Svaki put isti ritam.

Brzim potezima prevlači olovku po površini. Stvara linije, povezuje ih, dodaje tačke, pravi od svega toga smisao. Posle nekoliko poteza, pojavljuje se ruka u crnoj rukavici. Prelepa devojka rujnih usana i kratke kose već je zauzela svoje mesto. Njena uloga je uloga žrtve. Dodaje još detalja, daje dubinu crtežu. Crna rukavica se steže. Grimasa na lepom licu dobija svoje značenje. Kao glavni svedok, balončić sa memorabilnom opaskom posmatra kako se nečiji život prekida. Nestaje…

Hoće l’ to?

Gde li je sada? Ko je ovo? Uronio je preduboko ovog puta. Tako je sa svim umetnicima. Previše se unose u svoj rad. Nije to zdravo.

”Samo još malo da završim.” Okrenuvši glavu na momenat, Stanko nastavlja sa radom. Ne voli kada ga prekidaju. Koji je kurac uopšte dolazio ovamo… Mogao je pred dragstorom da cirka. Rekao mu je da će doći kada završi. Smarač.

”Jebem ti mater.” Ortak izgovara, a zatim pravi pauzu. Premišlja. ”Znaš kako je nastala reč umetnik?” Smeh. Ima li nešto gore od ljudi koji se smeju sopstvenim forama? Ima. Ljudi koji se smeju pre završetka vica. Ortak nije čekao odgovor. ”E, sad ću da ti kažem, brajo moj. Od glagola umetati. Umetnik je nastao od glagola umetati, jer stalno nešto umeće”

Uspeva da isfolira smeh i ustaje sa radnog stola. ”Eto. Daj to pivo!” Na vreme se saginje da ne udari glavom o tavanicu. Oseća se kao medved u ovom ćumezu. Jedino što se može razaznati su veliki crtački sto i dvosed na drugom kraju sobe. Jedine sobe. Da, dame i gospodo, svoje fiziološke potrebe mora da vrši u zajedničkoj klonji mansarde. Serija veoma neprijatnih iskustava. Šta ćeš? C’est la vie. Držeći ispruženu ruku, spremnu da primi spiritus momens od trećine litre, lansira mesec dana stare novine pravo iza dvoseda. Kakav nogometaš.

”Fala kurcu. Brz si k’o moja baba Milena.” gunđa mu ortak. Skače mu po ganglijama. Već nekoliko meseci ne može da živi od njega. Postao je pravi seronja. Dobio stalni posao, dobru platu i ribu i po. Očekuje da mu ceo svet padne na kolena i da jedno sočno sisanje.

A Stanko? Gura neki bedni posao, nema završenu ni srednju, picu nije omirisao već godinu dana… i to ide tako – u nedogled. Nijedan čovek nije ostrvo. Malo morgen. Delić slobode mu je očešao dušu kada se ratosiljao svih svojih bednih drugova. Ne trebaju mu. Može sam. Ne priznaje sebi gorku istinu  – ne želi da ga vide ovakvog, potpuno uništenog. Jedino je ova beda ostala uz njega. Zamlaćen čovek, ne da se oterati. Misli da može svaki dan da mu bane u stan i nabija mu svoju sreću u facu. Ne može to tako, brale. Pritom se stalno grebe o njega za pivo. Onako češki.

A nekada su bili najbolji ortaci, nerazdvojni. U trećem razredu osnovne, Stanko je plakao kada su ih premestili iz klupe. Plakao je nedelju dana, da bi ih potom vratili zajedno u klupu.

”Š’a se tol’ko drkaš s tim stripovima? Od toga nema ‘leba. Trebaš da nađeš neku dobru šljaku, znaš, kod nekog privatnika. Ako ‘oćeš, imam vezu, ali nije ništa sigurno.”

Ne diraj mi stripove, pomisli. Jedino mu to još greje dušu. Razlog za ustajanje ujutru. Kada završi ovo remek-delo na kojem trenutno radi, postaće slavan. Zapamtiće ga svet. Nije on budala. Pružila mu se šansa da se dokaže.

”I šta kažeš da je bilo u gradskom prevozu?” Stanko uzima cug iz flaše. ”Neka baba prilegla?”

”Ma, da. Ludilo” ortak pravi nadmenu facu, priprema se da demonstrira svoju verbalnu inteligenciju. Izaziva u Stanku povrać-efekat. Brzo diže flašu i gasi ga sa pivom. ”Okej, vozimo se Cvijićevom i odjednom meni postaje jasno da bus nekako čudnovato ide. Uto’ zvoni fontel, javlja se vozač – neka konjina od čoveka. Mirno saopštava onom tamo s druge strane da vozilo smesta tera u garažu. Odma’ vidim da tu nešto smrdi. Ali, ‘ajde. Ja blenem kroz prozor, mislim kako ću da ga umočim u ovu moju, kad vozač baca pravu bombu pred nas. Ne rade mi kočnice. Nemam vazduha. Počinje da urla u telefon. Pobiću ljude. U autobusu nastao pičvajz. Svi skupa u autobusu poludeli. Hoće da izađu. Neka matorka najglasnija, stala da lupa kišobranom o staklo. Kao da dele dve godine zaostalu penziju napolju, dete joj jebem. Vozač se okreće i kreće da jebe babi mater. Psuju se, kunu jedno drugo, to sve lude bre… ona njemu pička ti materina, on njoj ma, šta ti meni? umri, metuzalemu. Kad ti kažem, svi zreli za Peki Leki koledž. Međutim, odjednom nešto zasmrde i, ni pet ni šes’, ja polećem napred. Sledeće što znam je da smo se zakucali desnom stranom o trafiku, a baba leži mrtva na stepenicama. Krv na sve strane. Jadnica smrskala glavu. Što su ti mekane staračke kosti…  Ali, šta da se radi? Još jedna tužna priča iz zemljice Srbijice.”

