Pokušaj spašavanja nije uspeo. Niz bele, porculanske zidove polako se slivala i bledela crvena tečnost, stapajući se s kapljicama vode. Na dnu kadice drhtuljila je pihtijasta masa i u njoj je još koji trenutak živelo maleno biće. Srce je još refleksno poigravalo u grudima, neumorna pumpa, ne veća od naprstka.

Nikoga to više nije zanimalo, oči su bile uprte u vešte ruke čoveka koji se trudio da zaustavi krvarenje i da spase ženu. Jedna od pomoćnica priđe slivniku i pusti jak mlaz vode. Struja zahvati mrki grumen i povuče ga za sobom u otvor.

Voda se probijala kroz cevi u sve veću tamu, kroz tunele do širokog kanala u kojem je silovito tekla prljava tečnost. Posteljica uroni u kanal, nekoliko sekundi potom ispluta na površinu, bujica je ponese i gurnu niz kanal prema obližnjem zavijutku. Zanoseći se u okuci, voda se prelevala preko nevelike zaravni pokraj levog zida tunela, ostavljajući na njoj veće predmete koji su na tom mestu ostajali nasukani sve do jutra, kada bi ih viši nivo vode odneo dalje.

Struja donese posteljicu do okuke i jedan je talasić baci preko stepenika. Mekana se masa zakotrlja po betonu i zaustavi uz sam zid koji se vertikalno dizao prema tavanici.
Voda je do ponoći još opala i beton oko posteljice počeo je da se suši od zagušljive vreline koja se širila iz debelih cevi koje su se pružale podno stropa. Dugo ništa nije remetilo utihnuli žubor vode koja je curila iz priključnih kanala. A onda se javi čudan šum, kao tiho škrgutanje, najpre iz dubine hodnika, zatim u blizini. Postepeno je zvuk ovladao prostorijom, ne jačinom već umnoženošću, kao žamor daleke svetine. Iz otvora na zidovima, sa galerija i tavanice, prema suvom, betonskom platou, kretala se tiha gomila, hiljade sporih, ali upornih bubica.

Grupice su istraživale sve što bi im bilo na putu i pažljivo odabirale ono što je moglo poslužiti za preradu. Komadi hleba, kosti, poluprazne konzerve i folije obeležavane su posebnim znacima. Tragači su nastavljali svojim putem, a za njima su dolazile veće grupe koje su se prihvatale usitnjavanja obeleženih objekata. Rezači su išli od jednog do drugog i sekli ih malenim testerama, ostavljajući iza sebe gomile mrvica. Sa zida bi se tada spuštale duge kolone Nosača da obave poslednji deo posla. Svaki bi Nosač uzeo po jedan komadić sa gomile i vraćajući se u red, kretao bi nazad, ka zidu.

U potpunom mraku podzemlja, između betonskih zidova koje je gradio uspravni Dvonožac, živela je svojim životom mnogočlana kolonija Sulija. Uspravni nikada nije svraćao u ovaj strmi tunel. Patrole su ga ponekada viđale, ali daleko od svoga staništa, u Velikom kanalu. Mudri su govorili da nema opasnosti za koloniju jer Uspravni ne mogu dopreti do nje.

U svojoj koloniji, do koje svetlost nikada nije doprla, Suli su živeli i delali u, od pamtiveka, nenarušenom skladu. Mudri su posmatrali druga bića, upoređivali ih sa sobom i pitali se zašto kod drugih često dolazi do smetnji u odnosima, a kod njih nikada. Odgovor im je dugo izmicao, iako se svakodnevno osećao oko njih i u njima samima. Tek posle mnogih generacija spoznali su pravila po kojima se neka zajednica razvija. Među tim pravilima našlo se i jedno koje govori o komuniciranju i njegovom stepenovanju. Milioni impulsa koji se u sekundi talasaju između njihovih prijemnika i odašiljača omogućavali su Sulima da besprekorno održavaju visoku organizovanost odnosa u svojoj zajednici.

* * *

Jutro se primicalo, a još jedna grupa Tragača je bila na platou. Predvodnik se polako približavao zidu uz koji je, beživotno opuštena, ležala gomila još vlažnog zaštitnog tkiva. Tragačevi su se impulsi vraćali i beležili mutnu sliku prepreke koja mu se isprečila na putu. Već je mislio da neće ništa naći, i ova slika, polako postajući jasnija, nije ga obradovala jer je već osećao umor.

Obrisi su se izoštrili, ali masa je bila slojevita i u središtu se nazirao neki novi oblik. Tragač se primače još dvadesetak koraka. U mekom omotaču čije su granice izmakle iz tragačevog vidokruga, u čudnom položaju, lebdeo je Uspravni sa izuvijanom vrpcom koja je ulazila u njegovo telo! Svetleća korona ostade nekoliko trenutaka u tragačevom mozgu kada se instiktivno povukao i priljubio uz tlo. Videći reakciju Predvodnika, pratioci učiniše isto, mada nisu znali uzrok – dešalavalo se i ranije da na platou naiđu na opasne predmete.

Predvodnik je razmišljao samo delić sekunde i onda uputi poruku neposredno Prvom rukovodiocu Zadatka. U brzini, Tragač nije dao nikakvo objašnjenje i Prvi rukovodilac primi jedino:

– Uspravni u rejonu 16! OPASNOST! Uspravni u rejonu 16!

Nit neverice provuče se kroz misli Prvog. On potraži pomoć od Pomoćnika za opasnosti. Ovaj izdade nalog za opšti alarm i zatraži od Tragača iz rejona 16 detaljnije objašnjenje prve poruke. Tragač predvodnik ga obavesti o okolnostima pod kojima je naišao na Uspravnog. Pomoćnik zatraži dimenzije i pravac kretanja objekta, pa kad dobi odgovor, naloži Predvodniku da ponovo osmotri telo, a istovremeno da prenosi odraz Prvom rukovodiocu i Pomoćnicima.

Nakon tog prenosa, Pomoćnik javi Tragaču da ostane na oprezu dok se ne preduzmu hitne mere za rešavanje ovog slučaja, pa se okrete Prvom rukovodiocu radi savetovanja.

– Mislim da je to zaista Uspravni, ali dimenzije i položaj tela su veoma neobični. – reče on.

– Poslaćemo Ispitivača tela da pregleda Uspravnog, a i mi možemo krenuti u rejon 16. – odluči Prvi.

Pomoćnik za opasnosti ne uzdrža se od komentara:

– Hrabri ste.

Prvi se samo lagano nasmeši titravim talasima jer njegova usta to nisu mogla izvesti.

