Dečak je ležao zgrčen u krevetu napuštene kuće: drhtao je i povremeno kašljao. Njegovo disanje bilo je glasno i piskavo, a dah iz grla, u kratkotrajnim oblačićima pare, topio se u tami. Svežina kasnooktobarske noći bila je i unutar sobe. Provukla se između unakrsno zakovanih dasaka na prozoru, zajedno sa trakama plavičaste svetlosti koje su po zidovima i uglovima iscrtavale nove zidove i uglove.

Dečak je na sebi imao izbledele farmerke i tanku jaknu preko crnog džempera. Piskom iz grudi i parom koju je proizvodio podsećao je na mali čajnik: i zaista, unutar njega nešto je ključalo. Drhtao je dečak u tom krevetu, i činilo se da nekog očekuje. Napolju je bilo tiho, jer kuća je zabačena, zaboravljena od svih. Ostavili su je da truli tu, na kraju grada, jer niko nije smeo da u nju uđe, čak ni deca koja su upravo u ovoj noći krstarila gradom pod maskama i dobijala slatkiše. Dečak je znao da unutra ima duhova, i zato je u nju često dolazio. Voleo je da priča sa duhovima, i oni su bili ljubazni prema njemu.

Nije mogao da čuje smeh niti dečje pesmice, i bilo mu je drago zbog toga. Zato je i pobegao iz sirotišta u ovu kuću baš na Noć Veštica. Ta deca su se plašila stvari koje je on voleo i volela stvari kojih se on plašio.

Ta deca nisu znala šta je strah. Ona su se plašila vampira i duhova.

Kroz tamno plavetnilo noći prolomilo se zavijanje slično vučjem. Dečak se nasmešio i pridigao glavu; nije mogao da ustane jer bio je suviše umoran. Ulazna vrata zaškripaše, i začuše se koraci u prizemlju, a zatim i na stepeništu. Bili su to uzdržani, dostojanstveni koraci, i bili su sve bliži njegovoj sobi. Onda, vrata se otvoriše, i u sobu uđe visoka i bleda figura Grofa Drakule, obmotana plaštom.

“Oh”, reče dečak i ponovo se nasmeši.

Stepenice ponovo zaškripaše, ovoga puta neujednačeno i, čak, trapavo. Na vratima se pojavi Bezimeni Stvor doktora Frankenštajna, a iza njega behu Vukodlak i Mumija. Oni se okupiše oko dečakovog kreveta.

On reče: “Znao sam da ćete doći.”

Grof Drakula raskopča ogrtač, skide ga sa sebe i preklopi nadvoje. Zatim pokri dečaka i dobro ga umota njime. Najblažom mogućom nijansom svog hladnog glasa, još uvek zvučeći donekle strogo, on ga upita:

“Zašto si noćas došao ovde? Hladno je, a ti si bolestan. Trebalo bi da si sa svojim drugovima. Sada je Noć Veštica.”

“Nemam ja drugova među tom decom. Ne volim ni njihove pesmice. Kah-kahh! Kao da su svi izašli iz mahuna, znaš… Napravili su lampe od bundeva, ukrasili sve trakama i lampionima, i sad se pesmom odužuju ljudima iz Fonda koji su im doneli slatkiše i igračke. Ja im ništa ne dugujem. Zato sam pobegao.”

Frankenštajnov stvor ga svojom krupnom šakom pogladi po kosi i reče:

“Razumem te, dečače. Kada sam prvi put pokušao da se pridružim igranci, svi su se uplašili i pobegli. Još i sada mi je u glavi njihovo vrištanje: ‘Čudovište! Čudovište!’ A ja ni ne umem da igram: samo sam hteo da vidim šta se tamo dešava. Svi su izgledali veseli…”

“A kako sam ja igrao! Sa najlepšim ženama mog doba!” prisećao se Grof Drakula setno… “Nikada me nijedna nije odbila.”

“Pa naravno kad si bio tiranin. ‘Igraj sa mnom ili ćeš na kolac!’ Ha-ha-ha!” smejao se Vukodlak svojim režećim glasom.

“…Kakvi su to balovi bili, u mom zamku, u Karpatima… Kneževski! Žene su mi same padale u naručje, hipnotisane mojim šarmom. Predavale su mi se potpuno, i dušom i telom. A izvesna neugledna bića ovde, bez ikakvih manira, sa svojim divljačkim nastupom i smradom zveri, jedino bi te dame oterala daleko od sebe!”

“Bio bi iznenađen, staromodni Grofe, koliko moj nastup ima uspeha kod žena. I to bez cveća i bombonjera. Hi-hi-hi” – cerio se Vukodlak i namigivao dečaku, koga je zabavljala njihova prepirka.

