Mladen Jakovljević – IZBLEDELE DUŠE

SVETOVI MRTVIH I SVETOVI ŽIVIH

Mladen Jakovljević – IZBLEDELE DUŠE
(Akademska knjiga, Novi Sad, 2019)

Mladen Jakovljević - Izbledele-duše

Piše: dr Nebojša J. Lazić

Posle romana Vrata sumraka (2014), Mladen Jakovljević je u agilnoj izdavačkoj kući Akademska knjiga iz Novog Sada objavio roman Izbledele duše (2019). U odnosu na prethodni, najnoviji roman predstavlja tematsku i poetičku evoluciju u njegovom proznom stvaralaštvu. Naime, prvi roman bio je bliži onoj vrsti književnosti kojom se Jakovljević i teoretski bavi, a to je naučna i epska fantastika. Ukratko ćemo opisati teorijski i literarni rad ovog autora, kako bi postalo jasnije u kojoj su meri Izbledele duše iskorak u Jakovljevićevom predanom interesovanju za naučnu fantastiku, fantastiku i, sumarno posmatrano, nadstvarnost u književnosti.

Mladen Jakovljević pripada onoj pojavi u kulturi koja se obično naziva „profesorskom književnošću”. Bio bi predug spisak autora iz prošlosti i savremenika koji na univerzitetu podučavaju tuđu književnost i paralelno kod kuće stvaraju sopstvenu, te ga stoga nećemo navoditi. A jedan od najperspektivnijih stvaralaca ovog intelektualnog profila u savremenoj srpskoj književnosti je autor Izbledelih duša. Naime, doktorsku disertaciju Paralelni svetovi: odnos postmoderne proze prema fantastičnoj i naučnofantastičnoj književnosti, odbranjenu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Mladen Jakovljević je temeljno preradio i pod naslovom Alternativne stvarnosti Filipa K. Dika objavio 2015. godine.

U romanu Izbledele duše pisac tematizuje ono o čemu treba ćutati, kako je to davno sugerisao Vitgenštajn, jer ne možemo imati nikakvog uvida niti iskustva o zagrobnom trajanju, ukoliko ga uopšte ima. Mladen Jakovljević ne samo da nije zaćutao pred ovom neprozirnom tajnom nego je napisao jedan od najboljih romana u novijoj srpskoj romanesknoj produkciji. Na prvi pogled, delo se oslanja na srpsku realističku pripovetku, onu gde dominira onostrano i fantastično. Naravno, ovo je tek površna asocijacija, jer srpska pripovedna proza epohe realizma, ponajviše ona koju je stvarao Milovan Glišić, s obzirom na autorova interesovanja, koja pored Filipa K. Dika uključuju i autore poput Rodžera Zelaznija, Tomasa Pinčona i Vilijama Gibsona, teško da bi mogla biti direktan uzor. Možda je za ovu primisao „odgovoran” jezik kojim komuniciraju „izbledele duše”, književni junaci čija je zemaljska egzistencija prekinuta. O jeziku kojim je napisan roman, u pogovoru „Izbledele duše – sačuvane u jeziku”, nadahnuto je pisala lingvistkinja Dragana Radovanović. Ona je pohvalila piščevu hrabrost da arhaični govor oličen u dijalektu Tršića umetne u normativnim jezikom sazdano tkivo romana. Svoj osvrt na roman zaključila je neobično uspelim iskazom, koji veoma dobro opisuje odnos tematike i jezika dela: „U romanu Izbledele duše sačuvan je duh vremena u duhu jezika”.

Autor Izbledelih duša nije glavnog književnog junaka suočio samo sa smrću, on ga je „poveo” iza nevidljivog i nedokučivog horizonta egzistencije i smestio u prostor gde obitavaju duše umrlih. U predgovoru „Svratiti u smrt” Vladislava Gordić Petković podseća da se Mladen Jakovljević suočio „sa temom koja od Šekspirovog Hamleta do Sabirnog centra Dušana Kovačevića predstavlja piščev izazov i košmar: to je, ars moriendi, veština umiranja”.