Kada su stigli, Ispitivač tela je već završavao pregled. Talasima za analizu pretražio je svaki delić tela Uspravnog. Ubrzo on priđe Prvom rukovodiocu i podnese izveštaj:

– Nema sumnje da je ovo Uspravni. Konstitucija mu je identična sa nama poznatim tipovima. Međutim, zbunjuje činjenica da mu Krug života nije samostalan kao kod ostalih Uspravnih, već je vezan za omotač u koji je smešten. Po mom mišljenju, to je prelazni tip u fazi stvaranja i vezan je, prema našim ranijim saznanjima, za drugog Uspravnog, bolje rečeno, prelazni tip se razvija u telu Uspravnog sve dok ne ojača toliko da može da se uključi u Krug života. Ovaj primerak je otrgnut od njegovog nosioca pre tog stepena razvoja. Međutim, iako ne može opstati izvan drugog tela, ovaj Uspravni pokazuje znake života.

– Hoćete reći da je ovo ovde živo?! – prekide ga Prvi pokazujući na posteljicu.

– Da. – ubedljivo će Ispitivač tela.

– Zašto mi onda držite predavanje? Koliko vremena još može živeti, šta mislite?

– Najviše četiri plusperioda. – odgovori Ispitivač.

– Hvala. – reče Prvi rukovodilac i uputi jedinstvenu poruku svim svojim Pomoćnicima: “Pažnja, primenjujemo postupak 3.027. Objekat iz rejona 16 pripremiti za obradu. Odredište – laboratorija B-5. Ponavljam, rejon 16, sistem 3.027, LB-5. Ja idem na odredište da pripremim ekipu za prijem. Dužnost predajem Pomoćniku za opasnosti. Kraj poruke, hvala.”

Zatim se obrati zameniku:

– Možete najaviti prestanak alarma. Nadalje postupajte prema planu za povratak sa Zadatka. I, molim vas, požurite jer je ostalo još veoma malo vremena do Visoke vode.

– Sve će biti po planu izvršeno, ne brinite. – odgovori Pomoćnik.

Prvi rukovodilac Zadatka žurno zamače u najbliže udubljenje kako bi što pre stigao u LB-5, a tog trenutka sa stropa poče polako da se spušta velika mreža.

 

Na zidnom satu otkucao je prvi čas posle ponoći. U prostorijama za hitne intervencije, na četvrtom spratu bolnice, primljen je pacijent sa teškim unutrašnjim povredama i krvarenjem. Dežurna ekipa užurbano se pripremala za operaciju. U prostoriji gde su se čuvale zalihe krvi bilo je tiho. Iz jednog mračnog ugla pažljivo oko motrilo je na velika, debela vrata hladnjaka. Mladi Obaveštajac već je nekoliko dana čekao priliku da izvrši svoj zadatak. Kodovi za prepoznavanje potrebnih podataka bili su još sveži i koncentrisani. Memoriju je pripremio čim je stigao i čiste ćelijice čekale su da impulsi skliznu do kodova i ispune ih. Poseban sistem za opreznost radio je punom snagom.
Dovoljna je bila mala nesmotrenost i već bi se našao pod nogom Uspravnog, a to bi, ne sme ni da pomisli, to bi dovelo u pitanje ispunjenje celog plana izgrađivanog tokom protekle tri generacije.

Zalihe krvi bile su na izmaku.

Otkako je u ogromnoj, mekanoj mreži, u laboratoriju B-5 dopremljen plod Uspravnog, Savet Mudrih odabrao je pet svojih članova da se brinu o Uspravnom i da razrade detaljan plan rada za sledeće generacije koje su morale preuzeti zadatak.

Sada se zna da odluka Prvog rukovodioca Zadatka snabdevanja, koji je kritičnog dana bio na dužnosti, nije bila bez osnova. U laboratoriji B-5 upravo se u to vreme istraživao Krug života Uspravnih i u kasetama su se nalazile boce sa crvenom tečnošću kojom su Uspravni bili ispunjeni. Prvi rukovodilac je znao da u meko tkivo posteljica mora ubrizgati tu tečnost ako želi da održi fetus u životu. Tog časa Mudri nisu bili svesni koliko im je bila naklonjena sreća dok su krvlju polako natapali zaštitnu opnu, jer tada još nisu znali za razlike u krvnim grupama. Kada su istraživanja ubrzana, otkrilo se da se samo pojedine krvi između sebe slažu, a mešavine ne mogu opstati. Sledeći korak na tom polju bilo je određivanje kodova određenih grupa kako bi se raspoznavale, što je uveliko olakšalo snabdevanje.

Njihovi su napori bili plodonosni. Uspravni je živeo, ne samo živeo nego i rastao. Za života druge generacije morala se čak opremiti nova laboratorija u ogromnoj hali, gde je Uspravni smešten sve do dana 0, a taj se dan sada, na pragu pete generacije, već opasno približio.

Drugi deo plana, koji je trebao da stupi na snagu pošto se Uspravni odvoji od posteljice, već je do u pojedinosti bio razrađen. Sa tehničke strane, problemi su se prilično lako rešavali, ali su neka pitanja neprekidno mučila mozgove Mudrih.

Koplja su se lomila kad god bi neko od njih spomenuo moralne norme. Vrhovni kodeks, po kojem je zajednica generacijama živela, sada je dolazio u sukob sa situacijom. U svojoj naseobini, Suli čuvaju Uspravnog i čak ga podstiču da postane samostalna jedinka, a otkada postoji zajednica, zna se da se Uspravni nisu zanimali za njih i neprekidno su pokušavali da ih potamane svim mogućim sredstvima.

Još nikome nije bila jasna svrha uzgajanja neprijatelja u koloniji, pa je dolazilo do žučnih polemika u Savetu. Nekoliko Mudrih zastupalo je mišljenje da se Uspravni, vremenom, može pripitomiti, a kasnije možda i poslužiti kao prvoklasan obaveštajac. Ti predlozi, međutim, nisu bili temeljiti, a Savet nije sebi smeo da dozvoli odlučivanje na osnovu neproverenih pretpostavki.

* * *

U polutami sobe sa hladnjacima, Obaveštajac je vrebao. Njega je često mučilo pitanje:

“Kako to da mi o Uspravnima znamo toliko mnogo, a oni o nama baš ništa, sem što pokušavaju da nas ubiju kad god nas opaze?”

Obaveštajac se prenu iz razmišljanja jer baš tada u sobu uđe jedan Uspravni i lagano otvori vrata hladnjaka. Sul je pratio svaki njegov pokret. Prepoznao je štapove na koje je Uspravni vešao pune boce, dnom prema gore, i cevčice koje su na krajevima bile zatvorene štipaljkama. Kad je popunio dvanaest štapova, Uspravni izađe podešavajući svoj časovnik koji mu je visio na grudima. Mladi Obaveštajac na trenutak pomisli kako bi dao pola svoga života da sazna kada će se vratiti ovaj Uspravni i odmah pritrča prvoj cevčici. Tankom iglom probuši debeo, providni zid i odmah ispita crvenu tečnost. Krv je odgovarala kodovima i on uputi Predvodniku Nosača poruku da izvršenje zadatka može početi.

