Ilija Bakić – BAUK KOVIDA 19 HARA SVETOM!

Podelite sadržaj:

GLOBALNE BOLESTI U NAUČNOJ FANTASTICI – Bauk Kovida 19 hara svetom!

Čovečanstvo posrće pod udarima najsmešnijeg od svih virusa. Godinu i kusur dana pošto se pojavio, virus i nadalje stavlja na iskušenje organizaciju i moral savremenog postindustrijskog-neoliberalnog svetonazora. Taman se učini da je Čovek Pobednik Prirode (opet) trijumfovao a virus „izbaci“ novu mutaciju, uzdrma zdravstvene sisteme i pokaže da su etička pravila bogatog sveta – floskule. Prednost virusa je da udara ravnopravno i bez pardona, ne poznaje granice i klasne razlike. Svet i dalje odbija da se ozbiljno poduhvati sa problemom – svi se bune zbog zatvaranja kafića i tržnih centara sa primamljivim rasprodajama ili zbog propuštenih letovanja. Distribucija vakcina direktno zavisi od toga da li su napravljene u „slobodnom svetu“ ili neprijateljskim zemljama (koje bi da šire svoj maligni uticaj). Pomoć siromašnima svela se na priredbe za medije dok se ozbiljni državni (čitaj, vojni) resursi i dalje čuvaju za večne ratne igre. Kovid 19 i dalje se tretira kao nedovoljno ozbiljna opasnost za opstanak ljudske vrste, odnosno izjednačava sa „svinjskim“, „meksičkim“, „ptičijim“ ili „mutiranim A1E1 gripom“, i tek pomalo plaši konzumente masovnih medija koji su se, onako usput, zgražavali nad stravičnim posledicama „ebole“ ili „sarsa“ u tamo nekim nedođijama. Gledalac TV vesti ili čitalac internet novina još uvek jače zadrhti pred perspektivom da ovog leta opet neće ići na more ili neće pratiti neki od teniskih turnira i fudbalskih derbija te prenose sa letnje olimpijade. Pred pretnjama da kovid 19, ako „uznapreduje“, uzme još krvaviji danak ne budi se ni prastari strah od pošasti-bolesti koje u kontinuitetu zatiru čovečanstvo još od mitskih Jahača Apokalipse, preko srednjevekovne kuge i pandemije gripa 1918. godine. Uostalom, većina nikada nije zaozbiljno shvatilla poruke raznih epidemiologa koji su decenijama jednoglasno tvrdili „nije pitanje da li će doći do pandemija kakva je bila ona 1918. već – kada će se ona desiti“.

Ipak, hteo-ne hteo, običan radni čovek koji ujutru odlazi da zaradi koricu hleba i vraća se izmožden biva, kad se pogleda u ogledalo sa sve zaštitnom maskom, bez pardona suočen sa onim što zna ako ima iole soli u glavi, dakle sa faktom da je deo sveta koji se menja i u kome je i on, kao vrsta, žrtva a ne samo predator. A zatišje na frontu tog večitog rata sa bolestima prekinuto je jer su mikro-borci izbacili novo oružje (ili im je u tom poslu pomogao neki Ludi Naučnik ili šišmiš-terorista). Prošlost jeste puna sjajnih ljudskih pobeda ali ni žrtve nisu zanemarljive; sadašnjost, pak, uprkos svim higijensko-zdravstvenim predostrožnostima, ne izgleda naročito svetlo jer su se i bolesti iskvarile, postale prepredene i podmukle i kao da su korak ispred ljudi. Kakva li nam je onda budućnost? Šta o svemu tome kaže naučna fantastika, literarni žanr okrenut budućnosti?

Pisci naučne fantastike itekako su zainteresovani za pošasti koje mogu doći glave čovečanstvu (što im je to u prošlosti zamalo i uspelo); pored svakojakih ratova i nuklearnih apokalipsi, kosmičkih incidenata ili globalnih promena klime, udeo u propasti mogu imati i boleštine. Već 1826. godine Meri Šeli u romanu Poslednji čovek piše o kugi koja je desetkovala Ameriku pa preživeli pokušavaju da osvoje Evropu; „pobednik“ u ratu, bukvalno poslednji čovek, u malom brodu plovi prema Istočnim ostrvima. U Crvenoj kugi (1912) Džeka Londona, sveopšta kuga vraća čovečanstvo na nivo plemenskog postojanja. Ričard Metison u romanu Ja sam legenda (1954) opisuje zarazu koja ljude (sve osim jednog) pretvara u vampire. Maks Bruks u Svetskom ratu Z (2006) piše o sukobu ljudi sa zombijima; prvi zombiji bili su zaraženi nepoznatim virusom. Scenario pandemije predstavio je u Besnilu (1983) Borislav Pekić; u njemu se zaraza širi mahnitom brzinom zahvaljujući bezbrojnim putničkim avionima a kao rešenje se predlaže nuklearna kremacija Londona.

Svakojake boleštine stizale su iz svemira kao ona iz romana  i filmova Andromedin soj (1969) Majkla Krejtona; na sreću drčnih naučnika i vojnika kojima ne uspeva da pobede virus, isti biva „razblažen“ strujanjima vazduha i postaje bezopasan. U Ratu svetova (1898) H. Dž. Velsa ljude spasavaju „domaći“ virusi i bakterije koji napadaju Marsovce i ubijaju ih; ono što čovek i ne zapaža (osim ako ne zaradi laku kijavicu) spasiće ga od pobedničkog marsovskog pohoda. Među najneobičnije boleštine koje nisu štedele Homo Sapiense svakako spada epidemija iz romana Muškarci pod zaštitom (1974) Roberta Merlea koja ubija seksualno zrele muškarce pa žene preuzimaju planetu a retki sačuvani muškarci postaju pravo blago. Epidemija slepila napada čovečanstvo u Slepilu (1995) Žozea Saramaga a radioaktivni virus u Gradovima crvene noći (1981) Vilijama S. Barouza. Ma koliko prirodni virusi bili strašni još gori su oni koje proizvedu sami ljudi. Tako u romanu Kalki (1978) Gora Vidala fanatici nameravaju da, uz pomoć zasejavanja boleština, pomognu povratak hinduističkog božanstva Kalki. Sličan je i naum junaka romana Antilopa i Kosac (2003) za kojim slede Godine potopa (2009) i Blatni Adam (2013) Margaret Atvud: Ludi Naučnik uspeva da očisti Zemlju od „starog modela“ ljudi kako bi se novi ljudi, koje je on kreirao, slobodno razvijali i postali gospodari sveta.

U borbi za opstanak na Zemlji, Čovek ima posla sa ljutim protivnikom (prirodnim ili konstruisanim) koji jeste sićušan ali nije bezopasan; taj mališa nigde ne žuri pa se lako može desiti da, pre ili kasnije, dođe po svoje. Da li je trenutni „hit“, kovid 19 proizveden u nekoj laboratoriji koja ima planove za uređenje sveta (isto se mislilo za AIDS i ptičiji grip) ili je u pitanju samo nestašna igra Majke Prirode, i dokle će dogurati u svom pohodu videće svi oni koje pandemija – poštedi. Ostaje nada da ćemo i mi biti među njima.