„Kaži, jesi li zaista sve rešio?“ pitala ga je Danka, verovatno već deseti put. Gledala ga je s nespokojstvom i tugom, a Goran je zbog tog njenog pogleda iznova osetio grižu savesti. Ponovo je počeo da ubeđuje nju i sebe da je njegovo rešenje bilo jedino pravo, najbolje od svih mogućih i potpuno bezopasno.
„Već smo se dogovorili“, uporno je ponavljao on.
„Ali ti je uopšte ne poznaješ!“ nastavljala je Danka. „A možda ti ona uopšte ne želi dobro? Možda je to veštica koja je odlučila da iskoristi tvoju slabost i ubije te!“
„Zar i ti isto!“ prevrnu očima Goran, a u njegovom pogledu se javi nešto tako zloslutno, strašno, činilo se, skriveno u dubini njegovog bića, da se Danka trgla. „I ti smatraš vile vešticama?“
„Ne, nikako“, poče ona odmah da ga razuverava. „To mi uopšte nije bilo na umu. Samo se bojim da ona može biti veštica koja je poprimila vilinski lik. Čak ne znamo zasigurno da je ona ta za koju se izdaje“.
„Ja mogu da prepoznam pravu vilu“, odbrusi Goran. „Ne zaboravi kakva je moja krv“.
To je naglasio, a Danka je dobro znala zbog čega. Goran je i sam bio sin vile, šumske čarobnice koju je verolomno oženio njegov otac, čovek. Iz drevnih verovanja devojka je znala da vile obično ne povređuju ljude i čak mogu da im pomognu. Isto tako šaputane su i legende o tome kako su šumske stanovnice umele da budu blagonaklone, suviše blagonaklone prema prekrasnim mladićima, i ljubomorne na njihove zemaljske izabranice.
„Čak i da je to prava vila i želi da ti pomogne“, poče bojažljivo Danka. „Zar ne misliš da ti ona može obrisati pamćenje, da ćeš zaboraviti mene, naš dom i nikada se nećeš vratiti?“
„Ja sam sin vile“, tvrdoglavo je ponavljao Goran. „Nijedna mi vila nikada neće naneti štetu“.
„Ne govorim o šteti“, strpljivo poče da objašnjava Danka. Napokon je prestala sa radom – temeljnim proceđivanjem mladog sira koji je pokušavala da odvoji od surutke. Danka je pravila najbolji sir u selu, mekan, opojnog i jakog mirisa, sir što se topi u ustima bolje od bilo kog slatkiša. Odložila je budući sir i, brišući ruke o kecelju, sela za sto, naspram njega.
„Vila možda smatra da tebi čini dobro time“, nastavljala je Danka uporno. „Možda odjednom poželi da te povede sa sobom i misli da pripadaš tamo, a ne ovde. Možda ona misli da ćeš biti srećniji ako nas sve zaboraviš. A želiš li to da zaboraviš, zaboraviš svoj pravi život, zaboraviš mene i znaš da ću ostati ovde sama?“
Njena uznemirenost načas pređe i na njega, kao da je između njih zašumorio lagani povetarac što je prodro u njihovu udobnu seosku kuću prenoseći strah kao opaku infekciju. Goran je morao da prizna da Dankine brige nisu bile bezrazložne. Legende o vilinskoj dobroti širile su se uporedo s pričama o njihovim prevarama i niko nije do kraja znao kako njihova magija može da utiče na čoveka, čak ni na sasvim običnog čoveka.
„Ona neće moći da me povede sa sobom“, poče da ubeđuje Goran, trudeći se da mu glas zvuči samouvereno. „Muškarac ne može biti vila, ne može da leti, što znači da ja nikad neću moći da doprem do mesta na kom obitavaju vile. Samo zmajevi mogu da se vinu donde, a ja, očigledno, nisam zmaj. Vila mi je, takođe, obećala da se radi samo o prvih pet godina. Te godine u moj život nisu donele ništa osim košmara i ja ne želim, ne mogu da ih pamtim!“ besno dobaci on, okrećući se od nje.
„Znam, dobri moj, znam“, odgovori Danka, bespomoćno saginjući glavu pred njegovom tugom. U takvim trenucima je vrlo jasno osećala svoju nemoć pred užasnom, uništiteljskom silom njegovog sećanja, onu nemoć koja se obično oseća pred licem neizlečive bolesti, zidom što odvaja bolesnika od najbližih i onih koji ga bezgranično vole. Danka je znala šta to mašta da zaboravi njen mladi suprug i kakvu duboku ranu u srcu nosi kroz život, nemoćan da se od nje izbavi.
Njegova majka je zaista bila vila – krilata šumska čarobnica što je, kao i druge njene saplemenice, obitavala visoko u gorama, gde ljudska noga nije kročila. Kao i mnoge vile, i ona je ponekad odlazila kod ljudi. Među njima je srela svog budućeg supruga Svetozara, Goranovog oca. Ludo zaljubljen u zlatokosu vilu-lepoticu, Svetozar joj je oduzeo krila, nakon čega je ona postala, takoreći, obična, zemaljska žena. Samo su konjska kopita umesto nogu, pažljivo skrivena ispod dugih belih haljina, mogla da odaju njeno šumsko poreklo.
Svetozar se oženio njome, nakon čega su dobili maloga Gorana. Kao što to s vilama obično biva, ona poče da se dosađuje među ljudima. Tugovala je za beskrajnim šumskim prostranstvima, za planinskim vrhovima usečenim u nebo, za tutnjavom vodopada što su upijali u se sav sunčev sjaj, za neravnim, granicom šuma oivičenim poljima po kojima su rasuta sela. Svetozar, koji je i bez toga bio probisvet i pijanac, videvši ravnodušnost mlade žene, sve češće se odavao piću. Tokom jedne od pijanki se pohvalio meštanima da nije oženio običnu ženu, nego pravu pravcatu vilu.