A da su smrtnost i težnja za večnošću stari koliko i civilizacija, uverava nas Ep o Gilgamešu, najstarija knjiga uklesana na glinenim pločama. Savremeni čovek, posle toliko vekova, čak milenijuma, i dalje strahuje i drhti – da se pozovemo na Kjerkegorovu sintagmu – pred konačnom tajnom u kojoj se okončava sve. U imaginarnim svetovima literature u paklene dubine spuštali su se Vergilijev Eneida i Dante u Božanstvenoj komediji, vođen rukom „slatkog učitelja”, pisca Eneide, ali su se i vraćali na svetlo dana, jer su živi boravili u svetu mrtvih. Nasuprot njima, glavni junak Jakovljevićevih Izbledelih duša je mrtav i podvrgnut je procesu bleđenja, što je metafora za potpuno nestajanje. Roman Mladena Jakovljevića nudi nam jednu strašnu simetriju: nije samo stvaran život neizvestan i privremen, nego je i njegov odraz u ponorima i visinama postojanja nakon smrti podjednako nesiguran i konačan. I kao što se drevni Gilgameš ne miri da će se njegova snaga i moć pretvoriti u prah, tako ni glavni lik romana Mladena Jakovljevića ne prihvata da njegova silueta nestane, čime bi on konačno umro u pamćenju živih. Tek nakon velikog naprezanja, glavni junak se u razgovoru sa čiča Milojem priseća vlastitog imena i izgovara: „Radovan. Trivunov sestrić”.

Smrt je fenomen pred kojim svi zastanu, i oni najmudriji, prosečni, kao i oni sa skučenom imaginacijom, ona sadrži odgovore, sugeriše Jakovljević, koji su nam potrebni dok obitavamo u postojanju u svetu. U nedostatku adekvatnih reči za ono što se ne da iskazati, koriste se reči kojima se označavaju pojave i stvari u svetu živih. Pretežni deo romana Izbledele duše Mladena Jakovljevića odvija se, nimalo slučajno, na seoskom groblju.

Radovanu se čini poznatim mesto na koje je dospeo, ali ipak shvata da je ono suštinski drugačije od predstave koju je imao o njemu dok je hodao „gornjim” svetom. Relativizacija prostora u romanu Izbledele duše bila je nužan poetički zahvat, kojim je nevidljivom granicom podeljen svet živih od sveta mrtvih; prikazano groblje jeste i nije u blizini planine Gučevo u zapadnoj Srbiji. Prikazana izmaštana prostornost u romanu korespondira sa paralelnim svetovima ili alternativnim stvarnostima, čije je modele Jakovljević teorijski otkrio u tekstovima Filipa K. Dika i drugih autora okupljenih u sazvežđu njegovog čitalačkog sveta. Uostalom, sam autor u nekoj vrsti prologa nazvanog Reč-dve… nagoveštava da je roman „priča o poluizmišljenoj prošlosti, polustvarnim ljudima i polupostojećim mestima”. Relativizacijom vremenskih i prostornih koordinata autor je stvorio utisak u svesti čitaoca da pred sobom ima izokrenutu, negativnu bajku, koja se za glavnog junaka ipak završava srećno.

Senke umrlih lelujaju paralelnim grobljem koje se, skoro identično, u svetu živih može videti s planine Gučevo, ali ni u njemu nema spokoja onih koji su pokopani i opojani sa željama da nađu večni mir. Iako su misli, kretnje, dijalozi u „donjem” svetu usporeni i skloni „bleđenju”, ipak postoji hijerarhija među tim dušama koje pate. U centru tog podzemnog carstva vlada Vidoje Savić, zli duh izbledelih duša. Njegov poraz oslobodio je mnoge duše, među njima i dušu glavnog junaka romana.

Neobičan odlazak glavnog junaka Izbledelih duša na „onaj” svet i njegov povratak među žive nije obred prelaza, jer, kako je to pojasnio Arnold van Genep u čuvenoj knjizi Obredi prelaza (1909), nakon smrti nema nikakve, makar vidljive, transformacije u neki drugi oblik egzistencije. Poseban kvalitet romana Mladena Jakovljevića leži u oblikovnom postupku, nalik Kafkinom, da prikaže nadnaravnu stvarnost kao da je samorazumljiva i vođena logikom. Ta nepretencioznost spasava roman od toga da potone u suvoparnu konstrukciju o tajni zagrobnog sveta. Umesto toga, autor je načinio veštu kompoziciju i poetičku konstrukciju u kojoj nam dijalekatski dijalozi pomažu da nadstvarni svet mrtvih doživimo kao jednu od mogućih egzistencija, paralelnu onoj u kojoj je zarobljen čitalac.

Dr Nebojša J. LAZIĆ
Univerzitet u Prištini
s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici
Katedra za srpsku književnost i jezik
lazicjnebojsa@yahoo.com