Bilo je to pre nego što se vojvoda Vlad povampirio.

Pred Trgovištem, nabijeni na kolac dozivali su vojvodu, molili ga za smrt.

Pred vojvodu su doveli i Savu Savanovića.

“Srpski lopov, časni vojvodo”, rekli su mu.

“Lopove na kolac”, naredio je vojvoda.

“Ne možeš me ubiti, vojvodo”, čuo se težak, promukao glas. Vojvoda se zagledao u Srbina. Bio je krupan, crvenog oteklog lica.

“Poznat si mi”, zarežao je vojvoda.

“Ličim na tebe”, odgovorio mu je Sava. “Gledaj me.”

I vojvoda Vlad mu se zagleda u oči.

Ušli su u Vladove odaje. Vojvoda mu je pokazivao male mišolovke, što miševima odsecaju glave.

“Imam takve i za ptice”, pohvalio se Vlad.

“Nema vremena za gubljenje”, prekinuo ga je Sava, “Dolaze Turci.”

“Ko su Turci?”

“Neprijatelji.”

Ušli su u ložnice.

“Uzmi me”, naredio je vojvoda Vlad.

Sava Savanović ga je upozorio da neće biti povratka.

“Oslobodi me od ovog trulog sveta. Od ovih nakaza. Ne pitam kako”, govorio je Vlad.

I Sava Savanović ga je oslobodio.

Mehmed Osvajač je došao pred Trgovište. Turci na kočevima, trulili su, jele su ih vrane.

“Ko je taj Vlad?” pitao je zvezdočatca.

“Ne znam. Nema ga među zvezdama.”

Mehmed Osvajač je naredio povlačenje.

Sava Savanović se vratio u rodno Zarožje.

Vojvoda Vlad tek će se vratiti, na kraju vremena.