Jedan od repera na mentalnoj mapi svakog umetnika jeste (samo)određivanje prema stvaralaštvu savremenika i autora čija dela su prethodila umetnikovom izlasku na tekuću kulturnu scene. Na ovo pitanje odgovara se ili direktno ili posredno (što će reći, i neizjašnjavanje jeste odgovor) a u ‘zahvatanju’ tradicije poseže se, već zavisno od pojedinačnog interesovanja, do samih korena umetničkog delanja, do onoga što se naziva, kada je literatura u pitanju, narodno predanje. Na stav prema tim umotvorevinama nadovezuju se i istorijski stavovi i pogledi na sopstvenu grupu, naciju i države te, sledstveno, na ulogu istih u lokalnim i globalnim dešavanjima. Paleta odnosa prema tradiciji može ići od bezuslovnog slavljenja, nacional-romantičarskog zanosa preko analitičke kritičnosti do potpune nezainteresovanosti. Svaka epoha-etapa u razvoju književnosti obojena je vrednosnim sudom prema ovim pitanjima koji je podržavala i propagirala većina pisaca; sukob tradicionalista sa postmodernistima u prošloj deceniji, na ovdašnjoj književnoj sceni bio je odraz pokušaja otkrivanja i uspostavljanja tekućeg većinskog mišljenja.
Roman «Crni cvet» Bobana Kneževića (1958) zauzima vrlo posebno mesto u lepezi mogućih odgovora na pitanja tradicije i odnosa prema njoj. Priča o srpskom junaku koji se bori protiv moćnog ratnika-čarobnika koji teroriše narod, smeštena je u doba posle pada carstva Dušana Silnog i najave dolaska Turaka-osvajača. Ipak, ovo vreme nije vreme iz istorijskih čitanki već je potpuno pogodbeno ili pseudo-istorijsko jer se osim opštih odrednica ne insistira na realnim događajima ili toponimima. S druge strane, fizička zemlja Srba nadograđena je mestima i bićima kojima je stanište upravo u narodnom predanju odnosno u knjigama pisaca koji su tim i takvim predanjima dodavali svoja. Zapletene su, tako, i priče i bajke o Baš-čeliku, šumi Striborovoj, Arapinu megdandžiji, devojci žrtvovanoj zmaju, kovačima majstorima, vešticama i prorocima, prastarim kletvama… Ovakva samosvojna pozornica, sagrađena na temeljima mitova i autorskih dela (baziranih na istoriji ili iluzijama o istoriji naroda Srpskog), ne poznaje niti priznaje vremenske kategorije pa se, otuda, ni poglavlja knjige ne nižu pravolinijski već su izmešana tako da, ako počnete da (kako je uobičajeno) čitate roman od početka ulazite u sredinu priče koja se, kako odmiču stranice, naizmenično grana unapred i unazad. Pored nedovoljno određenog vremena ni glavni junak nimalo nije tipičan srpski junak: mladi kraljević je baznadežna kukavica (nešto kao nejaki Uroše) sve dok u dubinama očevog zamka ne natrapa na čudnog zatvorenika koji mu, u zamenu za sopstvenu smrt, nudi neograničenu fizičku snagu i život viška. Ali, kako biva u poučnim pričama o zločinu i kazni, svaka nagrada ima svoju cenu i kraljević će naknadno saznati da je ubivši zatvorenika u stvari oslobodio prokletstvo svog naroda u liku ratnika-čarobnika koji ponovo ubire svoj krvavi danak. Progonjen saznanjem da je kriv za stradanja nevinih, kraljević najpre traga za uzrokom prokletstva a kada ga sazna žuri na konačni megdan sa čarobnikom. Pobeda nad neljudskim ratnikom, međutim, neće biti ni potpuna ni večita jer greh koji je izazvao prokletstvo ne može se oprati; a on, greh, jeste da su jednom, nekada, ratnici Dušana Silnog – u časnost koga se srpski narod zaklinje – iz besa i obesti što im se neko usudio protiviti, pobili čitavo selo sa svom nejači i starcima. Ta mrlja na obrazu, u zvezde kovanog, vladara ne može se obrisati već samo sakriti; ali, uvek će mrlja postojati i uvek će neko, svesno ili nesvesno, osloboditi okova tu mračnu stranu koja se ceri sklonosti jednog naroda da obožava sopstvenu istoriju. I tako, kao što u narodu ratnika ima kukavica koji kao jedinke nisu odgovarajući-poželjni, tako će biti i događaja koji nisu podobni za nacionalno (samo)mitotvorenje i mitologizovanje. Pisac je svestan da ovaj ‘samohval i samodrek’ ne može biti ukinut pa poslednja rečenica romana stavlja tek privremenu tačku na priču. Jer, sve zaključano ili zatrpano jednom se može i mora otključati i otrpati a tada će tamo, u mračnoj pećini, čekati usud roditeljskog greha koji prećutkivanjem ne nestaje.
