Sonja Štefanović

Planeta Miroljuba Todorovića

(struktura, značenje, poetika)

Miroljub Todorović

Miroljub Todorović

Prve ideje o signalizmu, kao specifičnom avangardnom pokretu formiranom u Jugoslaviji, javljaju se 1959. godine. Te ideje se nezavisno, od onoga što se dešavalo u svetu, razvijaju od 1960. do 1963. godine kroz verbalnu i vizuelnu poeziju unoseći u tadašnju literaturu izvesne novine, pronalazeći izvorište inspiracije u egzaktnim naukama, oslanjajući se na univerzalni jezik matematičkih, fizičkih, hemijskih i astrofizičkih simbola. Svojom kompleksnošću taj stvaralački pokret postaje, kako ga mnogi nazivaju, umetnost nove civilizacije. Kompleksnost signalizma ogleda se u njegovoj razuđenosti, otvorenosti i nedogmatičnosti. Ovde nije u pitanju samo jedna metoda, neki propisan način stvaranja ili škola, signalizam je živ, on je u jeziku i njegovom neprestanom istraživanju i stalnom pronalaženju novih formi. U tom smislu bi se moglo reći da je signalizam cilj, ali i sam put stvaranja u tom pravcu. Kao i drugi pokreti, izrastao je iz nezadovoljstva tadašnjim stanjem u literaturi i onim mogućnostima koje je ona nudila, međutim, u ovom slučaju pomenut pokret je uzdrmao temelje poetskog i postavio pitanje ekspresivnog potencijala jezika.

Za signaliste je primarni cilj bio ostvarivanje što je moguće brže i delotvornije komunikacije umetničkog dela sa publikom. Iz tog razloga su se opredeljivali za upotrebu znaka (signum – od čijeg korena je i potekao naziv pravca), koji će biti univerzalno razumljiv, kao i za postepeno napuštanje tradicionalnog pisma kao medijuma, koji svojim kulturološkim, ali i tehničkim ograničenjima ograničava prijem samo na one koji tim jezikom vladaju. Iz tog razloga je, gotovo na samom početku, došlo do vizualizacije jezika pesme. Sa druge strane, primena znaka i vizualizacija je u mnogome doprinela univerzalnosti prijema jedne umetnosti, ali i slobode, gde čitalac između njega i umetničkog dela neće imati eventualnog prevodioca, od čijeg ličnog nahođenja i same umetničke sklonosti ponekad zavisi i sudbina jednog dela. Međutim, ukoliko bi se te prepreke mogle zaobići, navedenim tipom izražavanja, čitalac bi bio na samom izvoru, direkno povezan sa umetnikom i njegovim delom i pod punom slobodom prepušten ličnom doživljaju samog dela, oslobođen teritorijalnog, kulturnog ili jezičkog faktora. Jezik u tradicionalnoj poeziji je zatvoren i striktno određen morfološko – sintaksičkim pravilima i oslobađanje tih okvira je iziskivalo vreme i konstruktivan napor. Ovde se težilo ka jeziku univerzuma. Pesnik je morao postepeno da osvaja taj jezik, rušeći ograničen sistem, zbog koga je jezik postao istrošen i doveden do toga da mu je informativnost ravna nuli. Pesnik je u isto vreme trebalo da bude i rušilac i graditelj, primoran da pomera granice postojećih jezika. Uprkos mnogim programsko – manifestnim tekstovima, dosta dugo je postojao problem komunikacije zbog samog kapaciteta percepcije čitalačke publike, koja je svakako bila odanija tradicionalnim, ustaljenim oblicima, naginjući time konformizmu. Takav vid oblika je za čitaoca bio sigurniji, u tom smislu što je bio proveren i poznat. Upravo iz tih razloga, naći put do publike je bio izuzetno težak zadatak. Prekid s tradicijom je bio od izuzetne važnosti, pre svega zbog drugačijeg shvatanja umetnosti. Da bi se pridobila masovna publika, redakcije časopisa i saradnici su maksimalno insistirali na pojednostavljenju stvaralačkog postupka, ali su se pri tom trudili da sačuvaju autentičnost umetnosti, motivišući čitaoce da umetničku tvorevinu prihvate upravo kao takvu, kao tvorevinu. Cilj je bio izazvati šok u čitalačkoj publici i na taj način skrenuti pažnju na mogućnost novih vidika. Avangardni pokret koji obuhvata celokupno eksperimentalno stvaralaštvo, ne samo poeziju, on svojim tendencijama otvara potpuno nove vidike. Kosmopolitizam je za signaliste bio jedan od relevantnih faktora i pod tim uticajem, vremenom se sve više govorilo o planetarizmu i planetarnoj umetnosti. Signalisti su u svoja dela ugrađivali sve ono što su nauke – fizika, matematika, astronomija, biologija, biohemija, teorija informacije i elektronika, nudile i uvećavale ljudska saznanja i pojmove. Izbegavanje tih činjenica, po mišljenju signalista, bilo bi apsurdno, jer upravo su one razlog i pravi potencijal da poezija iz ponavljanja pređe u stvaranje, što je iskonski u njenoj prirodi, stvaranje novih vrednosti. Tehnološka civilizacija, civilizacija znaka i sve veća primena naučnih metoda, pogotovo matematike u raznim sferama života, od presudne su važnosti za ovu stvaralačku revoluciju. Poezija prihvata način mišljenja naučnika, usvajajući od nauke njenu strogost, a od poezije smisao za iracionalno. Uobičajeni pesnički jezički model se radikalno menja, da bi se suzbio „romantizam“ i odbacila stvaralačka subjektivnost demokratizacijom postižući cilj dostizanja totalne, planetarne umetnosti kojom bi se, uz pomoć novog jezika, obnovila poezija dosegnuvši njen pravi smisao. Vizuelna poezija stekla je veliki broj pristalica koji se priključuju signalizmu. Forsiranje „slikovnih“ znakova učinilo je to da domaća kritika izjednačava signalizam sa vizuelnom poezijom. Iako se dosta pesnika opredelilo za neku vrstu neverbalnog stvaralaštva, reč koja je od samog početka podvrgnuta eksperimentu, nikada nije bila apsolutno odbačena. Odlazak od reči morao je značiti i povratak rečima [1].