Pošto proveri i ostale boce, Obaveštajac se provuče ispod zatvorenih vrata u hodnik kako bi na vreme primetio opasnost i upozorio Nosače da se sakriju. Za to vreme Nosači su brzo obavljali svoj posao. Svaki je na leđima imao prikačenu posudicu u koju je Predvodnih sipao krv iz boce, ali oni nisu ispraznili ni jednu bocu već su iz svake uzeli po malo kako Uspravni ne bi primetili manjak. Nakon nekoliko minuta svi su se Nosači već vraćali u koloniju i Predvodnik obavesti Obaveštajca da je zadatak izvršen, pa požuri za poslednjim Nosačima.

Obaveštajac je bio zadovoljan jer će se vratiti u svoj dom na zasluženi odmor, a pored toga biće i pohvaljen za dobar rad. Pošao je nazad lagan kao perce, ali i taj kratki trenutak slabosti, to popuštanje zanosu posle uspešno obavljenog teškog zadatka, bio je dovoljan da mu oslabe izoštrena čula. Kao kroz san osetio je strujanje vazduha. Trag svetlosti koji ga preseče, bejaše poslednje što mu se urezalo u mozak, a već sledećeg trena, velika se noga svom svojom težinom spusti na njega.

Obaveštajac više nije postojao, ostala je samo zgnječena crna buba na plavom bolničkom podu.

Uspravni opsova.

* * *

U staklenoj kugli počelo je da se dešava nešto neuobičajeno. Dežurni Suli tek što su primili dužnost, a impulsi sa prefinjenih, minijaturnih instrumenata ih uplašiše jer su prethodnici izvestili da je u njihovoj smeni bilo sve normalno. Uspravni se pomerao, to su lepo mogli da vide, ali i pre se dešavalo da plod menja svoj položaj pa nije bilo razloga za zabrinutost. Dežurni napregnuto prihvatiše poruke sa senzora. Protumačena, ona uzdrma svako od tih malih bića.

Mašine su javljale:
“Strukturne promene na omotaču. Prenos kanalom 28. Izveštaj – dva perioda – memorija 107/552.”

Glavni laborant brzo posla poziv svim članovima Saveta i još jednom pogleda posteljicu. Korona je nemirno treperila, ujednačeni bljesak menjao je boju, kidao se i ponegde već gasnuo.

U salu uđe Istraživač Kruga života, odmah zatraži obaveštenja i pošto ih dobi pristupi komandnom stolu.

Već su pristizali i ostali Mudri, pa se Glavni laborant povuče u dno prostorije. Istraživači iz tima žurno su pristupali svojim mestima, a drugi su se penjali na galeriju kako bi što bolje pratili zbivanja.

Istraživač Kruga života uskoro se obrati prisutnima:

– Dozvolite mi da vas, pre svega, obradujem. Analizator je upravo dao prvi rezultat i uskoro možemo očekivati oslobađanje Uspravnog.

Talasi odobravanja zalelujaše između mnogobrojnih antena u velikoj sali.

– Potpuno smo ovladali metodom prihvatanja Uspravnog, – produži Istraživač – i nemamo razloga da strahujemo očekujući taj trenutak. Lično sam prikupio sve podatke potrebne za nesmetano odvijanje postupka radi oslobađanja Uspravnog od posteljice. Posebno se zahvaljujem grupi konstruktora koja već dugo neumorno radi i stvorila je uređaje bez kojih Uspravni ne bi opstao na ovom mestu. Sada vas puštam da sami pratite nastupajući događaj. Hvala.

Gledaoci se primiriše i usmeriše svoje posmatračke talase prema ogromnoj, prozirnoj kugli. U njihovim se glavama odražavao nezamisliv prizor, koji, iako stotinama puta umanjen, nije mogao izgubiti na grandioznosti. Svojim je dimenzijama ležaj Uspravnog stvarao kod Sulija izuzetno snažan utisak. Posteljica je pulsirala u svom ležištu i odbacivala sve više energije, stvarajući oko sebe maglovit omotač. Analizator je davao podatke o stanju ploda i posteljice.

Istraživač istorije rasejano je pratio zbivanja, razmišljajući o zadatku koji su on i njegov kolega Istraživač istorije Uspravnih pripremali poslednjih dana. Do sada ni jedan Istraživač nije radio ništa slično. Svako novo znanje, svako otkriće jednostavno se upisivalo u memorije Istorijskog arhiva, postajući na taj način dostupno svim članovima ove naseobine. Dovoljno je bilo zatražiti određeni datum i svi značajni podaci vezani za taj dan bili bi saopšteni pitaču. Sada ih je, međutim, čekao posao sa mnoštvom nepoznatih problema. Moraće istoriju pričati Uspravnom. Kako?

Na posteljici se ukaza pukotina i u istom trenutku mlaz tečnosti pokulja napolje kvaseći zidove kugle. Salom zaleluja nešto nalik na uzdah iznenađenja. Meka masa se smanjila i bledela, gubeći poslednje deliće životne energije.

Istraživač Kruga života dade nalog da se pristupi završnoj fazi Oslobađanja i mašine koje su do sada mirovale počeše da rade. Crpke izbaciše tečnost, a tri ogromne hvataljke spustiše se sa vrha kugle i upravljane veštom rukom Istraživača, uhvatiše svojim kleštima posteljicu na mestu gde je napukla. Sledećeg momenta veštačke ruke počeše da cepaju mrtvu masu.

Na postolju se polagano, deo po deo, ukazivalo golo telo Uspravnog, zračeći energijom mladog života koji se budio iz pasivnog sna. Hvataljke svukoše ceo omotač. Sa stropa se spusti oštro sečivo i preseče pupčanu vrpcu.

Uspravni ostade sam.

Posmatrači su zadržavali dah upijajući taj prizor, ukočeni na svojim mestima, u apsolutnoj tišini.

Istraživač Kruga života savršeno podveza pupčanik i komandova mašini da u kuglu pusti vazduh posebno dopremljen sa površine za ovu priliku.

U tom času učini mu se da je vreme stalo. U magnovenju je očekivao reakciju Uspravnog: “Hoću li uspeti da oslobodim ovo mladunče?“

Odgovor je usledio narednog trenutka – salom se prolomi jeziv krik šireći se kroz sve prostorije kolonije.

Uspravni je visio na užetu, glavom na dole i vrištao, zaglušujući čula posmatrača. Istraživač oseti ogromno olakšanje i odasla talase radosti. Mudri mu se pridružiše.