Tad mumija zausti glasom punim prašine vekova:

“Kraljice su igrale predamnom, u mojoj raskošnoj palati u Tebi, vitke i okretne kao mačke… Ukrašene zlatnim dijademama i narukvicama, obavijene svilenim velovima… Ehh… Ali ta svila sada je prah, baš kao i njihove kosti, baš kao i moj dvor, i ostalo je možda još jedino zlato, tamo, ispod kamenja i peska, i ja, ovde…”

“Manite se tih tričarija”, prekide ih Vukodlak. “Naš dečko je bolestan. Trebalo bi da ga vratimo kući.”

“NE!” viknu dečak i snažno se zakašlja. “Ne želim da se vraćam tamo, nikad više! To nije moj dom. Hoću da ostanem sa vama.”

“Zar baš nikog nemaš od rodbine?” upita Frankenštajnov stvor.

“Otac me je napustio kada sam bio mali, a majka je umrla. Nemam više nikoga. Vi ste jedini koji su mi ikada došli u posetu…” i njegove male šake se obaviše oko ruke čudovišta. Ovaj mu odvrati:

“Mene je Otac napustio jer sam ružan, znaš… Bio je ljut, i razočaran. Plašio se, i pobegao je od mene. Svi beže od mene. Ali ti si dobar i lep dečak: naći ćeš nekog ko će umeti da te voli.”

Vukodlak ispruži svoje dlakave ruke ka njemu i reče:

“Hodi: ako ti je hladno, ja ću da te zagrlim. Moje krzno je toplo.”

“Topao je i moj ogrtač”, ljutito reče Drakula. “A ti da ćutiš. Ti si kriv što se dečak razboleo!”

Vukodlak postiđeno spusti pogled. Nije želeo da u to poveruje, ali znao je da je tako.

Dečak se živo sećao pretprošle noći: trčao je kroz šumu iza sirotišta, jurcao i urlikao i lajao na Mesec sve dok ovaj nije izbledeo na nebu i postao proziran iza brda na Zapadu. Penjao se na drveće, stene: suve grane su fijukale oko njega, šiblje ga je grabilo a grančice i lišće pucketali pod njegovim stopalima. Vukodlak ga je pratio, trčao sa njim, preskakao blatnjave lokve i jaruge, nosio ga na svojim snažnim ramenima, vodio ga do izvora bistre i hladne vode… Noćne ptice su izletale pred njima, sove, slepi miševi: u mraku oko njih šuškale su sitne zverke ustreptalih srdaca i bežale dublje u gustiš, daleko od staza.

Dečak se radovao: opijao se vazduhom, šumom, nebom i Mesecom: bio je slobodan. Svoje ushićenje, svoje veselje, sve ono što mu je beskrajno nadimalo grudi, izlivao je ka nebu svojim zavijanjem, taj vučić, sin čoveka. Ali Mesečeva svetlost nije topla. Vazduh je bio hladan, i izvorska voda bila je hladna. Dečak nije imao krzna, a njegovo grlo bilo je tanušno, slabo…

Ali on se nije kajao zbog te noći, naprotiv. Zato je na Drakulinu primedbu kazao:

“Ne, nije on kriv! Kah-kahh! Ja sam ga naterao, jedva sam ga namolio. Rekao mi je da u noć uvek odlazi sam, ali ja sam ga molio i molio, pa je na kraju pristao. Ne krivite njega. On nije uradio… Kah-kah-kahhh!… ništa loše. A nisam ni ja.” Njegove krupne smeđe oči sjajile su sada u groznici, i čelo mu je gorelo, pa ipak, znao je šta govori. “Želim da trčim po poljima, noću, pod Mesecom… Hoću da lovim svoj ručak i svoju večeru, svojim rukama i zubima. Neću da jedem grašak, neću da jedem kupus. Ja imam očnjake u vilici!”

Drakula je položio svoju šaku na dečakovo čelo i brzo je povukao nazad, uplašen tolikom toplotom. Zatim je zabrinuto kazao:

“Mumijina grobnica je suviše duboko u zemlji… Hladna i memljiva. Ta vreća trulih kostiju nije smela da te vodi tamo.”

Mumija drhtavo prozbori: “Ja… Zaboravio sam da je on živ, i da je mali… Davno je to bilo kada sam ja bio dečak… Pa ipak, sećam se dobro da sam i ja bio radoznao… I ništa nije moglo da me spreči da istražujem skrivene odaje palate mog oca… A one su često krile mrtve i zabranjene stvari…”

“Hm”, mrmljao je Grof. Onda se obratio Frankenštajnovom stvoru:

“A i ti i tvoja koliba u močvari! Baš si morao da mu pokazuješ svoje skrovište, tamo u vlazi i truleži, među komarcima i zmijama!?”

Dečak je prikupljao snagu da bi kazao:

“Dopalo mi se tamo, u grobnici, medu statuama, draguljima i islikanim zidovima… Svidela mi se Frenkijeva koliba, i njegova močvara. Voleo bih da živim tamo. Ili u tvom zamku na bregu…”

“Zar si se usudio da ga vodiš u onu gomilu ruševina…” poskoči Vukodlak.