Signalistički programski tekstovi su dosta puta isticali načelo da se svet, kosmos, čovek i njegov egzistencijalni smisao ne mogu precizno objasniti samo sa stanovišta nauke ili samo imaginativnim putem, što čine umetnici uopšte. Takav način mišljenja je izazvao skepsu kod književnih tumača, kojima se sinteza naučnog i umetničkog činila nemoguća. Potrebno je bilo sjediniti čoveka i svet, pesnička nauka se bavi upravo izjednačavanjem jednog s drugim, pri tom ne dajući prednost ni čoveku ni univerzumu. Utemeljenje signalizma kao avangardnog pokreta i pesništva koje je imalo ambicije da revolucioniše savremeno pesništvo upućujući ga na prevazilaženje dotadašnjih stega i prepreka pronalaženjem novog izraza obraćajući pažnju na tehnološku stvarnost, pod okriljem je scijentističke poezije. Scijentistička poezija je potiskivala lirski subjekt, u vidokrug pesničkog rada uvodila je iskustva (metode i postignuća) egzaktnih nauka i na toj osnovi pesnicima ponovo otkrivala tematiku Materije, Energije, Kosmosa, Bića, Sveta, Čoveka [2].

Upravo scijentističkom poezijom Miroljub Todorović započinje svoj pesnički rad, koji postaje prava prekretnica dotadašnjeg shvatanja literature. Njegovo postignuće i postignuće signalizma uopšte, nadovezujući se na ideologiju scijentizma, niko nije mogao, uključujući i Miroljuba Todorovića, da pretpostavi u kom pravcu će krenuti savremena eksperimentalna poezija i da li će se navedene tendencije razviti u međunarodni književni pokret.

Izuzetno važan i interesantan segment signalizma je jezik i njegovo shvatanje. Tokom ovog pokreta, pod jezikom se podrazumeva sve ono što „omogućava pesmu“. Ta težnja da se prevaziđu ograničenja koja u komuniciranju čitaoca i pesničkog dela nameću različiti nacionalni jezici, motivisala je Miroljuba Todorovića da uz jezičke jedinice koristi i druge znakove pomoću kojih je komunikacija ne samo moguća nego i efikasnija, a samim tim i univerzalnija. Ono što je karakteristično za celokupnu delatnost Miroljuba Todorovića jeste neprekidno istraživanje u svim domenima pesničkog, literarnog, a kasnije i u likovnim umetnostima. Njegova pesnička aktivnost uslovno se može podeliti na dva perioda. Prvi obuhvata početke njegovog stvaralaštva, od 1959. pa sve do 1967. a drugi od 1967. pa na dalje. Signalizam je promovisan pesničkim delima, njegov oficijelni početak vezuje se za objavljivanje zbirke Planeta Miroljuba Todorovića 1965. godine, s tim što njegovi koreni ipak sežu u malo dalju prošlost. Čineći napore da izvrši revoluciju poezije, on istražuje sveže, još neistrošene benefite egzaktnih nauka. Ovaj i ovakav početak Miroljuba Todorovića ujedno je i početak signalizma [3]. Značajan momenat perioda Todorovićevog stvaralaštva je 1962. godina kada, uključivanjem egzaktno – vizuelnih inovacija, radom na „Geometriji pesme“, kasnije objavljenoj u knjizi Planeta, njegov rad dobija novu dimenziju. Todorović u njoj daje, moglo bi se reći, uputstva, pod naslovom Osnovni geometrijski aksiomi važeći za planetu i tu navodi:

1. Prostor je skup svih tačaka
Pod zapreminom pesme

2. Postoje bar tri sveta
Koja se glože u mojoj glavi

3. Reč ima četiri dimenzije [4]

Za autora planeta je, nova, nepoznata planeta u našoj galaksiji, tajna poezija života i smrti. Tri sveta, koja se, kako pesnik kaže „glože u njegovoj glavi“ su upravo poezija, život i smrt i javljaju se kao linearne funkcije.