* * *

Istraživač istorije uđe u veliku odaju, gde je na mekim, platnenim dušecima, ležao Uspravni. čuo je njegovo disanje i osećao njegove snove. Pre nego što ode do svoga sedišta hteo je da osmotri to ogromno, strano biće, koje je mirno spavalo ne osećajući ničije prisustvo. Popeo se uz zid do stropa i onda je, lagano se krećući ivicama, posmatrao Uspravnog. U sebi je osećao divljenje prema tom velikom stvoru, ali i prema precima koji su se usudili da započnu takav poduhvat pun rizika i neizvesnosti.
Koliko je Uspravni uspeo da shvati od svega što se oko njega zbivalo, to je Istraživač istorije mogao tek da nagađa. čekao ga je prvi kontakt sa tim divom i uprkos saznanju da su mnogi njegovi prethodnici govorili istoriju Sula i Uspravnih velikom učeniku, mladi je naučnik osećao malo straha misleći na predstojeće trenutke. Možda je strah izazvan i sadržinom zadatka, jer do sada je Uspravni slušao običnu istoriju, a od danas, od ovog časa, trebalo je početi sa učenjem najtežeg poglavlja, i zato je tu bio novi Istraživač, koji je o postanku Sulija znao najviše.

Uspravni se budio i Sul požuri na svoje mesto, odakle je trebalo da održi ovaj čas. Dok se nameštao na svom postolju, Uspravni ga prijateljski pozdravi i to ga ohrabri. On zaključi da su Istraživači dodira izvanredno obavili svoj posao i da Uspravni vrlo dobro šalje svoje misli. Uzvrati pozdrav svom učeniku, zaboravljajući tog trenutka razliku između njih i zamoli ga da mu ukratko ispriča najvažnije delove iz dosadašnjeg gradiva.

Uspravni sa lakoćom ponovi najznačajnije lekcije, pokazujući odličnu sposobnost odabiranja, pa na kraju upita učitelja:

– Šta je na redu za današnji dan?

– Do sada si slušao o našem životu i o životu Uspravnih, ali ostalo je da se objasni postanak naših zajednica, a to ću ti ja opisati jer sam se time bavio i otkrio rešenje najveće zagonetke naše istorije.

Istraživač zastade trenutak pre nego što će nastaviti:

– Najranija istorija našeg društva bila je dugo u mraku neznanja, ali oduvek su se prenosile legende koje su govorile o strašnim danima vatre iz koje su nastali Suli. Ispričaću ti jednu legendu o postanku sveta i primetićeš da sećanja ne idu dalje od tih strašnih dana…

…”Prvo je bila vatra koja je žarila kroz večnost i prazninu. Osim plamenova koji su jurili bezdanom nije bilo ničega. Onda su nadošle vode iz beskrajnih dubina i donele zvuk i tamu. Kada su vode prošle, ostala je zemlja koja je još pušila od toplote. Na ugašenom zgarištu ostali su ugarci i pepeo. Najcrnji među ugarcima oživeli su, i to su bili Suli, naši preci. Na zemlji je bivalo sve hladnije i oni su pošli u njenu utrobu, gde je vatra još tinjala. Kada su pronašli mesto gde se moglo živeti, zaustavili su se i izrodili potomstvo”…

…kao što uočavaš, ovo je više bajka nego istorija, ali i ona mi je pomogla da dođem do rešenja. Naši stari jedino nisu uspeli da objasne kakva je to bila vatra i zašto su Suli izabrali Zemljinu utrobu za svoje stanište.

Istraživač se promeškolji, počeša se po glavi pa produži.

– I sam si primetio da je naš život kratak, u stvari kratak je za samo jednu jedinku u poređenju s tvojim, ali mi prenosimo iskustva na nove generacije, tako da svaki novi Sul ne počinje od početka nego već od rođenja poseduje izvesna znanja. Ta su znanja vezana za društvenu podelu i svako je za sebe malo, ali kako je sve što se radi u okviru naše zajednice vezano u potpun sistem, tako je i znanje naših bića ogromno.

– Dakle, u legendi se spominju vatra, praznina i večnost, zatim voda i ugarci. Gotovo sve legende sadrže te iste pojmove, ali trebalo je da se sve to logički poveže i utvrde tokovi između nejasnih uzroka i gotovih posledica. Pre svega, naš je postanak povezan i sa Uspravnima, ali kako su legende o nama i o njima potpuno razdvojene, ta je veza ostala skrivena za mnoge Istraživače istorije.

– A kako si ti uspeo da otkriješ da je povezan? – upita Uspravni nestrpljivo.

– Pa, u legendama o Uspravnima govori se da su oni iznikli iz utrobe zemlje, a kako je očigledno da se naš postanak vremenski podudara sa njihovim, pomislio sam da je zanimljivo to što smo mi ušli u zemlju kada su oni iz nje izašli. Sa nekoga sam gradilišta od Rukovodioca gradnje dobio zanimljiv predmet upravo dok sam se najviše mučio oko starosti Zemlje. Po legendi, Zemlja postoji toliko dugo koliko i Suli, a tačno znamo koliko je generacija prošlo od postanka. Iza jednog zida, miniranog prilikom gradnje novog Istraživačkog centra, graditelji su pronašli ukopanu mašinu za merenje vremena kojom se koriste Uspravni. Mašina je još bila ispravna, čak je i radila. Posle dugog i detaljnog ispitivanja mehanizma te naprave, Istraživač elektronike i ja otkrili smo da joj pogon daje generator pokretan međuakcijama atoma goriva. Pokazalo se da naši Istraživači atoma mogu sasvim precizno utvrditi vreme rada tog minijaturnog reaktora. Rezultat je bio iznenađujući i mnogi su ga pobijali oslanjajući se na svoj autoritet. Dokaz je, međutim, bio besprekorno izveden i nedvosmislen. Mašina za merenje vremena bila je mnogo starija od Zemlje.

– Bez obzira na protivljenja mnogih vodećih Istraživača, ja sam nastavio traganje za rešenjem te velike zagonetke.. Pitao sam se može li išta biti starije od Zemlje. Kako je jedini mogući odgovor bio negativan, morao sam poći od te nove činjenice – Suli su mlađi od Zemlje, a i od Uspravnih, jer su merač vremena oni napravili. To je bilo očigledno jer su znakovi na mašini bili jednaki znakovima koje Uspravni i danas upotrebljavaju.

– Znači, prvo Zemlja, zatim Uspravni, pa tek potom Suli. Trebalo je iz osnova izmeniti naša shvatanja, a to nije bilo ni malo lako.

Učitelj napravi predah, a učenik je netremice čekao nastavak ove zanimljive priče.

