Kevin W. Jeter - Noći Morloka

Kevin W. Jeter NOĆI MORLOKA

NOĆI MORLOKA, Kevin W. Jeter

(Amber, edicija “Znak Sagite”, Beograd, 1997)

 

Piše: Ilija Bakić

FANTASTIČKI VATROMET

Kevin W. Jeter - Noći MorlokaRoman “Noći Morloka”, originalno objavljen 1979. godine, delo je K. W. Jetera (1950), ne previše poznatog američkog Science Fiction pisca  (kod nas je ovo njegovo prvo pojavljivanje) koji se ovim naslovom izričito vezuje za prvi roman H. DŽ. Velsa “Vremeplov” iz 1895. godine, a iščitavanje će povrditi da je u pitanju pravi, pravcati nastavak. U literaturi ovakva situacija – da drugi autor nastavlja delo, a posebno ne posle 70 godina, svakako nije uobičajena (u stripu je to mnogo češći slušaj mada je i tu ovolika decenijska distanca nepoznata). Ako se, pak, uzme u obzir vreme pojavljivanja “Noći…” a ono pada u doba vladavine postmodernističkog svetonazora, moguća Jeterova odluka da odabere ovakav postupak nalazi opravdanje u nekim od tada aktuelnih načela literarnog stvaranja. Naime, jedna među brojnim polazišnim tačkama postmodernizma bila je i ona o jednakoj umetničkoj atraktivnosti svih žanrova kao i poželjnosti “nastavljanja” već napisanih dela čime bi se relativizovala teza o završenosti neke knjige, odnosno, ulaženjem u stil i način razmišljanja ranijeg pisca eksperimentisalo sa samom psihologijom autorstva i stvaralaštva. Rezultat narečenih stavova pre svega su dela koja koriste kostur neke ranije knjige da bi nadogradila sadržaje u rasponu od karikiranja do “sakrivanja” iza poznatih naslova (npr. Keti Aker i njeni romani “Don Kihot” i “Velika očekivanja”); direktni nastavci literarnih predložaka znatno su ređi ali, čini se, i mnogo atraktivniji a “Noći…” upravo spadaju u potonju grupu. Elem, kako je znano, pronalazač vremenske mašine vratio se iz daleke budućnosti u 1892. godinu da bi prijateljima, za večerom, ispričao svoje dogodovštine a potom ponovo otišao u doba Eloja i Morloka. Ali, tu nije kraj jer pametniji Morloci su dočekali putnika, ubili ga i oteli mašinu pa se njome vratili u London XIX veka i počeli da u kanalizaciju ubacuju svoje trupe i naoružanje, pripremajući se za invaziju koja će sa lica zemlje ukloniti ljudsku vrstu. No, u tome će im se suprotstaviti večite sile koje brane Englesku, u liku kralja Artura i doktora Ambrouza, koji će za ovu priliku iskoristiti usluge izvesnog Hokera (koji na večeri tokom koje je predstavljen vremeplov nije progovorio ni reč) i moderne Amazonke Tafi, otete iz vremena kada su Morloci vodili završne borbe sa ostacima ljudi. Zadatak Hokera i Tafi biće, pošto otmu iz zarobljeništva Artura, da pronađu četiri kopije Ekskalibura, sjedine ih i tako obezbede sjajno oružje pobede. Put će ih voditi u dubine Londonske kanalizacije, sve do sveta Izgubljenih novčića, podzemnog okeana i podmornice koji su deo izgubljene Atlantide, i konačno do “originalnog” vremena Morloka i zavejanog zamka u podnožju planina, da bi na kraju, naravno, dobro, uprkos žrtvama, pobedili.

Jeter je verno “skinuo” Velsov stil pripovedanja u kome nema mesta za pretpostavke već se insistira na jasnim i preciznim opisima kako fizičkih tako i psiholoških događanja. S druge strane, njegova priča širi se nesmetano u vremena i prostore, od zavodljive bizarnosti svetova izgrađenih u kanalizaciji preko atlantiđanskog nasleđa do vanvremenog engleskog rodoljublja i ekscentričnosti. U nekim trenucima ovaj vatromet fantazije opasno se približava granici ubedljivosti pa čak i zalazi u preterivanja; očito je Jeterova namera bila da iskuša otpornost same priče jer je on nastavlja uprkos kršenju nekih od osnovnih SF zakona vezanih za pitanje puta u budućnost-prošlost (jasno je da istrebljujući ljude XIX i XX veka Morloci uništavaju svoje pretke; objašnjenje izbegavanja ovih posledica vrlo je tanko i namerno naivno). Ono što počinje kao oprezno usmerena priča rasprsnuće se u vrcajuće klupko svakojakih ideja i epizoda koje je zabavljalo njihovog pisca a na iskušenje baca čitaoce i njihovu spremnost na tzv “pogodbenost zamišljenih svetova” tako bitnu za fantastička dela. “Noći Morloka” su, stoga, zabavna, vesela i neobuzdana stilska vežba iz naučne fantastike postmodernističkogusmerenja.

(1998)