Od samog početka signalističke poezije, fokus je stavljen na desubjektivizaciju pesme i pesničke slike. Ta desubjektivizacija upotrebom deskriptivnog načina i metoda, dobrim delom je prikazana u zbirci Planeta. Tokom godina prilikom kojih je nastajala Planeta (1962. i 1963.) u odlomcima dnevnika možemo pronaći zapise o osnovnim idejnim postulatima na kojima je zasnovano njeno pisanje. Naime, navedeno je da je osnovni način kojim se ona ostvaruje deskripcija, jedna fenomenološko – imaginativna sa egzaktnim primesama metoda opisivanja stvari, bića i situacija na imaginarnoj planeti [5]. Takođe je navedeno i da je ova metoda primenjena kao direktni otpor ondašnjoj književnoj sceni i opštevladajućoj lirsko – metaforičkoj i neosimbolističkoj poeziji miljkovićevskog tipa. Prilikom pisanja „Traktata“, Miroljub Todorović izlaže osnovna načela koja će mu biti glavne tačke i polazišta prilikom pisanja ove poeme. Podnaslovi O pesmi, O mogućnostima logičko – matematičke analize kosmosa i pesme, O kretanju materije, O jedinicama vremena, O svemirskim katastrofama nose duža i kraća objašnjenja pesničkog shvatanja sveta, što nam autor prilikom pisanja zbirke pokazuje i na delu.

Prva signalistička knjiga Planeta (1965) Miroljuba Todorovića, pojavila se kao izdanje tzv. verbalne poezije, koja je u mnogo čemu odstupala od tadašnjih modela. Njome se zapravo začeo scijentizam, kao prva faza u genezi signalizma. Uzevši u obzir Todorovićev tekst „Pesnička avangarda“, pripreme za ovu zbirku i uopšte ovaj koncept tekle su od 1959. godine, uporedo sa pravcima u Evropi i svetu, koji su takođe imali sve tendencije prevazilaženja reči, kao osnovnog sredstva poezije. Signalistička poezija kao takva, biće zvanično definisana tek kasnije, 1969. i 1970. u trećem signalističkom manifestu „Signalizam“. Konstruktivan rad na ovoj zbirci, rezultirao je realizacijom programskih načela na delu, gde su, ako ne svi, onda dosta navedenih zahteva o novim tendencijama, bili konkretno predstavljeni. Julijan Kornhauzer navodi, da je sam program scijentizma sadržan upravo u Todorovićevoj prvoj knjizi Planeta, u implicitnom obliku i da je to prvi i pravi manifest signalizma, odnosno njegove protofaze – scijentizma (pesničke nauke), ali se ne sme izgubiti iz vida da je reč o knjizi poetskih tekstova, a ne metapoetskih, o knjizi, pre svega, poezije i da, pored toga što se itekako sreću kognitivni činioci (sami naslovi segmenata Planete upućuju na to: Svojstva planete, Iz života planete, Doživljaji na planeti, Naučna ispitivanja na planeti), dominantna je ekspresivna funkcija iskaza, jezika. Autor je ovom zbirkom inaugurisao nove teme: kosmogonija, prostor – vreme, život, jedinstvo organskog i neorganskog sveta i druge. Takođe ono što je karakteristično je uvođenje matematičkih prikaza i modela, koji narušavaju ravnotežu recepcije poezije. Pesme Planete bez obzira što i dalje podvlače lirski subjekt, često više podsećaju na matematičke definicije nego na liriku na koju smo do tada navikli u srpskoj tradiciji. Prilikom pisanja ove poeme, pesnik je želeo da prikaže obrise jedne kosmogonije i ta težnja nas nepogrešivo upućuje na koncepcije filozofa miletske i abderićanske škole, a mnogi tumači skreću pažnju na Lukrecijev „De rerum natura“ („O prirodi stvari“) kao direktno izvorište inspiracije za ovakav vid gledišta. U vreme antičkih mislilaca, poezija i nauka su se usko preplitale i bile jedno. Težnje i jednog i drugog su bile iste i sam put kojim su se kretali i razvijali je bio jedan. Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije bili su ujedno pesnici, filozofi i naučnici. Međutim to je trajalo sve dok se nauka bavila opštim stvarima, kad je nauka počela da izučava oblasti specijalnih istraživanja, poezija se odvojila, iako su u jednom momentu bile nezamislive jedna bez druge. Važno je bilo sačuvati povezanost poezije, čoveka i jedinstva sveta, što više u kombinaciji sa naukom nije bilo moguće. Ovo odvajanje bilo je i jeste jedan vid čovekovog otuđenja [6]. Osnovne struje su tada već neko vreme vapile za poezijom u njenom iskonskom obliku ne nalazeći načina da joj se vrate. Pesma je trebalo da postane magična formula života i kosmosa i njena značenja time prevazilaze granice literarnog, ona je imala zadatak da vrati izgubljeno jedinstvo sa naukom.