«Crni cvet» može se iščitavati kao fantastičko delo blisko žanru epske fantastike koja priziva arhetipske, kolektivne slike i predrasude i poigrava se njima gradeći zavodljive priče od znanih elemenata, priča koje izrastaju iz predanja i prerastaju ih. Autori epske fantastike baratuju sveopštim fundusom mitova svih civilizacija Istoka i Zapada i na toj platformi grade svoje sage. Knežević se, pak, opredelio da «Crni cvet» gradi sa akcentom na odašnjim iskustvima. Ova i ovakva prepoznatljivost, potpomognuta arhajskim rečima i slikama, sa odgovarajućom količinom predačkog taloga kojeg nosi, oštro se sudara sa nimalo ugodnim zapletom i razrešenjima upravo za nacional-tradicionalističku sliku istorije. Tenziju same priče dodatno podstiče skokovito pripovedanje u kome jedna kraj druge stoje epizode koje se dešavaju na istom mestu ali u različito psihološko vreme kraljevića; efektno su kontrapunktirana doba uzleta koja stoje ‘rame uz rame’ sa dobom kada je spoznata istina čemu je pridodato i odgovarajuće godišnje doba: proleće za nadanje i jesen saznanja. «Crni cvet» je, dakle, i delo autora koji ima jasno kritičan stav prema nasleđu kulture kojoj pripada i koji ne pristaje da ovaj roman bude puka ilustracija istorijskih iluzija podložna jednostranim, zadato naklonjenim čitanjima ili da se prilaže kao tzv prevratničko poravnavanje istorijski računa između suprotstavljenih narodnih pokreta; takođe se ne pristaje na proširivanje fundusa bajkolikih priča nastalih po uzoru na narodno stvaralaštvo. Prihvatanje i uvažavanje ‘lokalnih’ iskustava autoru je tek polazište za razvijanje dela koje iskoračuje u stranu, na sopstveni put koji se ne drži zadatog smera. U konačnom sagledavanju, ovaj vredan roman, u imaginarnoj lokalističkoj mito-istoriji, stoji kao apartni segment koji može biti temelj za prevazilaženje romantičarskih jednoznačnosti otvaranjem drugačijih vidika i vizura.
Jedan od repera na mentalnoj mapi svakog umetnika jeste (samo)određivanje prema stvaralaštvu savremenika i autora čija dela su prethodila umetnikovom izlasku na tekuću kulturnu scene. Na ovo pitanje odgovara se ili direktno ili posredno (što će reći, i neizjašnjavanje jeste odgovor) a u ‘zahvatanju’ tradicije poseže se, već zavisno od pojedinačnog interesovanja, do samih korena umetničkog delanja, do onoga što se naziva, kada je literatura u pitanju, narodno predanje. Na stav prema tim umotvorevinama nadovezuju se i istorijski stavovi i pogledi na sopstvenu grupu, naciju i države te, sledstveno, na ulogu istih u lokalnim i globalnim dešavanjima. Paleta odnosa prema tradiciji može ići od bezuslovnog slavljenja, nacional-romantičarskog zanosa preko analitičke kritičnosti do potpune nezainteresovanosti. Svaka epoha-etapa u razvoju književnosti obojena je vrednosnim sudom prema ovim pitanjima koji je podržavala i propagirala većina pisaca; sukob tradicionalista sa postmodernistima u prošloj deceniji, na ovdašnjoj književnoj sceni bio je odraz pokušaja otkrivanja i uspostavljanja tekućeg većinskog mišljenja.