– Ali, mene su mučili drugi problemi. Legende govore o praznini i večnosti, i njih je trebalo smestiti između već postojećih Uspravnih i našeg postanka, Veliku vatru, pa i vodu, bilo je moguće ubaciti pre našeg postanka, ali “Večnu vatru, čiji plameni jezici jure praznim dubinama…” nisam mogao objasniti. To je toliko živopisno i toliko nemoguće da sam bezbroj puta morao da se zaustavim na tom mestu predistorije bolno lupajući glavom o zid neznanja. Mislio sam da bi najlakše bilo pripisati te redove subjektivnom izražavanju autora, ali ja sam već toliko zagrizao mamac, da sam tu pomisao terao od sebe. Kasnije sam shvatio da to i nije bilo neznanje već zid zvan tabu. Morao sam zaći u opasne vode zabranjenog mišljenja da bih tek na drugoj obali, daleko od naših navika, otkrio zastrašujuću istinu.

Od prvog početka do sada mi prenosimo znanja novim naraštajima i nikome do sada nije palo na um da je pre početka bilo Sulija koji nisu imali baš nikakva znanja. Zacelo ti se čini nemoguće, ali ipak je to konačna i neoboriva istina – Suli nisu postali posle Večne vatre, postojali su i pre tog strašnog perioda, vatra je bila velika, ali ne i večna. Ali ja te pretke ne mogu nazvati imenom mog naroda jer su oni, mada izgledom slični nama, bili obične životinjice bez tračka svesti i znanja koje Suli poseduju. Mi možemo sujetno da odbacujemo bilo kakvu vezu sa njima, ali su oni ipak naši prapreci i ja sam, gonjen naučničkom savešću, svim snagama pritisnuo na poslednju prepreku – morao sam da dokažem da smo mi postali od bezumnih životinja.

Tada mi je u pomoć pritekao Istraživač materije, koji je, potaknut mojim radom, zajedno sa Istraživačima atoma otkrio poreklo velike, “večne” vatre. Oni su, zapravo, otkrili moć atoma, moć oslobađanja gigantske količine energije, pre svega toplotne. Posle ognja koji prži sve na svom putu, iz centra eksplozije šire se opasni nevidljivi zraci koji razgrađuju materiju. Sve što je izloženo tim zracima biva iznutra poremećeno. Grupe atoma menjaju svoju strukturu, ostaju okrnjene ili se uvećavaju i predmet koji je izgrađen od tih grupa menja svoje osobine, živi organizmi obolevaju ili se pretvaraju u nove, nesvakidašnje oblike. Ali, mada je taj uticaj najčešće razoran, ipak se dešava da određena doza zračenja izazove bolji raspored atoma u materijama koje obrazuju organizam. Time i ceo organizam postaje savršeniji.

– Sve ove činjenice otkrivene su i dokazane teorijski, a našim Istraživačima nije cilj da teoriju dokažu i praktično, jer bi to bilo kobno za naš narod. Oni sada pokušavaju da izazovu zračenje bez eksplozije i da ga doziraju u onoj količini i obliku koji bi doveo do boljih osobina ozračenih predmeta.

Učitelj dade do znanja da je priču priveo kraju, a Uspravni teško odahnu nakon napetog slušanja.

– Uh, ogladneo sam slušajući tvoju priču.

– Onda, napravimo pauzu za ručak. – složi se istoričar – Doći ću opet kad mi javiš da si spreman za kraj priče.

Učitelj polako izađe iz ogromne prostorije i reče Dežurnom poslužitelju da Uspravni želi da ruča.

* * *

– Pre nego što počneš da pričaš o postanku Sulija. – preduhitri učenik Istraživača istorije kada je došao na novi čas – molim te da mi objasniš neke meni nejasne stvari u vezi s dosadašnjim učenjem.

– Šta te zanima? – upita Istraživač.

– Vidiš, ja dugo živim i mnogo sam učitelja promenio jer je njihov život bio kratak. Kad sam počeo da učim, primetio sam da su svi moji učitelji ličili jedan na drugog. To me je nateralo da razmišljam o sopstvenom obliku. Prstima sam opipao svoje telo i uočio da je sasvim drukčije. Dugo nisam imao predstavu o svojoj veličini, a kad sam najzad shvatio da ste vi tako maleni da vas mogu držati na dlanu, bio sam veoma iznenađen.

Uspravni napravi malu pauzu.

– Često sam se pitao zašto postoje te razlike između vas i mene i sada, najzad, želim da mi objasniš ko sam u stvari ja.

– Znači, već je došao trenutak koji smo predviđali. Određeno je da ti se objasni tvoje poreklo, ali tek za dvadesetak generacija. Međutim, tebe već sada zanima razlog razlike između nas. Objasniću ti sve što znam, moram ti reći samo kratko, ali i najvažnije. Sve ostalo će ti detaljno objasniti Istraživač Kruga života. Prvo što mogu da ti kažem je da si ti potomak Uspravnih.

– Ja potomak Uspravnih…? – uzbuđenje se osećalo u prvoj reakciji učenika – Znači, ja sam Uspravni?!

– Da, ti si jedan od njih, prvi koji je ostvario dodir sa Sulima. – blago odvrati Istraživač istorije.

Zbunjenost je pojačavala uzbuđenje koje je obuzelo Uspravnog.

– Ali, kako sam se ja našao ovde, među vama?

– Pre otprilike dve stotine generacija, a to znači pre devet tvojih godina, po merama Uspravnih, mi smo našli tvoje telo u kanalima kroz koje teku otpaci Uspravnih. Tada još nisi bio sposoban da sam opstaneš jer tvoje telo još nije bilo doraslo tome. Uspravni nisu bili u stanju da ti pruže takve uslove u kojima bi mogao da preživiš do oslobađanja. Mi smo to uspeli. Ti si se do tog časa morao nalaziti u telu drugog Uspravnog da bi živeo, ali naši Istraživači Kruga života omogućili su da se u posebnom omotaču hraniš i razvijaš dok se ne osamostališ. Učinili smo sve što smo mogli da opstaneš i to nam je pošlo za rukom.

– Uspravni su me, znači, bacili? – upita učenik.

– Nisu mogli ništa drugo da učine. – pokuša da ih opravda istoričar – Bio si tada mnogo, mnogo manji, otprililke veličine tvoje podlaktice i da te mi nismo našli, ne bi ostao u životu.

– Dobro – reče Uspravni pokušavajući da spreči nasrtaj mnogih pitanja izazvanih novim saznanjem – dobro, hoćemo li sada da nastavimo naš prekinuti čas?

– Hoćeš li moći da pratiš moje izlaganje?

– Hoću, hoću – odgovori učenik pribranije.