Seljani su s nepoverenjem slušali njegovo hvalisanje, a na nesreću je u selu uskoro nastupila velika suša za kojom je došla glad. Bezuspešno tražeći izvor nesreće, seljani su se setili Svetozarove priče i nagrnuli u njegov dom, zahtevajući da im preda „ženu-vešticu“. Odjednom otrežnjen, on ih je uveravao da se samo našalio i da je oženjen sasvim običnom ženom. Gomila je provalila u kuću želeći da proveri njegove reči i bacila se na vilu. Ona se dala u beg i uspela da se probije mimo njih, ali se rub njene duge bele haljine zakačio za ekser koji je virio iz poda. Praćena oštrim zvukom cepanja, traka haljine prosu se preko poda od dasaka, otkrivajući lepo konjsko kopito.
„Veštica!“ zaurla gomila, „uništiće nam celo selo!“
U besmislenom zverskom besu ljudi napadoše tuđinku vilama i sekirama. Zaprečili su joj put prema kapiji, a ona je, nemajući kud, jurnula u šupu i zaključala vrata iznutra.
„Izlazi, prokleta nečisti!“ urlala je gomila. „Da vidiš kako se uništavaju ljudi!“
Svetozar je uzvikivao nešto za gnevnim seljanima. Ubrzo se povukao, shvativši da će pobesnela masa i njega samog iskidati u komadiće ako ne ućuti. Tada je jedan od muškaraca, široko zamahnuvši, na šupu bacio užarenu baklju. Plamen je klizio po vratima od dasaka i, zahvativši plen, zario se u njega svojim jezicima i uspuzao ka strehi, šireći se pred očima okupljenih*.
Upravo tu scenu je mali Goran pamtio čitav život. Pretrnuo od užasa, petogodišnjak je gledao kako ugljenocrna senka prekriva površinu šupe, lomeći grede i razjedajući drvo.
Pošto je došao sebi od užasa, Svetozar je sa zakašnjenjem pojurio nazad u kolibu i u plamenom opaljeni otvor bacio vilinska krila. Zadihana, vila ih je pokupila i pokušala da uzleti, ali uzalud – tavanica šupe se urušila i pokrila je gomilom gorućih dasaka…
Nakon viline pogibije seljani se nisu smirili, neprestano nabeđujući Svetozara da gaji „veštičijeg sina“. Kukavan i bezvoljan, strahujući za sebe više nego za dete,
Svetozar je maloga Gorana odveo u udaljeno selo u kojem je živela njegova majka i gde niko nije znao ništa o dečakovom poreklu. Od tada Goran nije čuo ništa o svom ocu, a iskreno, nije ni želeo da čuje. Upravo njega je smatrao krivcem za majčinu pogibiju i stoga čak ni posle bakine smrti nije išao u potragu za njim. Živeo je u selu ni po čemu se ne razlikujući od ostalih stanovnika, porastao je, ustrojio domaćinstvo, zaposlio se kao grnčar i ubrzo se zaljubio u lepu Danku koja ga je svojom zlatnom kosom podsećala na poginulu majku…
Goran svojoj dragoj nije odmah otkrio tajnu svog porekla. Nakon što ga je saslušala, Danka se nije užasnula, ali se nije ni oduševila njegovim magičnim korenima, nije ga radoznalo zapitkivala poseduje li kakvu čudotvornu moć i samo se s ogromnim, čisto ženskim saosećanjem odnosila prema njegovoj tuzi. Nije mogla ni da zamisli šta je Goran osećao tada, ali je znala da mu se i mnogo godina kasnije proživljeni košmar vraćao tako jasno, kao da se sve desilo juče. Prošlost, vaskrsla iz zaborava, u takve je čase plavila sadašnjost poput otrova, crpela iz njega životne sile i upijala ih oživljavajući pred očima. U takve čase Danki se činilo da neznana vradžbina otima Gorana iz njihovog srećnog svakodnevnog života i baca ga u beskonačnu propast.
A sada se prvi put pojavio izlaz iz te propasti – svetla sila sposobna da savlada crnu magiju sećanja. Kada je otišao u šumu da nakupi ogrev, Goran je sreo vilu, bajkovito lepu ženu duge kose što je sezala do zemlje. Celo njeno biće bilo je otelotvorenje šume. Ona je odisala šumskim mirisima, disala iskonskom silom novoizniklih listova i trava, cvetala lepotom i miomirisom svih cvetova na svetu. U njenom liku sve je bilo savršeno, nezemaljsko i odisalo srodstvom, neizrecivim glasom krvi, zovom koji je Goran osetio jasno kao nikad pre, svakom ćelijom svog bića.
Saznavši za njegovu tugu, vila je predložila pomoć – čudo o kojem Goran nije mogao ni da sanja. Obećala je da će mu podariti novo sećanje o prvih pet godina njegovog života, onih pet godina koje su zauvek uprljale njegovu dušu otrovom beskonačnog košmara.
„Nećeš zaboraviti ništa od onoga što ti se desilo posle. Pamtićeš ovaj život koji živiš do dana današnjega. Sećaćeš se i toga da si pristao na promenu svog sećanja. Nestaće samo jedan njegov deo, taj što ti ne dopušta da budeš srećan“, progovorila je vila i njen glas je poput šumskog potoka zažuborio u njegovim ušima, zalivajući dušu dotada nepoznatim osećajem nade. Čak i da viline reči nisu sasvim istinite, čak i da za izbavljenje od svog prokletstva mora da plati visoku cenu, Goran je osećao da više nema snage da se odriče te nade.
