izvijene kao da se stalno nečemu čudi. – To je jedan san koji sam danas sanjala. Baš ovde.

– Daću vam novac ako mi ga ispričate.

Žena sa začuđenim obrvama široko se osmehnu. „Kada neko ima vremena da sluša njihove priče ili snove, to im znači i više od novca,“ pomisli čovek u mantilu. Čučnu kraj nje da bi je bolje čuo.

– To je bilo ovako: sanjala sam da sam Mesec. Noć je bila olujna i preko lica su mi stalno preletali ljubičasti oblaci. Onda ih je vetar na trenutak raščistio, i ugledala sam, na vrhu brda između tri visoke zgrade, dvoje mladih kako se rastaju. Nekako sam znala da se oni više nikada neće sresti. Onda me jedan glas pozvao po imenu: Miranda. Probudila sam se i videla da mi je neko spustio u krilo ove dve jabuke. Pomislila sam: te dve jabuke su kao njih dvoje. Zar to nije čudno?

Miranda pogleda u oči čoveka u mantilu, ali one su bile nepomične kao dva siva kamena.

– Primetila sam da su različite. Jedna se već smežurala, a druga je još sveža, ali kao da je malo izbledela…

Čovek u mantilu zamišljeno je slušao.

– Nekada sam imala sliku mosta – reče Miranda. – Delo mladog slikara koji je iznenada nestao. Zašto sam se toga sada setila?

– Zaista ne znam – nasmeši se čovek u mantilu i spusti joj novčić na dlan. „Ona nije opasna,“ pomisli. „Ali skitnica jeste. On već previše zna. Uskoro ga moram potražiti…“

8.

„Kako samo izgledaš, Sanja. Musava si, u kosi imaš prašinu i pesak. Haljinica ti se pocepala, a jedno oko se rasklimalo u ležištu i samo što ne ispadne. Ali, šta to mari? Ti si samo lutka.“

Još uvek u čudu, Karl je posmatrao Sanju, pomerajući kažiprstom njene male ruke. Sedeo je na klupi u parku. Bila je noć, i samo malo svetlosti je dopiralo od čkiljave lampe na ulici. Duvao je jak vetar i ka zapuštenom delu parka, prema reci, nosio neke šešire raznih boja. U daljini se čuo odjek, tih i gotovo nestvaran, kao da tek treba da najavi nečije korake.

„Kako je sve to moguće?“ pitao se Karl. „Jesam li onda, kada sam se rugao Sanji, zapravo pogodio istinu? Možda je naš susret zaista bio greška. I tako Sanja sada negde drži moju lutku, ili je ispisala moje ime na komadu hartije…“ Nasmeja se da prikrije strah i spusti glavu u šake. „Ja sam lud,“ pomisli. „Ali, ludilo i snovi ne smeju biti tako dosledni. A ako je sve ovo ipak istina, onda je preostao samo jedan deo priče koji se još nije ostvario…“

Upravo u tom trenutku, odjek koji je Karl slušao u daljini postade glasniji i stvarniji. Sada je jasno čuo da to odjekuju ljudski koraci, i to koraci koji su mu se lagano približavali.

Okrenu se u pravcu zvuka. Čovek u mantilu zastade nedaleko od njega. Nasmeši se i ispruži ruku, dozivajući ga kažiprstom.