– Nećemo ponavljati ono pređašnje, nego da ti odmah ispričam šta se zapravo dešavalo u davnoj prošlosti kad smo postali Suli. Pre miliona generacija na Zemlji je sve vrvelo od života. Po površini su se širila zelena prostranstva, raznovrsne biljke koje su se hranile samo svetlošću i vodom. U tim plodnim predelima živela su mnoštva svakojakih životinja. Među njima su bili i preci Sulija, a iznad svih živela je zajednica Uspravnih. Još tada oni su upotrebljavali precizna oruđa i napredovali su iz generacije u generaciju. Ali njihova nauka je s vremenom pretekla razvoj njih samih, njihovih odnosa. Broj informacija koji su oni tada mogli da razmenjuju između sebe nije bio dovoljan za ostvarivanje skladne zajednice. Postojale su velike razlike između pojedinih Uspravnih, a oni ih nisu mogli savladati. Ti si primetio da kod nas ne može doći do nametanja moći između Sula na raznim položajima. Svako od nas obavlja određenu funkciju za dobro celog kolektiva. Ta određenost nije sputavanje slobode nego osećaj dužnosti, a svako može sebi pružiti zadovoljstvo baveći se u slobodnom vremenu onim što ga zanima. Arhive podataka otvorene su za svakog i niko ne može prisvajati stečena znanja samo za sebe.

– Ali Uspravni nisu dostigli taj stepen. Nihova nauka upoznala je tajne atoma, ali one su došle u ruke onih koji su želeli neograničenu vlast nad Zemljom. Tako je došlo do velikog sukoba među Uspravnima. Oni su upotrebili ogromnu snagu atoma želeći da nadvladaju jedni druge, ali ih je ta snaga uništila, sprživši sve što joj se našlo na putu. Sve što je bilo na Zemlji pretvoreno je u pepeo. Posle vatre došlo je zračenje, a jedan delić tih zraka pao je na nekolicinu naših prapredaka i ostavio traga u njihovim telima. Sićušni mozgovi su se raščlanili, čula na antenama su se aktivirala. Primali su podatke od okoline, usitnjene ćelije mozga su ih primale i prenosile kroz spletove čvorova. Mala logička mašina polako je, deo po deo, proradila.

A onda, nedugo posle prvog traga svesti, dva Sulija su otkrila da mogu razmeniti saznanja. To je tako šokirajuće da ja mogu da shvatim zašto je do današnjeg vremena opstala samo nejasna legenda o našem postanku. Prvim se Silima činilo da su od časa prodora svesti u njihove mozgove oni upravo rođeni i nisu znali za istoriju, za prošlost. Za njih nije postojalo vreme, osećali su samo sadašnjost. Tek posle nekoliko generacija počeli su da zagledaju u svoju prošlost.

– A šta je bilo sa Uspravnima? To mi nisi rekao. – podseti učenik Istraživača.

– Tačno, ali to i dolazi na kraj. – prihvati učitelj – Uspravni su se pojavili kasnije. Prošle su stotine generacija novih Sulija, koji su se uvukli u ove podzemne građevine Uspravnih, živeli su i izgrađivali svoju zajednicu. Onda su iz dubokih skloništa izmileli Uspravni i rastrčali se po površini. čekali su da utihne i poslednji trag zračenja u vazduhu i zemlji pre nego što su, spaseni, napustili svoje rupe. Razređena atmosfera propuštala je žestoke mlazove sunčevih zraka na ružni predeo. Ali vode je bilo još, i malo po malo priroda se oporavila. Pod toplim pljuskovima nikla je trava, puzavice su uzdizale svoje lišće ka suncu, iščilele su mušice iz svojih čaura, iz pećinskih jezera reke su donele ribu. Život je bujao, nadoknađivao izgubljeno.

– Novi Uspravni izmirili su se među sobom i zajednički prionuli na obnovu svojih staništa, svoje civilizacije. Najzad su shvatili posledice svojih starih sukoba.

– Ali, prema životinjama su ostali isti kao nekad. činjenicu da su Suli svesna i veoma napredna bića odbacili bi sa prezirom čak i da im je nekim slučajem pala na um. Sasvim različiti sistemi komuniciranja doprineli su da tako dugo ostanemo nepoznati jedni drugima. Mi ne možemo ostvariti takve komunikacije kakvima se koriste tvoji sunarodnjaci zbog drukčije građe tela, ali, otkrili smo, zahvaljujući tebi, da Uspravni mogu prihvatiti naš sistem preko pomoćnih antena koje ti imaš prikačene na glavi.

– Znači, ove antene – učenik dodirnu sićušne žice na čelu – nisu deo mog tela?

– Ne, nisu tvoje. Njih su ti pričvrstili Istraživači komunikacija… ali, da završim priču. Neprijateljstvo koje Uspravni pokazuju prema nama potiče, čini se, iz sećanja na naše prapretke koji su nekim svojim osobinama škodili Uspravnima. Mi želimo da uverimo nove Uspravne da nismo one nekadašnje životinje koje oni u nama vide. Želimo da ostvarimo stari san Sulija, a to je Prijateljstvo sa Uspravnima. No, to bi bilo sve. Kasnije ću navratiti da razgovaramo o svemu.

Izlazeći iz odaje, Istraživač istorije upita se u sebi da li je dobro postupio što je sve ovo ispričao Uspravnom. Možda je u svom naučničkom žaru prenaglio. Sledećeg časa će morati da prati ponašanje svog učenika. Zaboravio je na emotivnost i nepredvidljive postupke Uspravnih – osobine koje nisu bile svojstvene Sulima. Inteligencija tog ogromnog stvora zavarala ga je i doprinela da postane otvoren.

“No, biće sve u redu.” – pomisli Istraživač istorije – “On je već dugo među nama i primio je naše osobine.”

* * *

Uspravni ostade sam, sam sa svojim mislima koje su navirale iz dubine svesti, izazvane novim, čudnim saznanjima. Osvrnuo se polako. Prostorija u kojoj je provodio najviše vremena bila je široka deset koraka i isto toliko dugačka. Na suprotnim stranama nalazila su se po jedna vrata – izlaz u hodnik i ulaz u kupatilo. Higijenu je održavao redovno, i to zahvaljujući dovitljivosti Sulija Građevinara koji su instalacije povezali sa vodovodom Uspravnih. Još dok je bio sasvim mlad, sećao se, dobijao je uputstva za kupanje u velikoj kadi. Tada još nije znao da su sva uputstva donosili Obaveštajci koji su pratili ponašanje Uspravnih u svim životnim situacijama.

“Zar je moguće” – razmišljao je – “da su ova bića, koja su se tako predano brinula o meni, u stvari stranci, da su Uspravni i Suli dve stanice uma razdvojene gomilama predrasuda, zidovima nerazumevanja, udaljene kilometrima neznanja i gluposti. Ja sam pripadnik drugih bića, ali, ne znajući to, mislio sam, govorio, živeo kao Sul.”