Ponovo je uhvatio pogled Dankinih zabrinutih očiju. Sutra, već sutra treba da pođe u šumu, u susret svom snu!
„Ako zaboravim tih pet godina, baš ništa neću izgubiti“, obratio se Danki i ne znajući koga upravo želi više da ubedi: sebe ili nju. Odavno sam ih obrisao iz svog života. Niko od ljudi koji su me poznavali u tom uzrastu neće doći ovamo, a ja im se nikad neću vratiti. Toliko sam dugo bez njih živeo, kao da nikada nisu postojali, i samo pamćenje, to prokleto pamćenje, jedino je od čega do dana današnjeg ne mogu da se izbavim. Ti sama znaš koliko već maštam, da sve to zaboravim!“
Danka klimnu glavom, trudeći se da smiri nespokoj. Možda je on, u stvari, u pravu? Prizor srećnog života, nezasenjenog strašnim sećanjima, na trenutak joj se javi sasvim jasno. Možda se dogodi čudo, te ono nevino spokojstvo što vlada njihovim selom, napokon sasvim prodre u srce njenog muža i ispuni ga radošću i mirom?
„Da, imaš pravo, treba to da probaš“, rekla je i potrudila se da mu uputi ohrabrućući osmeh.
Zora se kradom provlačila kroz kapke i Goran je znao da će se, čim otvori prozor, sobu ispuniti potoci svetlosti, sočno zelenilo koje sija na njenim zracima i jutarnja svežina. Krišom izašavši iz kuće, popeo se na brdo i bacio pogled na svoje selo, u strahu da se možda zauvek od njega oprašta. Nije želeo da budi Danku, znajući da uz sav napor, devojka ne može da sakrije tugu i bojazan. On se i sam bojao da će ona možda biti u pravu.
Goran je posmatrao prepletenu ravničarsku stazu, tamnocrveni, tu i tamo pocrneli crep na krovovima belih kuća što su se izdvajale među zelenilom. Divio se šumovitim obroncima planina u čijem su se podnožju takođe rojili beli kvadratići kuća. Izdaleka se činilo da ih svakog trena mogu zapljusnuti zeleni talasi šume, što se slivaju s vrhova. Goran je skrenuo pogled u drugom pravcu – prema glatkoj travi na brežuljku, gde su se nezaklonjeni drvećem, otkrivali kameni temelji i podrumi kuća, masivni poput zidova tvrđava, kao i kolibe koje su delovale previše krhko među tim masivnim neravnomernim strukturama.
Divio se kapeli, koja se odatle činila majušna, stazicama što su se preplitale preko bregova, daščanom stazom utisnutom u blagu padinu i ogradama stepenica koje vode uz brdo do seoske crkve. Sve je odisalo prisnošću, sigurnošću i mirom. Poznato, do srži srodno, a u isto vreme uvek iznenađujuće svojom nenametljivom lepotom, ovo mesto je za Gorana postalo oličenje samog života, njegov glavni i jedini oslonac. A tamo ga je čekala Danka, njemu najdraža i najbliža osoba.
„Ne radim ovo samo zbog sebe, radim to zbog nas dvoje“, rekao je tiho i odlučno krenuo prema šumi.
Na samom obodu sela video je dečake kako lože malu vatru, a sam pogled na nju iznova mu je posekao srce oživljenim sećanjem. Jarka slika, nerazlučiva od stvarnosti, planula je pred njim u svoj jasnoći. Razjareni plamen razdire vazduh, topi ga i tera da drhti od užasa. Predmeti i lica bili su izobličeni u ovom drhtanju, ali čak i kroz njegovo mutno talasanje video je lik svoje majke, zahvaćen plamenom. U njegovo sećanje zauvek se utisnuo i lik oca – zbunjen, beo od užasa, dok žurno baca par svetlucavih krila u vatru.
Goran je video kako je zlatokosa vila, poput plamenog jezika, strmoglavo izletela iz vatre, a za njom su u iskričavim trakama jurile crvene varnice. Činilo se da joj treba još samo malo da se uzdigne iznad ovih beznačajnih ljudi i ustremi se uvis, ka svetlosti, slobodi, svom rodnom elementu. Ali u tom trenutku začuo se zaglušujući tresak, kao da je sama planeta prsnula iznutra, i nešto, spolja nerazlučivo, nalik ogromnom uskovitlanom plamenu, palo je na nju, pritiskajući joj vazdušasto telo. Ognjeni vihor, izbezumljen od pohlepe pri pogledu na novi plen, zaurlao je i sjurio se, zatrpavajući sve što mu se nađe na putu.
Goran je čuo svoj sopstveni krik, srceparajući krik „Mama!“ Setio se očevih ruku koje su ga hvatale za ramena čvrsto poput čeličnih kandži. Od tog trena sećao se samo tame, iskidane plamenom, i činilo mu se da u celom svetu, osim nje, nema ničega…
Zatresao je glavom, goneći strašne uspomene. Šuma je hučala svuda okolo, prijateljska, pitoma, do srži ispunjena jutarnjim suncem, koje još nije stiglo da obriše kapljice rose sa trave.
„Ovo je poslednji put“, rekao je sebi. „Poslednji put da se sećam ovoga.“
Išao je sve dalje kroz šumu, a ona se poslušno razilazila pred njim, razigrano bacajući srebrne iskre po lišću i rezbareći staze oivičene senkama što su, mameći, vodile u šikaru. Goran je išao, kao da se navikao na nju, nadajući se da će se stopiti sa njenim posebnim svetom. Odjednom je čuo kako drveće šumi oko njega, a ptice, uplašene šuštanjem lišća, u jatu lepršaju iz krošnji i pevaju pozdravljajući šumsku vilu. Iz dubine šume na čistinu je istupila vila. Izgledala je raskošnije nego ikada, kao prava gospodarica šume. Kosa joj je tekla kao vodopad, a osmeh sijao kao sunce.
