Sanjala sam često kako ležim na kauču i posmatram sobu sa druge strane, ili kako se grejem na lusteru, gledajući nadole. Kada mi je bilo najteže, želela sam da me neko baci kroz prozor, pa da me vetar odnese što dalje od ove proklete prostorije. Ponekad me je izluđivalo to što sam morala da stojim uvek na istom mestu, u uglu sobe, na komodi, a toliko je toga bilo da se vidi, mnogo mesta da se poseti. Maštala sam da je ram koji me je zatvarao nestao i da imam noge uz pomoć kojih bih otišla kuda god poželim.

Neke stvari mi nisu jasne. Moji cimeri, na primer, imaju noge, ali oni nikuda posebno ne idu. Njima bi se sigurno više svidelo da kao i ja godinama tavore u istom položaju i skupljaju prašinu, večito posmatrajući isti prizor.

Već sam počela da mislim kako nema nade za mene, kada se odjednom sve promenilo.

Kao i svakog dana, gledala sam Mariju dok je satima sedela na stolici i čitala ukrštene reči. Ne znam kako je mislila da ih reši bez olovke koju je još prošle nedelje bacila u drugi kraj sobe. Takođe, kako može išta da vidi bez naočara koje gotovo nikada ne vadi iz džepa. Toliko se zadubila da nije čak ni podigla pogled kada se Petar vratio sa posla i prošao kraj nje kako bi otišao da se presvuče. Pomalo mi je laknulo jer, da budem iskrena, Marija je strašno dosadna osoba. Po ceo dan sedi na stolici, uvek u istoj ofucanoj haljini koja je već odavno počela da visi sa nje. Ne mogu da se setim kada je poslednji put stavila nešto u usta.

Petar, s druge strane, barem radi nešto. Uvek mi je bilo zanimljivo da ga posmatram kako oblači pidžamu. Njih dvoje inače ne progovaraju, ali jednom sam ih čula kako pričaju baš o toj pidžami. Marija se žalila što Petar sedi u kući tako obučen. Po njoj, on bi prvo trebalo da stavi na sebe ono što ona naziva ”kućno izdanje”, trenerku i majicu, pa tek onda, kada krene na spavanje, da obuče pidžamu. On joj je odmah objasnio kako ne vidi smisao u tolikom presvlačenju. Ovako, samo jednom promeni odeću i gotova priča. Ionako nigde ne izlaze. Ovo je bila jedna od zanimljivijih rasprava. Šteta što ih više nema.

I danas sam sa oduševljenjem posmatrala Petra kako se presvlači. Sva sreća pa se malo zapetljao oko rukava, te se zabava odužila. Ali, kako kažu, sve što je dobro mora jednom i da se završi. Tada je ponovo nastupio dosadan deo dana. Petar je kao i obično seo na kauč i uključio televizor. Jedina zanimacija bili su mi njegovi prsti koje je povremeno pomerao kako bi promenio kanal. Da imam usta, uzdahnula bih.

Taman kada sam pomislila da ništa novo neće da se desi pre nego što Petar odluči da ode na spavanje, Marija se iznenada pokrenula. Izvadila je naočare iz džepa, stavila ih na nos i krenula prema kuhinji. Kada je došla do televizora, zaustavila se i gurnula ga sa ivice stola. Petar je samo pogledao razbijeni televizor i nastavio da bulji u istu tačku, kao da je uređaj još stajao na stolu.

Neko vreme bili su kao zamrznuti. Pomislila sam da je predstava gotova, a onda je Petar ustao i prišao komodi na kojoj sam se nalazila. Osetila sam kroz ram kako me diže visoko, ali mi nije poznato šta se sledeće desilo jer sam se od uzbuđenja onesvestila.

Ne znam koliko je vremena prošlo. Znam samo da, kada sam se probudila, više nisam bila na starom mestu.

Sada sam na podu, među krhotinama rama i naslonjena na zid. Osećam kako me novi, sasvim drugačiji život čeka, jer najzad mogu da vidim sebe. U slomljenom staklu naočara, moji cimeri me posmatraju, nasmejani i zagrljeni.