Pesme iz Planete opisivale su tajanstveni svet, ali svet koji se može opisati paranaučno. Međutim, iako taj opis koristi tačne podatke, potkrepljujući svoje operacije egzaktnim naukama, to i pored svega nije opis nečeg konkretnog, konkretne pojave. To je pre svega poetsko izražavanje na naučni način, ubacivajući naučni jezik u srž poeme, iako su doživljaji i emocije ovde i dalje prisutni. Osnovni simboli kojima pesnik barata u poemi su: smrt, materija, vreme, prostor, protoplazma (oblik žive materije), ljubav, svetlost, upućuje nas na njen metafizički karakter. Postavljajući ove simbole u centar pesnikovog interesovanja, bilo je potrebno da se među njima ostvare izvesne veze i relacije, često i na matematički način, tragajući za smislom i suštinom kosmosa, materije i ljudske egzistencije. Stavljajući čoveka u centar svemira, on njegovu sudbinu rešava zajedno sa sudbinom kosmosa i nebeskih tela, ne praveći razliku između jednih i drugih, ali upravo tako, ne dajući primat čoveku i ulozi njegovog postojanja već naprotiv. Todorović često izražava oduševljenje, ali i užasnutost pred nepojmljivom i neopisivom kompleksnošću i veličinom kosmičkih daljina i dubina i sa druge strane, time izražava svoj stav o svesnosti ništavnosti čovekovih ograničenja i okvira, krećući se striktno u prostorno-vremenskim dimenzijama, koje su, naspram kosmosa, gotovo ništavne. Čovek okrenut svemiru, svojim istraživačkim i lutalačkim nagonima, željom i voljom za igrom, presudan je korak ka planetarnoj epohi. Materija, energija, igra – osnovni su elementi poetike na osnovu koje su umetnici signalizma nastojali da ustanove „nove poetske svetove“ [7]. Takođe jedan od centralnih motiva u poemi je kretanje. Kretanje kao nerazlučivo svojstvo materije je opsesija pesnika. Pesma Himna kretanja protoplazme je po svojoj strukturi najritmičniji i najcelovitiji deo poeme gde pesnik, polazeći od opštih postavki da je osnovno svojstvo materije kretanje, pevajući himnu ovom nerazlučivom svojstvu materije uzdiže ga na pijedestal stvaranja i pobunu žive materije protiv svemira, vremena i smrti. Pesnik to potkrepljuje stihovima, u pomenutoj pesmi:

…To je pobuna Materije nedvosmisleno upravljena
protiv Svemira, groznica tek oživljenih belančevina
opasnih u svojim ambicijama, neodoljivih u svojoj
žudnji za suncem. [8]

Poema je koncipirana u stilu naučnih studija: kao fizikalno – astronomska studija koja stremi matematičkim rešenjima (podloga je ajnštajnovska), kao potvrda toga govori i deo gde sam autor kaže:

Ajnštajnova teorija relativiteta je pored
Pesme nad pesmama, Plača Jeremijinog i
Homerove Odiseje najlepša poema ispevana u
slavu čoveka.
E = m s2 vrhunska metafora [9]

Trebalo bi, na trenutak, skrenuti pažnju na ideju Branka Miljkovića iz 1960. godine, iako se nekima čini izuzetno daleko od onog što je zastupljeno tokom ovog pokreta, u ovom slučaju je izuzetno povezana sa idejom planetarne poezije, koja je, sticajem okolnosti, ostala neostvarena, gde je Miljković i sam naveo da se često udubljuje u Ajnštajnove modele i da veruje da oni mogu postati poezija. Povodom zbirke Planeta, na ovo prvi je ukazao Veselin Ilić.

U uvodnoj pesmi Planete, pod nazivom Otkrivanje planete, naći će se pojmovi iz egzaktnih nauka, poput eliptičnih putovanja, jedinica konstantnog ubrzanja, galaksija, ali će se u oblikovanju pesme prepoznati specifični scijentistički opisi. U narednim pesmama možemo naći i reči, ne samo iz astromnomije nego i iz fizike, matematike, biologije, mineralogije, botanike i tako dalje. Međutim, ta stanja ne odgovaraju „naučnoj istini“, već se, po potrebi, prilagođavaju poetskoj semantici i pri tome odstupaju od naučne. Došavši jednom do neke formule, pesnik se nje ne drži i time odbacuje isključivu ulogu naučnika, koji je striktno usmeren na izučavanje nekoliko činjenica iz date oblasti. Todoroviću nepoznavanje neke nauke, u njenom fenomenalnom stanju, služi da on u tim trenucima bude, ipak više pesnik nego naučnik, koji otkriva nova emocionalna stanja čoveka, šireći nove perspektive.