„Zdravo, Gorane“, rekla je tako nežno da su se sve njegove brige odmah povukle pred zvukom njenog glasa. „Da li si zaista spreman da mi daš ono što si obećao?“
„Spreman!“ odgovori on odlučno. „Uzmi to zauvek!“
Vila se ponovo zaslepljujuće osmehnula i prišla Goranu. Stavljajući mu ruke na ramena, poljubila ga je u čelo silno kao što se ljubi sin jedinac. Zadrhtao je i osetio oštar bol u glavi, koji mu se već sledećeg trena zario u srce. Kao da je osetila njegov bol, vila ga je zagrlila i privila k sebi. Kroz njenu odeću osećala se hladnoća planinskih potoka, a kosa joj je mirisala na divlje cveće. Na trenutak je pomislio da je utonuo u detinje spokojan san. Postepeno su mu se vraćali zvuci i boje sadašnjosti, a vila je, polako sklanjajući ruke sa njegovih ramena, odstupila korak unazad.
„Čega se sećaš?“ upitala ga je tiho.
Goran se zamislio, a misao za mišlju, slika za slikom, sećanje je oživelo pred njim. Razgovara sa Dankom i vidi njene uznemirene oči, rano ujutru kradom napušta kuću, trudeći se da je ne probudi i baca poslednji pogled na svoj grnčarski točak. Stoji na ivici šume, gledajući svoje voljeno selo. Ako je to zaista bilo njegovo pravo sećanje, sećao se svega.
„Šta pamtiš iz detinjstva?“ kao da mu čita misli, upita vila.
Misao je kliznula duboko u svest, proletevši kroz mnoge godine u deliću sekunde. Svež i opojan vetar sećanja istog trena je prekrio Gorana. Video je kako se pod njim prostire zemlja, neshvatljiva u svojoj lepoti, veličanstvena, a opet tako mala. Nad njom su se uzdizali oštri vrhovi planina pokriveni zelenim talasima šuma u kojima su se pojedinačna stabla jedva mogla razaznati. Njihova podnožja vijugavo su se urezala u zaleđenu površinu jezera – kristalno glatku, plavo-zelenu poput palete koja je savršeno mešala boje zemlje i neba.
Ponekad su se gole stene pojavljivale kao bele mrlje na planinama, a na njihovim izbočinama, kao da izrastaju iz vode i kamena, uzdizale su se tvrđave koje su izgledale kao igračke. Meandri reka, ispunjeni plavetnilom, kao žile planete nabujale vodom, presecale su predeo i, klizeći niz gore, jurile ka ravnicama. Stigavši do njih, konačno su se smirivale i nehajno razlivale, lenjo zaobilazeći sićušne ljudske naseobine.
Goran se prisetio letenja i nezaboravnog oduševljenja. Setio se kako ga je vazdušna struja podigla i bacila u nebo, u beskrajne visine, predele do kojih je bilo nemoguće doći. Vetar je divljao, besneo, zviždao u ušima, bacao mu u lice hladan vazduh koji štipa za obraze, a on je uzletao sve više, sustizao orlove, da bi najzad, zaslepljen sunčevom svetlošću, počeo polako da se spušta. A onda se zemlja postepeno približavala, obrisi drveća postajali su sve vidljiviji, kvadrati polja postajali sve veći, ivice seoskih kuća postajale jasnije, kao i dah prirode, a zemlja širila svu svoju raskoš, primajući ga s materinskom srdačnošću.
Goran je znatiželjno zavirio u kamene crkve, drevne znakove na stenama i zidove manastira isklesane u kamenu. Voleo je da gleda kako jezera rastu, dok od plavo-zelenih traka postaju laki i raznobojni talasi u kojima su se odražavale sve lepote zemlje.
Uprkos svemu, on nije mogao da sumnja – bilo je to njegovo sopstveno sećanje. Pamtio je ove slike svakom ćelijom svog tela. Goran se setio strmoglavog zarona dok se spuštao preko mosta koji je odozgo delovao tanak, kao nit razvučena između dve šibice. Pamtio je obrise kamenja na dnu prozirnog planinskog jezera, pamtio je tokove hladnog vetra i sunčeve toplote, isprepletenih u jedno neprekidno detinje oduševljenje.
„Da li si mi dala svoje sećanje?“ upitao je najzad, začuđeno gledajući u vilu.
„Ne brini, moje sećanje ostaje sa mnom“, odgovorila je osmehujući se. „Ovo je sećanje poginule vile. Mislila sam da bi to moglo da te usreći“.
„Reci mi, kako da ti se odužim?“, uzdahnuo je Goran.
„Nikako“. Vila se ponovo osmehnula. „Nije mi potrebna ljudska zahvalnost. Videla sam tvoje patnje i želela da ti pomognem“.
„Ti si prava čarobnica!“ rekao je Goran i dalje ne verujući svojim ušima. „Ako ti zatreba neka moja pomoć, znaj da mi se uvek možeš obratiti“.
Rekavši to, pošao je nazad. Šuma, koja je i pre bila prijateljska, sada je delovala potpuno poznato, kao da se čoveku otvorila do same svoje suštine. Goran je osetio da je uvučen u njeno tkivo, duboko u šumsku materiju, a sreća koja ga je u tom trenutku obuzela delovala je zaista nemerljivo. Ushićen se vratio u svoje selo, shvativši da je do samog vrha ispunjen ljubavlju i radošću, i spreman da to podeli sa svojim najmilijima do detalja.