Za sve ovo vreme Uspravni nije osećao da mu bilo šta nedostaje, nije bio opterećen suvišnim razmišljanjima i sve što su s vremenom Suli od njega tražili prihvatao je kao normalno i obično. Nije znao razloge jer ih nije ni tražio, ali sada se sve menjalo, postepeno je shvatio da njegov život nije pravi život Uspravnog, da je svaki trenutak proteklog vremena proveo u nenormalnim uslovima, obmanut, u neznanju prisiljen da prihvata sve što mu se nudi i da izvrši sve što se od njega traži.

Ta mala, kratkovečna bića, uporno su generacijama krila od njega pravu istinu. U telu Uspravnog oni su vaspitavali Sulija, stvarali su dvostruko biće, ali s kakvim ciljem, nije mu bilo jasno.

Odjednom oseti da ga obuzima ružno osećanje treperenja, neizrecivo i do sada nepoznato, nadimalo mu se u grudima, grčilo na licu, oko očiju i usta – i znao je bez objašnjenja da je to što oseća ogorčenje. Ali razum je govorio drugačije i misli Uspravnog bejahu razapete između dva pola, koja su se čas mirila, čas sukobljavala. Osećao se prevarenim, ali nije mogao zbog toga mrzeti Sulije jer su mu oni ipak pružili život i uvek su se prijateljski odnosili prema njemu. Morao je mrzeti Uspravne, svoju sabraću, ali nije mogao.

Uspravni se odjednom oseti bezgranično snažnim, on sam, pun znanja i istančane inteligencije, nasuprot hiljadama nemoćnih, malih Sulija. U njegovom telu budile su se osobine Uspravnih.

Iz časa u čas postajao je Čovek, osećanja su navirala, širila njegov duh, oplemenjivala svaku njegovu misao. Osećao je svakog trenutka nešto novo, od gorčine do ushićenja, od slasti do bespomoćnosti. Nekada tek nagovešteno uživanje sada je gospodarilo njegovim telom i mislima, stari treptaj straha sada ga je lomio, zastajao u grlu, tresao celo telo. Baš zbog tog novog straha on u jednom trenutku poželi da se vrati, pozavidi Sulima što nemaju razvijenije emocije, ali, sledećeg trenutka savlada ga drugo osećanje i Čovek u njemu pobedi, iskoprca se, odbaci sve balaste navike i ovlada punom snagom – on Čovek, ohol i sebičan.

Uspravni se pridiže, siđe sa svoga ležaja i koraknu prema kupaonici. Pokuša da se osveži pod mlazom prohladne vode, ali se dobro poznati mir ne vrati. U njemu ostaše nabujala osećanja, nepovezana i nekontrolisana. Reči koje je čuo od svojih učitelja su se iskrivljavale, menjale svoja značenja i smisao. Sve što su Suli zamerali Uspravnima on je osećao u sebi i znao da je to dobro. Bilo mu je drago što sada mrzi ove zidove koji ga okružuju, kad već ne može mrzeti ni Sulije, ni Uspravne. Da je ikada osetio svetlost Sunca, da je ikada upotrebio svoje oči, mrzeo bi i mrak, ali on je gledao i osećao čulima Sulija i svetlost mu nije bila potrebna. Antene su prenosile odraze predmeta koji su ga okruživali i on nije znao za razliku između svetlosti i tame.

Želeo je da izađe na hodnik. Niko ga nije zvao, ali on je kršio pravilo, želeo je da izađe sam, a to je i činio. Uhvatio je ručicu na vratima, ali u tom trenutku začu Istraživača istorije:

– Zdravo, danas imamo o čemu da razgovaramo, zar ne? Prošlog časa smo načeli veoma zanimljivu temu i sada ćemo malo više o tome raspravljati. Ja mislim… – on zaneme ugledavši tek sada svog učenika.

Uspravnom se učini nepodnošljiv taj jednolični ton i lako baratanje rečima. On okrenu ručicu i vrata se širom otvoriše. Dežurni čuvari pred vratima ostadoše ukočeni samo jedan trenutak, a onda se razbežaše po okolnim rupicama i hodnicima.

Istraživač istorije bio je uplašen, ali ipak potrča za Uspravnim, koji se obazirao po hodniku provirujući kroz vrata.

– Kuda si pošao? – pokuša Istraživač smireno – Nije te niko zvao. Vrati se, na smeš sam..

– Smem! – odbrusi Uspravni.

– Kuda ideš?

– Napolje!

U tom trenutku Istraživač stiže do nogu Uspravnog i uspuza se po njoj do kolena. Uspravni pođe niz hodnik. Istraživač je s mukom održavao ravnotežu, ali se uspinjao sve više.

– Čekaj da ti kažem nešto, da ti objasnim. – govorio je on – Stani!

– Neću!

Uspravni je čuo žubor vode koji je dopirao kroz uske hodnike.

“To je put do Uspravnih” – pomisli on – “Tamo gde voda teče, tamo su moji.”

On ubrza korake, želeći da što pre ugleda vodu. Nekoliko Sulija radilo je na jednom zidu. Oni se razbežaše po malim prolazima videći Uspravnog kako juri. Istraživač istorije uspe da se zavuče u njegovu kosu i sada je bar bio siguran da neće pasti.

U tom se času oglasiše sirene. Bile su dovoljno glasne da se čuju u celom naselju. Uspravni se nije uplašio – bubice ne mogu nauditi njemu, ogromnom Uspravnom.

Stigao je do kraja hodnika. Dva niska kanala odvajala su se levo i desno. Uspravni se spusti na kolena osluškujući. Iz desnog kanala dopirao je šum vode, ali rešetke su sprečavale prolaz. Uspravni pokuša da otkine rešetku, ali trebalo je uložiti dosta snage i on se odupre nogama o zidove. Rešetka popusti.

– Moraš me poslušati! Ne smeš dalje, ne smeš!

U glasu Istraživača osećala se panika, da li kao emocija ili pojačan rad uma, nije bilo lako proceniti. On se grčevito uhvatio za vlasi Uspravnog i grozničavo je pratio svaki njegov pokret.

– Zašto? – upita Uspravni provlačeći se kroz uzani prolaz prema Velikom kanalu.

– Zato što još nisi naučio da komuniciraš na njihov način. Nećeš ih razumeti, a oni tebe neće ni čuti.

– Kako to?

Istraživač oseti tračak nade. Sada je uspeo da zainteresuje učenika. Moraće to da održi ako želi da ga nagovori na povratak. Zato požuri da odgovori na kratko pitanje:

– Uspravni nas ne čuju jer mi komuniciramo talasima koje njihova čula uopšte ne mogu da uoče. Oni između sebe razgovaraju glasovima koje ispuštaju kroz usta, a primaju ušima. Sistem glasova je tako složen da ga ti moraš učiti bar dvadeset generacija. Ti bi im nešto rekao preko antena, ali oni ih nemaju i ne bi ništa čuli. Razumeš li?

