Vladimir Kolarić – TAJNA PURPURNIH ZORA
(Everest Media, Beograd, 2020)

BRILJANTNA KVINTESENCIJA ARHETIPSKOG – TAJNA PURPURNIH ZORA

Piše: Svetozar Poštić

Govoreći o svojoj zbirci priča Tajna purpurnih zora (Beograd: Everest Media, 2020), Vladimir Kolarić, prozni i dramski pisac i teoretičar književnosti i umetnosti, kaže da ona ne predstavlja parodiju i demitologizaciju.[1] S obzirom da se bavi likovima i događajima iz narodnih pesama i pripovedaka, i to ne samo srpskih, mada najviše srpskih, samo pojednostavljenim, skraćenim i često duhovito banalizovanim, prosečan čitalac bi uistinu mogao pomisliti da im se pisac barem pomalo, prikriveno, podsmeva. Najviše njihovom okrutnom i natprirodnom sadržaju.

Međutim, svaka parodija u suštini predstavlja i svojevrsno odavanje počasti određenom žanru, stilu ili liku. Da bi autor mogao nešto da parodira, on to mora dobro poznavati, a samo ono što voli ili čemu se divi on može dobro upoznati. Prema tome, može se slobodno reći da ovakva umetnička obrada narodnih i mitoloških pesama i priča predstavlja istovremeno i njihovu parodiju ali i omaž. Jer, iako su najčešće proste i apsurdne, narodne pesme i priče zaslužuju svako poštovanje i divljenje. One su najdublji izraz težnji, strahova i nada ne samo određenog naroda, već i čitavog čovečanstva.

Dakle, pod rečju „parodija“ nećemo podrazumevati podsmeh i porugu, već dosetljivo i vešto isticanje klišea. Jedan od najočiglednijih klišea u narodnim pesmama i pripovetkama je svakako okrutnost njihovog sadržaja. Šta više, nasilje u narodnom stvaralaštvu deluje kao uobičajen deo svakodnevice. Bez očigledne ljubavi prema opisima krvoprolića, u Kolarićevim pričama kao uzgred, nenajavljeno i bez ikakve prethodne ceremonije lete glave, dere se koža sa tela, kopaju oči i odsecaju jezici.

Već u prvoj priči pod naslovom „Priča“, na primer, ljubomorna Vidosava vadi detetu u kolevci lepe plave oči i podmetne ih Jelici. Kada Radule i Pavle otkrivaju zlodelo, oni razapnu Jelicu konjima na repove. Za ubistvo Vidosava biva kažnjena tako što trava počne da joj raste iz kostiju. Da bi je poštedeli užasnih bolova, braća i nju na kraju rastrzavaju.

Kod ovakvog umetničkog postupka, koliko god se on činio pravolinijskim, ipak postoji jedna opasna zamka. Poznato je, naime, da primena klišea lako može priču odvesti u kič. Za one kojima ovaj termin nije dovoljno poznat, kič (nem. Kitsch) predstavlja jeftinu, lenju estetiku, često mešavinu popularne kulture i neukusne umetnosti koja se potrošačima prodaje u obliku prostih drangulija niskog kvaliteta. Pojava kiča se ponekad objašnjava otelovljenjem kulture viška i neumerenosti, koja u naše doba prezasićenosti medija jeftinim sadržajem čini da se svaki smisao izgubi i da sve postane neprikladno i bljutavo.

Sa druge strane ovakvog umetničkog pristupka nalazi se kemp (eng. camp), estetika i senzibilitet koji nešto smatra zabavnim ili privlačnim upravo zbog svog veštačkog izgleda i motiva, kao i neumesne preteranosti. Drugim rečima, ako neko iskreno uživa u kiču, to više ne predstavlja kič, već kemp ili umetničku parodiju kiča. Postmodernizam, naročito njen poslednji, ubrzani period pod uticajem pojava oličenih u internet mimovima koji se u sekundi zaboravljaju, kao i kratkih, smešnih ili apsurdnih video zapisa, ne može ni biti drugačije predstavljen nego kolažem trenutno prepoznatljivih klišea i hiperbola protkanih jetkom ironijom.