Danka mu je potrčala u susret i bacila mu se u zagrljaj.
„Da li me se sećaš?“ pitala je s nadom gledajući ga u oči.
„Sećam se, draga moja, naravno da se sećam“, odgovorio je Goran umirujućim tonom. „Nikada te nisam zaboravio“.
Uzdah olakšanja, lagan kao šum vetra, pobegao joj je iz grudi, ustupivši mesto radosti bezgraničnoj kao sunčeva svetlost koja lije sa neba.
Vreme je prolazilo svojim odmerenim, laganim tokom. Smenjivali su se sunce i kiša, lišće, donedavno mlado i sveže, postepeno je menjalo boju i tamnelo. Glina se okretala na grnčarskom točku, ostavljajući uobičajene prljave tragove na rukama – smeđe mrlje koje podsećaju čoveka da je i sam bio glina, zemlja, prašina i mulj. Iste fleke, samo bele, bile su na Dankinim rukama kada je cedila iskipelo mleko dok je spremala sir. Bela masa, meka, savitljiva glina koja ostavlja tragove sušenja na rukama; sunčevi zraci koji se probijaju kroz kapke; meka toplina koja pokriva zemlju posle kiša – sve je to činilo uobičajeni tok Goranovog života, njegov svakodnevni svet, tako jednostavan i predvidljiv u svakom detalju.
I što je njegov život bio jednostavniji i predvidljiviji, Goran je sve češće pomišljao na detinjstvo. Dobro se sećao da to nisu uspomene njegovog detinjstva, ali on nije imao drugih. Osećaj leta, urezan u njegovu krv zajedno sa ovim sećanjem, nastavio je da zvoni u svakoj ćeliji, punio je sudove i pretio da izbije spolja, raspršujući okolo vazdušne tokove umesto potoka krvi. Vazdušne struje bile su skučene u njegovom ljudskom telu, čeznule su za slobodom, prostorom, pokretom, sanjale su o stapanju sa plavetnilom bez dna, utapajući se u vetrovima, rastvarajući se u beskrajnim stihijama.
„Ti nisi vila, nikada to nisi bio i nikada to ne možeš postati“, govorio je sebi Goran. „Nećeš moći da letiš.“
Međutim, u njegovoj glavi se odmah, izdajnički, rodila druga misao. Da, naravno, on je čovek, i ne može biti vila, ali je sin šumske vile, što znači da možda ima sposobnosti zmaja. Ko zna, možda je on zmaj u ljudskom obliku, a njegova misija je da se uzdiže u nebo prizivajući kišu tokom suše i štiti useve? I što su te misli više obuzimale Gorana, to mu se sadašnji život činio besmislenijim.
Selo, uvek tako isto, kao zamrznuto u vremenu, svakog meseca ga je sve više podsećalo na tamnicu. Naizgled je bilo na vetrometini, ali Goranu se činilo da je sam prostor zaključan, stisnut između kuća, sakriven u uskim ulicama. Daščane staze na brdima, koje su mu ranije izgledale kao simbol udobnosti, sada su ličile na okove koji su pritisli zemlju.
Goran je sve češće želeo da iz lavirinta puteva i zidova, zgrada i ograda pobegne u pravi prostor. Tu je osetio kako se njegov dah spaja sa dahom same zemlje, kako ga zovu šume, kako se nad njim otvara nebo, nadajući se da će ga ono primiti u naručje i preneti kao oblak iznad obrisa planina i jezera. Sve više je odlazio u šume, nadajući se da će ponovo sresti vilu i da će mu ona otkriti tajnu da li je zaista zmaj. Nada da će probuditi svoje skrivene sposobnosti postajala je sve snažnija, obuzimala je celo njegovo biće. Osećao je da bez toga ne može biti srećan.
Voleo je Danku – bar mu se činilo da je voli. Ali ona je bila otelotvorenje svog sela, kao da se i sama sastojala od meke mase sira. Goran je zamišljao kako će je, postavši pravi zmaj, podići u naručje i poneti iznad zemlje. On će joj svakako darovati svoj svet, pokazaće joj kako šume i planine izgledaju odozgo, kako rečne niti režu zeleni tepih, kako snežni vrhovi svetlucaju na suncu. On će je, kao kraljicu, uvesti u njihove planinske posede, gde će ona umesto ogledala gledati u zid vodopada, a on, Goran, pažljivo će je dovesti do samih izvora potoka koji padaju u ponor. Tek tada će konačno moći da ga razume. Njeno toplo srce puno ljubavi moći će da prihvati magični svet prirode i tada će njihova ljubav postati uistinu neograničena.
Ovako je Goran sanjao, lutajući šumama, a Danka ga je s tugom čekala u njihovoj maloj seoskoj kući. U bašti je raslo cveće, u blizini su kvocale kokoške, a u toru je ponekad meketala koza, ista ona od čijeg mleka su Dankine brižne ruke pravile najbolji sir u selu. Osećala je da se Goran udaljava od nje, a nije mogla ništa da učini. Uzalud se Danka trudila da učini njihovu sobu udobnom, uzalud je izlazila na trem, strpljivo čekajući njegov povratak. Na kraju se desilo ono čega se najviše plašila. Sunce je već bilo zašlo ispod horizonta, sumrak se spuštao sa planina, zgušnjavao se u nizinama, a Goran se još nije pojavljivao.
Odjednom, Danka začu nepoznate korake u blizini. Momak, još veoma mlad, išao je pravo ka njenom tremu.