Tokom prvog ciklusa pod nazivom Svojstvo planete, poezija se gotovo sasvim približava kratkim i jezgrovitim naučnim formulacijama. Ta kratkoća, iz ovog dela, po mnogo čemu nas upućuje na izuzetno značajnu osobinu poezije Miroljuba Todorovića, reč je o upravo o scijentističkoj preciznosti i može se čak reći i škrtosti izraza. On u Planeti udaljava stih od simbolizacije, ali je u isti mah metaforički i vraća ka njoj, upućujući na realne objekte, što rezultura time da se činjenice prihvataju kao istinite i odmah nakon toga metaforičkim postupkom u stihovima iz pesme Otkrivanje planete nas vraća simobličnom izrazu:

Mala srebrna ptica
Zalutala u tami naših glava. [10]

Poezija je ovde shvaćena kao totalitet čoveka, stvari i prostora u kojima oboje postoje. Usmeravajući ka svom cilju, poema sadrži svoja objašnjenja i komentare, takođe je i ilustrovana fotografijama kosmičkih daljina.
Koristeći ranija iskustva iz egzaktnih nauka, Todorović razbijanjem i kombinovanjem osnovnih jezičkih postulata i određenih naučnih formula, izgrađuje svoj originalni, specifični, vizuelni jezik. Fenomenološku poeziju, poput ove, karakteriše nemetaforični jezik, kakav se koristi u definicijama egzaktnih nauka, pa je to samo još jedan od razloga idealne sinteze jednog i drugog. Cilj je opis fenomena ili stvari, pri čemu se u potpunosti, naučnim načinom izražavanja, pesnik ograđuje od subjektivnosti, koja bi trebalo da se izbegne. Primer za to jasno je ocrtan u pesmi Gravitacija:

Planeta i sunce privlačili su se
Uzajamnom silom koja je bila srazmerna
Veličini njihove Ljubavi
A obrnuto srazmerna
Kvadratu vremena privlačenja. [11]

Bez obzira na otkrivanje emocionalnih stanja čoveka, pesnik vodi računa da sačuva „obrasce“ koji su svojim kodom vezani za pojedine nauke. Najočigledniji primer za pomenute obrasce vidimo u navedenim stihovima.

Naročit značaj u poemi imaju one pesme u kojima se peva o kristalima. Kristal je organizacija, red, struktura i izvorište života, ali života, iznad svega, matematički precizno oblikovanog. U delovima poeme pod nazivom Cvetovi, Delovi cveta, Listovi, fenomen žive materije pesnik shvata kao nedeljivi skup, na planetarnom nivou. On živu materiju posmatra prvenstveno u biljkama, u zelenom delu života. Sunce i sunčeva svetlost je bila usko povezana sa biljkama i životom uopšte. Ovde se takođe uočavaju zanimljivi pesnički pogledi na svet, gde on pre svega shvata život kao transformaciju sunčeve svetlosne energije. Primer pesme Listovi:

…Svetlost je ćelijama
Prenosila poruke
Organizama sa drugih planeta.
Protoplazma je najrečitije od svih
Govorila
Blistavim jezikom Sunca. [12]

Ovde se sunca rađaju i raspadaju, ona su smisao same pesme i samim tim smisao svega što postoji. Međutim, ovo je samo spoljna, objektivna strana poeme. Njen unutrašnji smisao je sam čovek.

Poezija Planete je eksperimentalna i metafizička, sa izvesnom dozom apstraktnosti. Eksperimentalnost kojom je prožeta vidljiva je u svim delovima poeme, a pogotovo u delu pod naslovom Naučna ispitivanja na Planeti. Ovde možemo primetiti potpuno nove pesničke postupke, apsolutno u opozitu sa neosimbolističkom strujom, a novine su primetne kako na planu jezika, tako i na stilističkom planu. Segment Ispitivanje: Poezije, Života i Smrti kao linearnih funkcija veoma precizno objašnjava funkciju planetarne poezije. Moglo bi se reći da je to najvažniji, demistifikujući deo poeme, gde je prikazana jednačina, sa tri veličine:

M = SMRT stalna, konstantna veličina
V = ŽIVOT nezavisno promenljiva veličina
R = POEZIJA zavisno promenljiva veličina [13]

Definicija, grafički prikaz jednačine, objašnjenje tog prikaza i pesnička realizacija koja je diskusija jednačine s grafičkim prikazom [14]. Matematički elementi, kao jednačina, definicija ili prikaz, ovde su isključivo estetskog karaktera, a u slučaju kada pesnik piše o kinetičkoj energiji pesme, govori isključivo o ideji pesme. Todorović objektivno, razumljivo i u skladu s naučnim izlaganjem izražava svoj odnos prema svetu i njegovim egzistencijalnim uslovima. Samu materiju poeme čine fizičke i astronomske kategorije: energija, atom, prostor, atmosfera, galaksija. Pesma je izjednačena sa atomom, ćelijom i Sunčevim sistemom, a ritmu pesme odgovaraju sile koje drže elektrone, život i gravitacija. Pesnik u ulozi istraživača ne ispituje odnos prema samom sebi, već svoj odnos prema smrti. To čini da bi se eventualnim saznanjem suštine smrti osposobio za ispitivanje sopstvenog odnosa prema stvarnosti i svetu. Pesma se ne suprotstavlja materiji, one su isto jer i jedna i druga negiraju kategoriju smrti i vremena. Eksplicitniji poetički karakter za scijentističku poeziju ima upravo odeljak pod nazivom Naučna ispitivanja na planeti, gde osim terminologije u pojedinim poglavljima možemo naći formule, jednačine i grafikone, čak i zadatke.