“… pokrivenu prašinom i zavesama paučine…” nastavi Mumija.

“… među kamene zidove gde ne dopire ni zračak Sunca ni topline?” dovrši Frankenštajn.

“Eh, sad, ne preterujte. To je vrlo otmen zamak kome patina vremena samo dodaje lepoti. Istina, moje vampirice baš i nisu neke domaćice, pa je postao malo zapušten, a znate kako je teško naći dobru poslugu ovih dana…” On susrete njihove smrknute poglede: bledo-zelene Mumijine oči, mutno-žute Frenkijeve i krvavo-crvene Vukodlakove zurile su u njega. Zato on dodade: “U redu, možda smo svi mi pomalo krivi, sad se tu ništa ne može. Ionako još nije sve izgubljeno. Dečače”, reče, okrenuvši se njemu, “ti znaš da bih ja lako mogao da ti podarim večnost. Želiš li to?”

Frankenštajnov stvor izbeči oči: “Ne misliš valjda stvarno…?”

Vukodlak nastavi: “…da i na njega baciš prokletstvo…?”

Mumija završi: “…beskrajnog postojanja, bez blaženstva smrti?”

Drakula stavi svoj dlan na dečakovo čelo, i smesta je povuče, kao opečen: “On bukvalno gori… Jeste li sigurni da želite da ga prepustite još gorem prokletstvu – užasu smrtnosti?”

“Bojim se da je prekasno,” odgovori dečak. “Bolestan sam, moja krv bi mogla i tebe da zarazi… Uostalom -kah-kaahh! – osećam da već odlazim…” U njegovim grudima je strahovito sviralo.

‘Ne budi smešan”, reče Drakula. “Šta mogu virusi meni, koji sam kralj svih virusa?”

“Izvući ćeš se ti”, tešio ga je Frankenštajn. Iz njegovih očiju kapale su suze pravo na prašnjavi krevet.

“Trčaćemo ti i ja ponovo, čim ozdraviš”, kazao je Vukodlak. Pogledao je kroz prorez između dasaka u noć, i uskliknuo: ”Hej, pa napolju provejava sneg! Prekriće bregove i polja, i kad Mesec bude pun, sve će to biti od srebra. Onda ćemo pratiti tragove životinja i loviti ih. A ljudi će ispod svojih dimnjaka drhtati od naših urlika. Šta kažeš na to?”

Dečak se smešio, ali onda se njegovo lice zgrči, i on reče:

“Voleo bih to… ali sada, ja odlazim…”

Drakula promuca: “Dečače… Ja… Ja to ne mogu da dozvolim. Reci: želiš li da budeš jedan od nas? Želiš li da potpuno, i zauvek, budeš Dete Noći?”

”Ja to već jesam”, reče dečak. “Hteo bih da to i ostanem. Zauvek.”

”Onda nema drugog izbora. Oprosti mi zbog onog što moram da uradim: možda će malo boleti, ali samo u početku.”

”Ne!” trže se bezimeni stvor. Čovek-vuk mu stavi ruku na rame: “Pusti ga. To je jedino što možemo učiniti. To, ili da ga prepustimo… raspadanju.” Jedino je Mumija stajala nepomično, zbunjena blizinom smrti. Njeno lice odavno je imalo jedan jedini izraz, i nije bilo načina da ga ni sada izmeni. Nepokretne usne i ukočeni lik: oči koje su videle milenijume nisu imale zenica ni suza. Pa opet, nešto nevidljivo drhtalo je unutra.

Drakula se nadvio nad malu priliku u krevetu: ogolio je tanki vrat, i zagrizao.

Tri nemrtva stvora stajala su nemo.

Pahulje su uletale kroz procepe u daskama na prozoru i taložile se na podu.

Čulo se samo zavijanje vetra spolja, i zvuci nalik velikoj mački koja lapće mleko u sobi.

Onda i to prestade.

Drakula se uspravi i obrisa usne, brzo, kao da se stidi.

Dečakovo telo ležalo je potpuno mlitavo.

”Šta…?” pobuni se Frankenštajnov stvor.

”Nisi ga valjda…?” zareža vukodlak.

”Dosta. Uradio sam šta se moglo. Ostalo je na njemu… Idemo.”

Napolju je sneg padao sve jače. Drakula uze svoj plašt sa kreveta i vrati ga na ramena.

Četiri figure se ćutke pozdraviše sa malenim telom na ležaju u hladnoj sobi uklete kuće, a onda izađoše u noć.

Noć vampira i veštica.

Tri dana kasnije, dečak ustade iz mrtvih.

Podigao se iz kreveta i osvrnuo oko sebe.

Nije bilo nikog. Mrak i tišina.

Spustio se niz škripavo stepenište i došao do vrata.

Napolju je bila noć. I kristalna belina.

Bosim stopalima on zakorači u sneg, ali hladnoću više nije osećao.