„Izvinite, da li ovde živi grnčar Goran?“ glasno upita neznanac.
„Da“, odgovorila je Danka iznenađeno. Nikada ranije nije videla ovog mladića u njihovom selu, a sada se pitala kako on može da zna Gorana i šta želi od njenog muža.
„Prešao sam dug put tražeći ga“, odgovorio je stranac. „Zovem se Radovan, ili Rade. Ja sam Goranov polubrat, imamo istog oca“.
„Nije trebalo da dolaziš“, odgovorila je Danka sa blagim strahom. „Mnogo se toga promenilo u poslednje vreme, a moj muž vas se više ne seća“.
„Ne bi trebalo da me se seća“, pokuša da objasni Rade. „Nikad me nije poznavao. Nakon što ga je otac poslao u ovo selo, uzeo je zemaljsku ženu – moju majku. Iz tog braka sam se rodio ja. Otac mi je na samrti prvi put rekao da imam starijeg brata, sina šumske vile. Znam kako mu je umrla majka i ne mogu vam reći koliko me to boli. Moram da kažem Goranu koliko se njegov otac pokajao pre smrti zbog tuge koju im je obojici naneo“.
„Nema potrebe“, prekinula ga je Danka. „Moj muž je godinama pokušavao da zaboravi noćnu moru koju je doživeo. Konačno je našao lek za kletvu i uspeo je da se oslobodi tog dela sećanja. Oprostite mi, ali on se više neće sećati ni vašeg oca ni smrti svoje majke. I molim vas, ni pod kojim uslovima, ne podsećajte ga na to“.
Rade ju je saslušao začuđeno, ali se nije prepirao.
„U redu“, odgovorio je, ozbiljnog izraza lica. „Dajem reč da nikada neću podsećati svog brata na ono što je uspeo da s toliko napora zaboravi. Ali pusti me da ga bar vidim iz daleka. On je moj jedini brat, moja krv i meso. Možda ćemo, upoznavši se, postati prijatelji ili pobratimi, ne nadam se ničem osim toga“.
Danka je oklevala minut, ali se onda odlučila. Možda će se Goran, ako stekne novog prijatelja, više vezati za selo i prestati da luta po šumama? Možda će joj Rade pomoći da ga pronađe?
„Otišao je“, reče Danka, jedva suzdržavajući suze. „Nakon što mu je vila dala novo sećanje, Goran je počeo sve češće da odlazi u šume, a kada će se vratiti, ne znam“.
Rade je nepogrešivo pročitao očaj u njenom glasu i odlučno rekao:
„Ne boj se, ja ću ga naći. sigurno ću ga naći. Dok sam ja uživao u majčinoj toplini i očevoj brizi, moj brat je odrastao sam u tuđini. Moram da mu nadoknadim bar malo od onoga za šta je sve ove godine bio uskraćen“.
Danka mu je odgovorila samo zahvalnim osmehom.
Rade je išao kroz šumu, sve dublje u šikaru, i što je dalje išao, drveće je delovalo nepomičnije. Šuma kao da se ukočila, zaledila u zlokobnoj tišini, strahovala da se pomeri. Nijedan povetarac nije prošao kroz njegovo lišće, a čak je i vazduh postao staklast u uznemirenom iščekivanju. Rade je tvrdoglavo išao dalje, a šikara je postajala sve gušća i tamnija. Noć se spuštala suviše brzo, i uskoro se sve okolo ispunilo njenom tamom. Odjednom, usred ovog mraka, Rade ugleda sjaj plamena. Jedan, pa drugi, rasli su pred njim kao požar.
Kao uplašena požarom, šuma se naglo povukla, a zatim potpuno nestala, rastvorila se u vazduhu, a na njenom mestu su se pojavile seoske kuće. U bljeskovima vatre jasno su se uočavale konture drvene ograde, niske kolibe i dvorišnih zgrada. Jedna od njih sijala je najsjajnije i Rade je, upravo iz jezgra tog plamena čuo srceparajući ženski vrisak. Instinktivno je hteo da pohita u pomoć, ali nije mogao da prodre kroz gomilu koja ga, kao zid, deli od vatre. Bespomoćno se okrenuo i utrnuo – praznim pogledom posmatrao ga je rođeni otac. Bio je to on, bez sumnje. Rade je načas primetio da mu je otac mlađi, a i kroz plamen se preneo osećaj užasa sa kojim je gledao na ono što se dešava. Došavši sebi, otac je odnekud zgrabio par svetlucavih, ogromnih krila i bacio ih pravo u vatru.
I iznenada se dogodilo čudo – iz razjarenog vatrenog vihora koji proždire sve oko sebe kao strela se uzdigla ženska figura. Zbacivši sa sebe plamenove, poletela je uvis, ka spasonosnom nebu što se crnelo u daljini. Najednom je vatra pojurila ka njoj kao razjarena zver i zaletela joj se u grudi. Njeno krhko telo se trglo od udarca, ukočilo se na trenutak u vazduhu i sporo, suviše sporo, počelo da pada u ognjeni ponor koji se otvorio ispod.
Plamen je ispunio sve, njegovi jezici su izrastali iz zemlje i rasuli se po njoj kao goruće cveće. Gusti dim je ispunio prostor i bilo je nemoguće iz njega se izvući. Rade je tog trena shvatio da je gomila negde nestala, a da okolo nije ostalo ništa osim mraka i plamena. Vatra ga je okružila, zaplela se u obruč, kao da je želela da spali celu vasionu. U očaju, Rade je jurnuo među njene jezike tražeći izlaz. Konačno je primetio jaz između dva vatrena stuba i bacio se u njega. Učinilo mu se da je prošao pored same smrti, čudesno se provukavši između njenih mlinskih kamenova.