Poema u delu pod nazivom Analogije izuzetno sažeto i metaforično prikazuje sistem analogija. Pesnik tu upućuje da je:

Pesma = Atom = Sunčev sistem = Ćelija
Smisao pesme = Proton = Sunce = Jedro atoma
Reči = Elektroni = Planete = Protoplazma
Ritam pesme = Sile koje drže elektrone = Gravitacija = Život [15]

Karakteristično za ovu zbirku je još i to što su na kraju u njoj objavljeni kratki fragmenti iz piščevog Dnevnika, Objašnjenja, Komentari, vezani za samu poemu. Ovi fragmenti su svakako više manifest nego poezija.

U svojim signalističkim manifestima, pod nazivima „Manifest pesničke nauke“ iz 1968. i „Manifest signalizma (Regulae poesis)“ iz 1969. godine Todorović precizira signalizam kao poetski koncept gde obrazlaže težnju da se revolucionišu sve grane umetnosti. U prvom delu „Manifesta pesničke nauke“ elaboriraće elemente iz gore pomenutih Komentara. On ovde govori o neophodnosti sintetizovanja nauke, naučnog i pesničkog iskustva, jer savremena dostignuća pojedinih nauka mogu u mnogome doprineti, ne samo kvalitetu poezije, nego i novim vidicima, ali isto tako navodi i da savremeni pesnici izuzetno teško prihvataju promene ovog tipa, pokazujući nemoć ka prihvatanju realnosti. Upućuje na to da se poezija razvojem civilizacije konstantno udaljavala od nauke, ali da to nije njen smisao, nego upravo obratno, još jednom ističući stavove antičkih filozofa, skrećući pažnju da jaza u to doba između poezije i nauke uopšte nije bilo, nego da su se međusobno dopunjavale. Pesnik je ovim tendencijama pokušavao da vrati poeziji njen iskonski smisao. Komentar Planeti ima rang idejno – umetničkog postulata, pogledi izneti tamo su početak kasnijeg pravca [16]. Komentari i digresije, govore o odnosu prema svetu i kosmosu. „Poezija – nauka“ prvi put tako jasno ukazuje na književno poreklo te pesničke tehnike i scijentizma. Jezik pesme, pod uticajem jezika nauke, težio je objektivnosti, jasnoći, preglednosti, sažetosti, što bi logično dovelo i do isključivanja metaforičnosti. Međutim, interesantno je da se u poeziji Miroljuba Todorovića dešavalo upravo obratno. U novom kontekstu, korišćeni elementi naučnog ili elementi poetskog jezika dobijali su potpuno novi, izrazito metaforički smisao. Pesnik ovde želi da stvori nov jezik, jezik definicije, objektivnog opisa, gde je čovek i pošiljalac i primalac i na taj način je povezan sa celinom. Nova vizija sveta, o kojoj se govori u manifestu, je udahnjivanje života sistemu naučnih simbola. Veća dopadljivost jezika naučnim u prvom i matematičkim u drugom delu poeme, učinili su da ova poezija predstavlja neku vrstu bekstva od emocija. Ovaj jezik, nastao mešanjem jezika pesnika kroz pesmu i jezika čitalaca kroz njihovu intenziviranu svest, znači jezik trenutka teško odredljivog vremenski i prostorno. Isključivo dejstvo samo na čula jednog subjekta, označavamo kao jezik tekuće poezije [17].