”Baš nezgodno.” Stanko odgovara ortaku. Čita čuđenje sa njegove face. Ne znam šta je očekivao. Aplauz možda. Ko ga jebe. ”Kad pre izusmo ovo… idem da nam donesem još.” Izlazi u hodnik zgrade i prilazi frižideru. Otključava katanac i prebire po flašama, polazi mu za rukom da prolije nešto. Vadi špric i skida neki sos sa njega. Briše o nogavice. Otvara zidarske o sims prozora i jednu spušta na raspalu i požutelu belu tehniku. U drugu sjuri providni sadržaj šprica. Rohipnol. Neko bi pomislio da hoće da siluje barabu. No, on ima sasvim druge namere sa njim. Disko.

”Drži.” dodaje mu flašu. Zluradi osmeh na njegovom licu. ” ‘Aj, Ž”

Klong. Ispija na eks. Da ne bi ispao pička, kakva jeste, ortak sledi njegov primer. Briše mokro sa usana.

Čekanje nije bilo dugo. Prebrzo, čak. Dok ortak veselo čavrlja, Stanko uživa u nepobitnoj činjenici da će ga po poslednji put slušati, još samo jedan osmeh pred odjavu. Likuje. Evo ti ga, reče u sebi.

Saginje se da bi raskrčio džumbus sa parketa. Uzima hartiju i baca je po uglovima sobe. Peva neku melodiju, nepoznatu. Otvara orman i vadi vatrostalnu navlaku. Prednost ispijanja piva sa kaskaderom. Bivšim, slezina mu nije više kao nekada. Isto bi se moglo reći i za njegovu glavu, ono čudo što mu je stajalo na ramenima. Dobar momak.

Prostire rekvizite po parketu. Iz fioke vadi eksere impozantne veličine. Prikucava ih za rubove navlake. Iz zadnjeg džepa vadi klupko i odmotava.

Čuje nervozu kako se približava. koracima sabija tlo pod sobom, krati razdaljinu.

Kasapi konopac na četiri dela. Premišljao se dva puta – to je prava brojka. Šta sada? Rukama gura kosu iza ušiju i razmišlja. Ludara mu je prazna, samo crna crta po sredini, znak mrtvila. Trči po kanticu benzina, spušta je na pod. Uzima ortaka za ruke i vuče ga ka sredini sobe. Telo ljigavo i beživotno, klizi, gadi mu se. Vezuje mu ruke i noge, snažno zateže konopac.

Set je spreman. Oko sokolovo preleće preko scene. Konsultuje se sa režiserom. Sad ili nikad, nema vremena za ponovne pokušaje. Daje zeleno svetlo. Bira kadar, odbrojava i kamera snima. Akcija.

Poliva ga benzinom. Jak miris puni mu nozdrve. Cedi do zadnje kapi, čisto da bude siguran. Vadi pljugu. Tek sad primećuje koliko mu se tresu ruke. Drži je stegnutu u šaci i posmatra. Ortakove oči ga režu u podrebrini, puštajući uspomene da u vidu gnoja iscure. Podsećaju ga na prvu cigaru koju su zapalili zajedno, prvi bezobrazni film koji su odgledali, mučenje životinja napakovano mračnim užitkom, prosto sedenje uz dosta prijatne tišine, pjuvanja preko nadvožnjaka, takmičenja u pišanju u vis, dubokoumne rasprave o prljavim jastučićima profesorke muzičkog. Iznova oseća probadanje, fiktivno razdvajanje rebara, kao da nešto pokušava da izađe napolje, na slobodu. Nepodnošljiv bol. Guta pljuvačku i skreće pogled. Skida košulju i baca je ortaka, na prošlost, na ono što je nekada bio.

Seda za sto i pali cigaretu. Prvi dim je uvek najslađi. Već pet godina puši do filtera, ali sada za to nema vremena. Baca šibicu prema sredini sobe, pogađa metu i soba postaje toplija. Jestiv miris ispunjava sobu, miris pečenog mesa. Bez začina.

Okreće sledeću stranicu sveske i studira neograničenost bele površine. Uzima olovku i započinje. Pažljivo bira pokrete. Rukama se briše, suze mu oči. Isprva stidljivo prelazi olovkom, okleva. Nalazi caku u projekciji, nema je.

Vazduh težak od dima i krivice, lepi se za pluća i ne da mu da diše. Miluje mu suze, menja im sudbinu.

Sa nadljudskim naporom se primorava da nastavi.

I ovog puta isti ritam. Skoro.

Vrti olovkom, pravi krug. Povlači je ka dole, grana je pri kraju, isto ponavlja na sredini. Pravi elipse na krugu, popunjuje ga sa još krugova, linija, tačaka. Balončić curi iz usta, ispunjava ga tekstom.

”Gotovo. Cela družina na okupu.” kašalj mu trese telo. Jedva dolazi do daha. ”Kao nekada.”

Udara potpis. Prelazi palcem preko listova. Mnogo ljudi, isto toliko smrti. Zatvara svesku. Njegov magnum opus je gotov, a sa tim i njegova uloga u glavnom filmu večeri. Filmu u kojem je oduvek glumio. Ali i glavni glumci moraju nakraju da se povuku i nestanu. Šou mora da se nastavi. Ovog puta bez Stanka. Međutim, on je ispunio svoj deo ugovora i osigurao svoje mesto među Zvezdama. Simbioza je moguća. Sada mu samo preostaje da se stopi sa onim što najviše voli.