PRAVO NA SMRT – Nenad Mitrović
(Grafomed Trade, Bor, 2026)
Piše: Ilija Bakić
Knjiga Pravo na smrt u podnaslovu nosi odrednicu „Zbirka priča strave, satire i groteske“ i čini je 13 proza različitih dužina/obima, od minijatura do pripovedaka.
Najpre valja konstatovati da je autor ostao veran pripovedanju u kraćim formama što je retkost u današnjem vremenu kada se roman „forsira“ kao vrhunac spisateljske veštine odnosno kao najpoželjnija forma kako za izdavače tako i čitaoce.
S druge strane, ova je knjiga dokaz daljeg autorovog razvoja na nivou zanatske veštine kao i na planu tematskog širenja izvan prepoznatljivih žanrovskih granica, konkretno izvan žanra horora i/ili mračne fantastike. Sposobnost za samoodređivanja (u prostoru, vremenu i prema ličnostima) znak je stvaralačke samosvesti koja se ne ograničava isključivo na već „osvojene teritorije“ već se širi i prema (za autora) novim, neistraženim prostorima i značenjima (oslobođenim žanrovskih kanona i obrazaca).
Tematsko izmeštanje donosi i kvalitativne promene; naime, težište se sa susreta/sukoba sa Onostranim/Natprirodnim (koji dominiraju prethodnom zbirkom) pomera ka, reklo bi se, težim i strašnijim/poraznijim Istinama. Jer, kad Čovek fizički sretne Užas Onostranog/Natprirodnog ili ga spozna (mentalno, emotivno, koliko-toliko racionalno) on je, zbog svoje konstrukcije i svojih ograničenja, osuđen na fizičko uništenje ili gubitak zdravog razuma; sopstvenu zadatost (sopstvene konstrukcione greške i mane) on ne može da prevaziđe jer Čovek nije stvarao samog sebe već je delo neke druge sile (Prirode i/ili Boga) i tako njegova nemoć ima objašnjenje-opravdanje.
No, kada se Užas ukazuje u obliku zlurade društveno/državne organizacije koju su osmislili ljudi sa ciljem da ponižavaju pripadnike svoje vrste (koji su izvan krugova odabranih/povlašćenih) onda se može govoriti samo o (bez)vrednosti ljudskog roda, o njegovoj perverzno sadističkoj (bezmalo kanibalističkoj) crti koja nadmaša i poništava bilo kakvu empatiju ili takozvanu humanost. Sledstveno rečenom, religiozno-mitski podzemni Pakao u (metafizičkoj) suštini nije onaj u kome su mučitelji đavoli i demoni već onaj na licu zemlje u kome su i mučeni i mučitelji ljudi.
A obličja tih stratišta ljudskosti različita su jer je mašta mučitelja neiscrpna. Od gigantske kule (nebu pod oblake) Republičkog administrativnog centra („Kula“) u koju sa zebnjom dolaze pozvani da im se odreže kazna za prekršaj koji nisu počinili i nju će dragovoljno platiti samo da izmaknu goroj sudbini (ali se od nje takve ne može pobeći) do naslovne priče u kojoj je i samoubistvo podvrgnuto totalitarnoj birokratskoj represiji oličenoj u nemilosrdnoj brkatoj službenici-šalteruši.
Jedinka u takvim društvima (privremeno) opstaje samo zbog državne nezainteresovanosti ili sitnih administrativnih propusta koji se u bilo kom trenutku mogu promeniti i okončati postojanje beznačajnog, očajnog, poniženog „građanina pokornog“ (kako je to sjajno zapisao/formulisao Radivoje Lola Đukić, 1923-1995, u TV seriji Ogledalo građinana Pokornog iz davne 1964. godine).
Ipak, da sve ne bi ostalo na groteskama i alegorijama, nivo apstraktnosti se snižava do konkretnog, do svakodnevnih užasa prepoznatljive sadašnjosti u formi poremećenosti člana tajkunske familije („Majstor za ulipografiju“) ili moguće političke budućnosti utemeljene na patriotskim programima (gorka postizborna satira „Promene“).
Između ovih krajnosti su brutalni ali zadesnim prolaznicima ili medijima neinteresantni prizori bespomoćnih ljudi u providnim kutijama na trgovima prestonice („Pantomimičari“) i njihovi parnjaci „Mali ljudi“ u brutalnom igrokazu sa „obrnutom“ katarzom; jednako su bolne identifikacije sa mutiranom budućnošću „Beograda na vodi“ i „Linije 54(4)“ čiji koreni su u našoj (jadnoj) sadašnjosti. Nezaustavivo nastupanje apsudnog koji donosi haos za kojim sledi novo lice užasa naslućuje se u plotskim fantazmima o prežderavanju („Pun sebe“, „Lila“), planskom samosakaćenju („Rubin“) odnosno varijaciji na temu dvojnika („Stranac“) ili poziva na novi „ludistički pokret“ („Samba rumba ča ča ča“).
U konačnom sagledavanju, Pravo na smrt je niz jarkih, uzbudljivih prizora koji ukazuju na strahote ljudskog postojanja i opstajanja u zatvorima (ili je tačnije – logorima?) svakodnevice koju su kreirali neki drugi (ne)ljudi, brutalno potvrđujući trajnost (vanvremenost, bezvremenost?) ideje/koncepta „banalnosti zla“ koji je (davno, u drugoj polovini XX veka) prepoznala i opisala Hana Arent (1906-1975) uzalud pozivajući na njegovo obuzdavanje i zaustavljanje.