Julijan Kornhauzer je ukazao na izvesne razlike koje se javljaju između scijentizma, njegovih ostvarenja u Planeti i pesama koje je Todorović okarakterisao kao scijentističke. Navodi da su tendencije u Planeti prividni eksperimenti, gde ostvarenje ne gubi kontakt sa jezičkim kodom prilikom koga autor koristi isključivo linearni zapis i ne ukida konvencionalni slobodan stih. Ono što pesnička nauka postiže je izjednačavanje čoveka, kao predmet opevanja, sa stvarima, prirodom, biohemijskim i fiziološkim procesima, mrtvom i živom supstancom, ali ne dajući prednost u bilo kom smislu, određujući mu mesto u svemu onom što označavamo kao univerzum. Desubjektivizacija pesničkog bića novoj poeziji otvara nove i do sada jedva korišćene prostore oslobođenog poetskog govora na samoj granici, doprinoseći tako aktuelizovanju i konkretizovanju pesničke informacije. Takav način gledišta razvijalo se u tom pravcu, koji je dalje inicirao Miroljuba Todorovića da u jednom momentu u stvaralački proces uključi i korišćenje kompjutera. Važan detalj u ovom slučaju je taj da kompjuter nigde nije pomenut kao pandan pesniku, što su mu mnogi kritičari zamerali, već samo kao njegovo „oruđe“ koje omogućava pesmi da izađe iz bezobličja stvari i povede svoj dijalog sa svetom. Da bi pomerio granice do kojih dopire njegova reč, pesnik se mora poslužiti i izvanjezičkim sredstvima, rukovođen pre svega mišlju da je u prirodi poezije kao umetnosti da ne priznaje nikakve granice. Signalistička poezija, ukoliko je verbalna, mora ići na „lingvistički minimum“, što je ne oslobađa obaveze da prenese „maksimum informacija“ [18]. Pesnički jezik nije više samo jedan određeni, sistematizovani nacionalni jezik, sa svojim lingvističkim zakonima, već znatno širi skup znakova i simbola. Da bi pomerili, ili je možda bolje reći izbrisali, granice sveta, signalisti su stvarali jedan nadnacionalni, metajezički tekst, koji će biti u mogućnosti da poveže ljude širom sveta, bez obzira na nacionalnost, kulturološka ograničenja ili jezički kod kojim barataju. Oni ovim načinom osvajaju univerzum i povezuju čoveka sa čovekom, prirodom i gotovo celim svetom. Signalističko delo ne samo što se čita bez rečnika, nego se čita i u svim smerovima. Postojeći, nacionalni, jezici su nemoćni kada je u pitanju univerzalna komunikacija. Jezik slike ispostavlja se kao jedan od mogućih metajezika buduće planetarne civilizacije. Demistifikacijom pesničkog čina i pesnika, poezija je postajala sredstvo masovne komunikacije. Jezik nauke shvaćen je kao otvoren, živ i promenljiv sistem. Čovek je deo prirode, deo sveta i u njegovoj je matici.

Nakon pojave Planete kritika piše o Todoroviću uzdržano, ali sa nadom i ponosom, jer je on prvi, usuđuje se da napravi korak dalje u vidu eksperimenta i time stvori naučnu poeziju koje do tada nije bilo. Signalizam je od prvih objavljenih umetničkih tekstova nudio i tekstove koji upućuju na karakteristike programa, a oni su, osim one funkcije koja im je primarna, u manjoj ili većoj meri predočili potencijalne greške u pristupu pojedinih kritičara signalističkoj teoriji i praksi. U svakom slučaju, prvi „udar“ na pesnički jezik i tradicionalnu poeziju, oglašen Todorovićevom Planetom, izazvao je šok među književnim tumačima i pesnicima. Ima onih koji smatraju da pesnik oslobađa svoju poeziju klasičnog simbola i korišćenjem savremene nauke, rušeći konvencije, otvara neslućene mogućnosti nove poezije. Ali, postojalo je i mnogo prikaza koji su pokazivali neprilagodljivost i krutost kritike. Takođe je bilo i onih koji su imali naučnički oprez i suzdržanost pred nepoznatim, ali sa druge strane bilo je dosta i ignoranstkih stavova, koji će okrećući glavu od savremene realnosti samo potvrditi tezu Miroljuba Todorovića kako sadašnji pesnici odbijaju da načine korak dalje, uljuljkavajući se u poznatoj i po njima sigurnoj tradiciji, obezbeđujući sebi time nemogućnost napretka.

Tekstovi koji slede nakon prvih manifesta vrše produbljivanje različitih grana signalizma kao sveobuhvatnog umetničkog pokreta. Iako je pokret delovao uglavnom u oblasti literature, on je istovremeno uticao na tadašnju jugoslovensku estetičku kulturu, na tradicionalnu definiciju umetničkog dela i stvaranje jednog interlingvističkog ključa. Signalistička poezija se dosta menjala i svojim razvojem prolazila kroz mnoge faze, ali zar nisu upravo ta otvorenost i fleksibilnost ka promenama i novim shvatanjima jedne od glavnih crta signalističke ideologije? Nova poezija traga za novim čitaocem, sposobnim da prihvati nove tendencije, doprinoseći time jednom potpuno novom načinu razmišljanja, punom odobravanja isključujući bilo kakva ograničenja, okvire i predrasude. Miroljub Todorović, prilikom pisanja u jednom momentu dovodi atmosferu do tačke usijanja koja pokreće čitaoca iz inertnog stanja praćenja pesme u aktivno stanje razuđivanja mašte ravno gotovo stvaralačkom činu. Dominantan je jedan umetnički sistem dovoljno fleksibilan da se u njemu nađu kreativne ličnosti različitog naboja, s raznovrsnim idejama, koristeći raznorodne metode. Povezivanjem jezika pesnika, jezika pesme i kasnije tokom razvitka signalizma jezika mašine, dovešće do prenošenja neizrecivog u procese prirode, gde je pesnik pozvan da neprestano prevazilazi granice.