– Razumem – odgovori Uspravni, ali izbivši na Veliki kanal, uspravi se i nastavi svoj put duž uske trake između zida i prljave vode koja je hučno tekla.

– Malo skupi grlo i pusti vazduh iz pluća. čućeš glas koji je za nas samo nejasan šum čak i kada izražava misli Uspravnih.

Uspravni zastade i pokuša da se oglasi. Začu se krkljanje iz grla, a zatim nerazgovetan, snažan glas, muklo brujanje glasnih žica koje nisu obavljale svoje funkcije još od prvih dana života. Glas odjeknu hodnikom i Uspravni pokuša ponovo. Menjao je snagu izdisaja, duvao je jače, pa slabije, proizvodeći različite tonove, glasne ali neartikulisane.

– Mi smo pripremili ceo projekt da bi smo te naučili njihovom govoru. Ja sam preneo naš razgovor Savetu Mudrih i oni su odlučili da već sutra počneš sa učenjem govora Uspravnih, tvog materinjeg jezika. Za kratko vreme ti bi ga savladao i onda bismo te pustili među Uspravne.

Istraživač istorije žurio je sa ubeđivanjem jer su se već približavali poslednjoj krivini pred izlazom iz tunela.

– A kako bih naučio govor kada nisam među Uspravnima? – upita učenik koračajući i dalje.

– Tvoji sunarodnjaci imaju uređaj koji na trakama beleži zvuk. Takav smo uređaj mi rastavili, preneli i ponovo sastavili u jednoj sali koja je bila građena za tebe. Na njemu smo snimali i pripremili sve što Uspravni govore kako bi ti po tome, slušajući glasove i ponavljajući ih, naučio da komuniciraš sa svojima.

Ovo je bila poslednja prilika i Istraživač pomisli da je bio dovoljno ubedljiv.

U tom trenutku Uspravni stiže do poslednje krivine i zastade. Istraživač nije mogao mirno čekati na učenikovu odluku.

– Hajde, vrati se – reče on – nauči da govoriš sa njima pa onda idi. Sada bi bilo glupo i bilo bi ti teško da se snađeš. Ja neću biti živ kada budeš spreman za prvi susret sa svojima, ali ako me sada poslušaš, ja ću biti zadovoljan i biće mi drago što sam bio tvoj prijatelj i učitelj.

Istraživač prestade da govori. Pustio je Uspravnog da razmisli, ubeđen da će odlučiti da se vrati.

Hučala je prljava, otpadna voda, koja je nekada davno donela njega i ostavila ga među Sulima. Da mu se telo nije nasukalo na prag kojim su prolazili Suli, on bi otplutao niz Veliki Kanal i ne bi bio živ. Shvatio je reči svog učitelja i dvoumio se gledajući antenama niz vodu. Posmatrao je dubinu tunela prema izlazu koji mu se nudio, blizak, ali i udaljen negde iza svih prepreka nerazumevanja. Granica je bila tu, pred njim, i učinilo mu se da je velika, nepremostiva.

Ali Uspravni odjednom oseti nešto čudno, nešto što je dolazilo iz dubine hodnika. Prvi viđeni tračak svetlosti probijao se od otvora kroz tamu i završavao se u njegovim očima. On spusti kapke i traga nestade, otvori ih i ponovo svetlost uđe u glavu muteći mu razum.

– Šta je ovo? – upita učitelja pokazujući rukom prema izlazu.

– Koje?

– Neka kontura prolazi mi kroz oči kad otvorim kapke. Nije ista kao ona koju primam antenama. – objasni Uspravni.

– To je svetlost sa površine Zemlje. – odgovori učitelj i istog se časa pokaja što je spomenuo površinu, ali beše kasno.

– Moram napolje! Moram! – promrmlja Uspravni jezikom Sulija.

On krenu sve brže i brže, a svetlost se pojačavala svakim korakom i širila mu se u očima, u mozgu, u celom telu. Uspravni je bio zanesen novim osećanjem i hitao je da što pre izađe iz ove zagušljive rupe pune zadaha i vreline koja ga je pritiskivala danas više nego ikada.

Konačno i nepovratno krenuo je svojima žustrim korakom, gotovo trkom primicao se kapiji koja deli dva sveta. Nije mislio na povratak i njegov učitelj je to znao, ali on je uporno nastavljao da ga moli:

– Ne idi, ne idi…

Uspravni je gurao ogromna, klimava vrata.

– Vrati se…

Vrata su škripala. Blještavi zraci su se širili, nadirali. Uspravni zatvori oči.

– Vrati se…

Uspravni je izlazio iz mraka, dugog i gustog mraka, pod Sunce, na Zemlju, na svoje.

– Nemoj… hladno je…

Vrata su se otvorila i Sunce obasja Uspravnog.

– Lud si…

Uspravni strže sa čela antene i glas Sula umuknu.

Goli, devetogodišnji dečak, stajao je na ivici tunela dok se voda isparavala i kotrljala k reci između dve snegom pokrivene obale. Okolina se presijavala na jutarnjem suncu. Snežna polja su se pružala u nedogled i snažno zračila belinom.

Dečak nije osećao hladnoću zbog uzbuđenja koje ga je iznutra grejalo. On koraknu malo napred i oseti da je prešao prag koji deli njegov život, oseti da je tek sada zaista rođen i naglo otvori oči.

Svetlost uđe, zari svoj oštri nož u dečakove oči i ugasi se. Bol ga natera da krikne. On rukama stisnu oči, ali bol ne presta. Dečak se zatetura i pade.

Bol je polako jenjavala. Dete skloni ruke i otvori oči, ali ne ugleda svetlost.

“Ne vidim ništa” – pomisli – “nemam više ni antene.”

* * *

Nikada niko nije saznao čiji je bio dečak koji je nađen bez ijednog komadića odeće, promrzao u snegu ispred kanalizacionog tunela. Bio je čist, duge, plave kose i bledoplavih očiju, ni mršav, ni debeo, ali nešto nerazvijenijih udova. Na telu nije bilo tragova zlostavljanja niti je igde nađen makar končić od rublja. Tragajući za pravcem njegovog kretanja, psi su pošli tunelom, ali ni tamo nije nađeno ništa. Utvrđeno je da ovaj dečak nikada i nigde nije rođen. Novinari su koristili ove činjenice za senzacionalističke reportaže, ali sve je ostalo na pretpostavkama.

S vremenom je i ovaj slučaj prekrila prašina zaborava, a islednici su u najdeblji sef odložili četiri tanke žičice, istrgnute iz kože, nalaz patologa u kojem se spominju četiri ranice na dečakovom čelu, i jednu smrznutu bubašvabu nađenu u kosi.

Sakrili su te čudne predmete od javnosti i od sebe samih.