Trčao je sve dok se nije spustio na zemlju iscrpljen, a tek tada je ispod sebe ugledao neravno popločane ulice. Iznenađen, mladić je shvatio da je u gradu. Slaba svetlost koja je dolazila od uličnih fenjera slabo je obasjavala kamene zidove kuća. Grad je bio prazan, sablasno prazan, kao da je iz njega izbrisan sav život nečijom nevidljivom rukom. Ovde više nije bilo vatre, ali je vazduh i dalje bio nekako plesnjiv, ustajao, pa ni noćna svežina nije mogla da se probije kroz njegovu zagušljivost.
Polako je išao napred, kada je u neposrednoj blizini začuo buku. Okrenuo se, ali nikoga nije primetio. Odjednom je nešto poput vetra zašumelo, udarilo ga u noge i pojurilo napred u praznu zlokobnu ulicu. Rade se nehotice oteturao do zida i tek tada primetio: pored njega po pločniku juri reka pacova. Pribio se uza zidove, prateći očima pacovska leđa, a zatim polako krenuo za njima. Pacovi su skrenuli u zabačenu uličicu, a Rade je oprezno pogledao onamo, pokušavajući da shvati šta ih privlači. Kraj crnog zida, netaknutog svetlošću fenjera, ležala su nagomilana i unakažena ljudska tela. Po njima su pacovi užurbano jurili, a repovi su im drhtali pod slabim odsjajima uličnih svetiljki.
Tek sad je Rade shvatio da u gradu besni kuga. Njen mrtvi miris se širio vazduhom i zato su ulice bile tako zastrašujuće prazne. Ovde je vladala ovaploćena smrt, a nije bilo nikog da ukloni leševe sa ulica. Iz gomile mrtvih tela odjednom se začu roptanje onih koji su, očigledno greškom, bačeni tu još živi. Užasnut, odjurio je popločanim ulicama mrtvog grada, ali njima nije bilo kraja. Okolo nije bilo ni sela ni šume, samo beskrajni lavirinti uskih ulica.
Očajan, gotovo izbezumljen od straha, Rade je svom snagom udarao u kameni zid. Udarao je mahnito, kao da se nadao da će prekinuti noćnu moru koja je vladala okolo. Iznenada, zid se zaljuljao i popustio. Rade je jurnuo ka njemu kao da pada u provaliju – očajno i neopozivo. Još sekund – i ponovo se našao u šumi, već pokrivenoj tamom noći, šumi koja je sada propuštala kroza sebe slabu svetlost zvezda. I u ovom svetlu, Rade je odjednom ugledao ženu nezamislive lepote u belim haljinama. Pogledala ga je nadmeno i zlokobno se smešila.
„Jesi li ti vila?“ izdahnu Rade, čuvši kako mu glas izdajnički zadrhta.
„Da, ja sam čuvar ovih mesta“, stigao je odgovor. „Šta radiš u mojoj šumi u ovo doba?“
„Tražim brata Gorana“, odgovori Rade odlučnije.
„Goran nema braće među ljudima“, hladno je odgovorila vila.
„Ja sam sin njegovog oca, u meni teče ista krv!“ uzvratio je Rade prilazeći vili. „Ne bi trebalo da mamiš ljude u svoje posede, bolje se uhvati u koštac s onim što se dešava u tvojoj šumi. Ovde sam video zapaljena sela i gradove u kojima je besnela kuga“.
„Nećeš videti samo to“, zlokobno se nasmeja vila. „Dugi niz godina sakupljala sam strašna sećanja napaćenih ljudi. Bili su spremni da daju pola života da se otarase ovih uspomena, a ja sam im davala ovu sreću – izbavljala sam ih od nje. Pažljivo sam sakupljala sav pakao koji je mučio ove nesrećnike tokom života. I konačno, poslednji mi je došao sin moje jadne sestre, koja je umrla pred njegovim očima od ruke poludelih ljudi…“
Vila je za trenutak ćutala, a onda, spustivši glas, nastavila:
„Još tada sam se zaklela da ću im se osvetiti za njenu smrt i da ću ih zauvek zarobiti u noćnu moru koju je doživela moja sestra. Sada se moj san ostvaruje. Sakupila sam dovoljno užasa da pokrijem celu zemlju. Nastajući u ovoj šumi, oni će se po njoj raširiti kao pokrov, a ono što je mučilo neke, sada će pripasti svima“.
Rade ju je slušao užasnut, a strašna pretpostavka, koja mu je i ranije lutala po rubovima svesti, sada je dobila konačan oblik, potvrđena strašnim priznanjem vile. Pakao u koji je upao dok je tragao za Goranom bio je sećanje, samo oživljeno sećanje na njegovog brata i druge ljude koji su se, kao i on, nadali da će zauvek zaboraviti ono što su doživeli. Sada se ovo sećanje šunjalo kroz šumu kao crni oblak, sve bliže i bliže domovima ljudi.
„Zaustavi ovo!“ viknu Rade vili. „Oduzela si patnju nekim nevinim ljudima da bi naterala druge, isto tako nevine, da pate! Razmisli, jer će i mala deca koja nisu počinila nikakvo zlo, mlade devojke i nemoćni starci završiti u ovoj noćnoj mori. Ti donosiš bol i uništenje svemu živom. Zaustavi se pre nego što bude prekasno!“
„Kasno!“ preteći je uzvratila Vila, prestavši da se smeje. „Sad je prekasno. Toliko sam dugo čekala na ovo, i ne možeš ništa da učiniš da bi to sprečio“, rekavši to, nestala je u mraku.