Tajna purpurnih zora, počevši od svog izlizanog naslova, upravo je takva briljantna kvintesencija arhetipskog izraza narodne pesme i bajke. Namerna i pažljivo osmišljena fragmentarnost, eklekticizam i protivrečna, nelogična nedorečenost njene su najistaknutije karakteristike. Evo jedne od priča, koju ćemo ukratko analizirati:

ŽENIK

Na sebi ima bele košulje. Kosa mu je zlatna, konj vranac.
„Dovedi mi ga“, kleče devojka Jelica pred majku.
„Ne treba ti. Bogatog momka imam za tebe“.
„Ko je bogatiji od njega, reci mi, majko? Sunce mu je istkalo košulju“.
Majka povede ćerku. Izašli su na vrh planine.
„Ako se udaš za onog koga treba, sve ovo će biti tvoje“.
Jelica poče da čupa kose.
„Naredi bogovima da bace ljubav na njega, da izgara za mnom Naredi, majko!“
„Rodila sam te sa Mesecom, ali nisam svemoćna“.
I majka siđe s planine.
„Bogovi, bacite na njega ljubav, da izgara za mnom“, poče da preklinje Jelica
„Sina kog mi daruje, prineću vam na žrtvu! Bogovi!“
I nad Jelicom se nadnese senka To je on stajao nad njom.
„Nesrećna si?“
Glas mu je bio pesma, kao poj udaljenih zvona!
I rodi mu dete Jelica I zaboravi na bogove.
Jednom, kad je bila sama, u ognjištu bljesnu vatra Jelicu okružiše senke.
„Obećala si “
„Ko ste vi?“
„Mi smo bogovi“.
„Vi niste bogovi!“
„Nas si zazivala“.
I bogovi joj uzeše dete.
Jelica je sedela na vrhu planine. Rasplitala je svoje plave kose.
Videla ga je, kako dolazi, jaše na vrancu.
„Gde nam je dete, Jelice?“ pitao je.
I Jelica otvori usta, u ustima joj ne beše jezika. I Jelica podiže lice, na licu joj ne bi očiju.
On pobeže. Majka se uspela na vrh planine.
„Idemo kući, ćerko. Mogu da ti vratim oči, vratiću ti i jezik“.
„Možeš li vratiti njega?“ upita Jelica, čim joj izraste jezik.
Majka raspali ognjište. Vatra se razgore.
Jelica u vatri vide njega, na vrancu, kako jaše poljima, pod jarkim suncem. Juri, kao da ne zna kud.
„On je izgubljen“, reče majka, „Za sva vremena“.

Uzmimo ovu kratku pripovetku kao ilustraciju suštine Kolarićeve poetike. U njoj nema ničeg suvišnog, sve je neposredno izraženo, jasno i koncizno. Taman toliko da se razume smisao svakog događaja. Ova priča ne sadrži ni prideve, ni atribute, ni suvišne opise emocija, niti ikakva razmišljanja i rasuđivanja likova ili samog pisca. Ako postoji poneki epitet, on je stereotipan, kao „bele košulje“ ili „plave kose“.

Osim toga, prirodno se u njoj vešto meša sa natprirodnim, kao i u svakoj mitološkoj priči. I završava se ona bez ikakvog zaključka, apsurdno, sa velikim znakom pitanja, ali ipak bez osećaja nezavršenosti. Kao da sve baš tako moralo biti. Sadržaj i stil mogu delovati jednostavno i besmisleno, ali je ustvari sve vešto isplanirano, odmereno i uspešno ukomponovano. Iako do krajnosti banalizovana i bez pravog raspleta, ova priča je i poučna, jer objašnjava cenu ljudske pohote, inata i sebičnih hirova.

Konačno, ona je, kao i cela zbirka, izrazito komična. Doduše i tragična, zbog tragedije ljudskih strasti i samoljublja – što znači tragikomična – ali pre svega šeretski vragolasta i izuzetno duhovita.

Svetozar Poštić je profesor Filološkog fakulteta Univerzitet u Viljnusu, Litvanija, autor knjiga „Bahtin i hrišćanstvo“, „Sunovrat ruske kulture 1917-1922“, „Kratka istorija američke kulture“, „Apologija zemaljskog života: Montenj i zaokret k sebi“ i drugih.

---

[1] Kolarić, Vladimir „Tajna purpurnih zora.“ Srpsko književno društvo.