Osnovna Todorovićeva zamerka poeziji se može svesti na konstataciju da se poezija od romantizma do dana današnjeg služi jezikom dalekom od univerzuma i od njegovog osnovnog cilja, da ljudi međusobno iskomuniciraju i da se razumeju. Scijentizam je povezivanje naučnog načina mišljenja sa pesničkim iracionalizmom. Zahvaljujući toj fazi signalizma, konačno će doći do raskida sa tradicijom i „tiranijom osećanja“ kako Todorović i sam kaže. Za njega je posledica naučne ekspanzije u oblasti masovnih komunikacija i fasciniranost elektronskom civilizacijom nov način mišljenja.

Nakon Planete, 1966. i 1967. godine u ciklusima pesama „Kretanje materije“ i „Ožilište“, ova pesnička praksa se još više radikalizuje u tom smislu što se još više objektivizira, stavljajući akcenat, pre svega, na još izrazitiju desubjektivizaciju pesme. Revolucija jezika vodila je revolucionisanju bića pesništva. Signalizam je po svojoj prirodi avangardni pokret, ali se razlikuje od istorijske avangarde po svojoj novini i radikalnosti. Međutim, njegovi koreni sežu duboko, od prvih kombinacija vizuelnog i verbalnog, odnosno do hijeroglifa i orijentalnih pesama [19]. On se od istorijske avangarde razlikovao i po tome što je striktno izražavao tehnološku eru, što je kao svoj istraživački postupak koristio sve „medije“, sve komunikacione naprave koje je čovek stvorio da bi proizveo nove estetske informacije. Ali, takođe je upravo eksperimentisanje ono što spaja avangardu i signalizam, to insistiranje na interdisciplinarnosti i intermedijalnosti. Signalizam avangardni identitet predočava i time što je antitradicionalistički orijentisan. Ovaj pokret je osvojio prostore svemira za poeziju. On je prognao religiju iz tih prostora i odstranio oblike mitskog, ali je istovremeno pristupio stvaranju i osvajanju novih svetova.

U prvobitnoj fazi signalizma, sedamdesetih godina, delovali su, osim Miroljuba Todorovića, Ljubiša Jocić, Bogdanka Poznanović, Zoran Popović, Marina Abramović, Ostoja Kisić, Spasoje Vlajić, Zvonimir Kostić – Palanski, Dobrivoje Jevtić, Miroljub Kešeljević, Vlada Stojiljković i drugi. Sloboda istraživanja i igra koju signalizam ostvaruje u literaturi i umetnosti uopšte je sloboda budućnosti.

Miroljub Todorović je svojim umetničkim opusom, na čelu sa prvom zbirkom pesama signalističkog, scijentističkog tipa Planeta, učinio veliki korak za poeziju, literaturu i umetnost uopšte. On je svojom borbom protiv konvencija i ograničavajuće tradicije ozbiljno uzdrmao temelje vavilonskog problema, koji ustostručavajući jezičke kodove dovodi do teško prohodnih, ili ponekad čak i nemoguće ostvarivih relacija između čoveka sa čovekom i čoveka sa umetničkim delom, umetnošću. Signalistička poezija nastoji da prevaziđe do sada nametnuta društvena ograničenja i kulturološke prepreke, rušeći postojeće granice. Cilj je izjednačiti i omogućiti učešće svim ljudima, u svim pravcima, bez obzira na jezik, kulturu ili nacionalnost.

—–

[1] Živan S. Živković, Signalizam (geneza , poetika i umetnička praksa), „Vuk Karadžić“, Paraćin 1994. str.24

[2] Živan S. Živković, Signalizam (geneza , poetika i umetnička praksa), „Vuk Karadžić“, Paraćin 1994. str. 75.

[3] Milivoje Pavlović, Svet u signalima, Prometej, Novi Sad 1996. str.23.

[4] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 51.

[5] Miroljub Todorović, Signalizam, „Gradina“, Niš 1979. str.105.

[6] Miodrag Petrović, Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, Niš 29. januar 1966. str.7.

[7] Živan S. Živković, Orbite signalizma, Novela, Beograd 1985. str.100.

[8] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 41.

[9] Živan S. Živković, Signalizam (geneza , poetika i umetnička praksa), „Vuk Karadžić“, Paraćin 1994. str.45.

[10] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 9.

[11] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 20.

[12] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 44.

[13] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 52.

[14] Julijan Kornhauzer, Signalizam srpska neoavangarda, Prosveta, Niš 1998. str. 58.

[15] Miroljub Todorović, Planeta, Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš 1965. str. 67.

[16] Julijan Kornhauzer, Signalizam srpska neoavangarda, Prosveta, Niš 1998. str. 57.

[17] Miroljub Todorović, Signalizam, „Gradina“, Niš 1979. str. 81.

[18] Živan S. Živković, Signalizam (geneza , poetika i umetnička praksa), „Vuk Karadžić“, Paraćin 1994. str.37.

[19] Radoslav Đokić, pogovor knjige Signalizam srpska neoavangarda Julijana Kornhauzera, Prosveta, Niš 1998. str. 242.

/* */