Noćna mora je ponovo prekrila Rada, pojavila se niotkuda i ispunila sav prostor. Rade je opet video zapaljenu šupu i čuo vrisak žene. Dakle, ovako je umrla majka njegovog polubrata?
„To je iluzija, to je samo sećanje“, rekao je sebi, okrećući se. „To se dogodilo pre mnogo godina, i ne mogu ništa da promenim“.
Međutim, miris paljevine bio je toliko jak, oštar, nagrizao oči da je bilo nemoguće sumnjati u njegovu stvarnost. Rade je video dva krila bačena preko vatre u zapaljenu šupu. Već je znao šta će se dalje dogoditi. Tad ga je prekrio talas bola i saosećanja i, probivši se kroz gomilu, Rade je jurnuo u šupu. Više ga nije bilo briga koliko je stvarno ono što se dešava oko njega. Sada je ovo postala njegova stvarnost, noćna mora iz koje nije mogao da se izvuče, a Rade je želeo samo jedno – da pomogne bar njoj, nesrećnoj, nevinoj vili zaključanoj u zapaljenoj šupi, da izađe odatle.
Odgurnuo je ogorčeni narod, i, osetivši stvarni dah vatre na svom licu, počeo je silovito da odvaja zapaljene grede i baca ih u stranu, izbegavajući grabežljivi plamen. Još malo, još sasvim malo i učiniće ono što otac nije mogao – sačuvaće vilu. Rade se iznenadi kako ga drvo, izgarajući, nije opeklo.
„Drži se!“ viknu on sve smelije probijajući ognjeni zid. Ali svakim njegovim pokretom svet oko njega se menjao, a i vatra je odjednom počela da se topi, rastvara, nestaje, povlačeći se pred noćnom šumom.
Rade pogleda oko sebe. Ne, nije on spasao lepu vilu, a ni sama vila nije bila u blizini.
„Glupane!“ začu odozgo glas druge vile. „Ne možeš promeniti prošlost, ona se već desila. Ovo je samo uspomena na nju“.
„Da, ali mogu da promenim ovo prokleto sećanje!“ viknu Rade u prazninu. Ponovo se našao u gradu kuge, i bez straha je sam pojurio da traži zabačenu uličicu koja se uvlačila u zid. Znao je da među leševima ima još živih ljudi, i da im je potrebna njegova pomoć. Ulice su bile toliko uske da je Rade mogao rukama da dodirne oba njihova zida. Pacovi su mu ponekad skakali pod nogama, dodirujući ga svojim okretnim repovima, ali Rade više nije obraćao pažnju na njih. Potrčao je do gomile tela i, zatvorivši oči, uronio ruke u leglo kuge. Još trenutak – i umesto popločane ulice njegovi prsti su osetili vlažnu šumsku zemlju…
Tama se konačno razišla, a Rade se našao na čistini obasjanoj mesečinom. Nasuprot njemu, pomalo zbunjena, stajala je vila.
„Toliko mi je žao zbog toga što se dogodilo tvojoj sestri“, tiho joj je rekao Rade. „Znam da će ti ljudska rasa zauvek biti kriva i da nema sile koja može da izleči takvu ranu. Ovo sećanje se ne može bez traga izbrisati, od njega je nemoguće pobeći, a ipak, kao što vidiš, nije svemoćno“.
„Požurio si da spasiš moju sestru, a da nisi ni znao da li je to moguće i šta će se sledeće dogoditi?“ upitala je vila sa jedva prikrivenim iznenađenjem. „Šta će ti to, ti si čovek“.
„Upravo zato nisam mogao samo da gledam kako još jedno živo biće pati“, odgovorio je Rade.
„Ljudi su različiti. Moj brat Goran ima divnu, voljenu ženu, i ona je čovek. Goran je voli, a u njegovim žilama takođe teče ljudska krv. Znam da vile obično ne povređuju ljude, a verujem da ni ti ne želiš da nevini ljudi pate“.
Vila ga je zamišljeno pogledala i, ne rekavši ništa, otvorila svoja prelepa krila i vinula se uvis. Crna magla sećanja se skoro potpuno raspršila, a samo su neki njeni pramenovi usamljeno lebdeli među drvećem, kao da su pokušavali da se vrate svojim pravim vlasnicima. Otrcani, jadni, nisu više izgledali preteće i, uhvaćeni povetarcem, poslušno su leteli u njegovim dlanovima…
Goran se okrenuo, osetivši lagano kretanje vetra iza sebe. Pramen crne magle je izašao iz šipražja i načas ga obavio. Oštar bol mu je probio slepoočnice, prodirući u srce, i on se odjednom seti vatrenih jezika i lica ljudi izobličenih gnevom. Sećanje ga je peklo, ali slike koje je izazivalo sada su izgledale daleke, dok su se povlačile neznano gde. Nisu više imale snage da ispune sadašnjost, i samo su budile tihu melanholiju usamljenosti u srcu.
Goran se na trenutak ponovo osetio kao dečak kome je potrebna uteha, a odmah posle ove pomisli u njegovom umu se pojavilo lice Danke, tako nežne i ljubazne. Danka! Koliko je morala biti zabrinuta za njega! Koliko je vremena proveo u ovoj šumi, ostavljajući je samu da ga čeka u selu? Ponesen ovom mišlju, Goran je požurio nazad. Ubrzo je izašao na put koji je vodio u selo i iznenada ugledao lik mladića koji se kretao u njegovom pravcu. Nešto poznato video je u njegovim crtama lica, i sam se na trenutak ukočio, a onda pohitao prema strancu. Stranac je to primetio i široko se osmehnuo, jureći Goranu u susret…
