U kulturnom dodatku današnjeg izdanja lista Politika, objavljen je prikaz dveju knjiga Ilije Bakića “Nastaviće se…” i “Bagra diše”. Prikaz naslovljen kao “Dva lica tame” potpisao je kritičar i publicista Dejan Ognjanović.

DVA LICA TAME

Junaci priča Ilije Bakića su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Fantom, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen… Pisac izmešta superjunaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide na ruku njegovom herojstvu i suočava ga sa svetom banalnosti 

Bagra diše (Everest medija, Beograd, 2009) Ilije Bakića sastoji se od Bakićevih oporih, distopijskih priča, gde elementi fantastike služe samo da potcrtaju sumornost naše sadašnjice; nešto vedrije tonove sadrže priče iz zbirke Nastaviće se… (Tardis, Beograd, 2009), sa čestim elementima parodije, burleske i crnog humora, ali maska “vedrine” često takođe skriva blisku tamu.

Oni koji u Bakićevim pričama očekuju svemirske brodove, vremeplove i robote mogu biti razočarani, jer on čak i u svojim žanrovski ortodoksnijim SF pričama (sakupljenim u zbirci Jesen skupljača, Tardis, 2007) uobičajenu fantastičnu ikonografiju ili sasvim zaobilazi ili je fundamentalno preispituje.

Ako fantastiku definišemo kao prozu koja opisuje alternativne svetove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onda je odmak od prepoznatljive stvarnosti koji Bakić izvodi u svojim pričama često toliko mali da je teško reći zbivaju li se one u groteskno apsurdnom haosu Srbije devedesetih, ili u nekoj bliskobudućoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka tek malo izraženije i moćnije nego danas.

Tako, recimo, “Benzinaši” govore o švercerima benzina na granici sa Rumunijom dok je “Begunci, krv” sumorna potka o očajnicima koji pokušavaju da pobegnu iz čemera svoje zemlje u negostoljubivi i “civilizovani” svet. “Sad na izletu” je žanrovski najbliža klasičnom SF-u, tačnije njegovoj kiberpankerskoj varijanti, i Bakićev uobičajeni cinizam savršeno opisuje novu vrstu kriminalaca koji trguju čipovima i sintetičkim drogama. “Meso” se dešava u sličnom svetu, iza “Zlatne zavese”, u kome dekadentni ljudi otupelih čula plaćaju za seanse u kojima se, uz pomoć specijalnih droga, hirurški zahvati na sopstvenom mesu pretvaraju u sladostrasne orgije. Naslovna priča, zapravo novela, prikazuje bezočni svet nove politike i “biznisa” kao dehumanizovani niz komplikovanih spletki i nameštaljki u kome svako svakome radi o glavi, i gde je jedini zakon – ne verovati nikome.

Mračan je to i surov svet u kome okolnosti i okruženje podstiču ono najbestijalnije u ionako već dehumanizovanim ljudima, sve dok, hteli ne hteli, i sami ne postanu slični “bagri” koja ih okružuje i guta.

U poređenju s ovim, priče iz zbirke Nastaviće se… nešto su veselije, ali često i tu smeh bude opor. Ako je lajtmotiv zbirke Bagra diše – obezljuđenje čoveka, onda bi se moglo reći da priče u Nastaviće se… povezuje postupak demitologizacije pop-matrica. Protagonisti ove zbirke su filmski i strip junaci kao što su Tarzan, Talični Tom, Gaša, Flaš Gordon, grof Drakula, Šerlok Holms, Betmen… ali sa obrtom koji se sastoji u dekontekstualizaciji.

Očuđenje koje Bakić izvodi relativno je jednostavno: izmestiti superjunaka iz idealizovanog okruženja u kome sve ide naruku njegovom herojstvu i suočiti ga sa svetom banalnosti i nečasnog zla koji relativizuje njegove vrline.

Tako, superjunaci bez mane i straha nemoćno drhte pred svojim čangrizavim ženama, čak i neupokojeni grofovi moraju da plaćaju porez (inače – sleduje im kolac), superheroji se uz partiju tablića jadaju jedan drugome o mukama sa verenicama, a borci za pravdu stradaju od metka u leđa.

U zbirci se naročito ističu: novela “Ja, razarač” koja pokazuje zašto je noar detektivka savršeno prikladna i našem crnom okruženju i “Odlazak Taličnog Toma”, napisan u formi scenarija za strip. Najveći kompliment koji se može potonjem izreći jeste da je duh Gošinijevog stripa toliko dobro uhvaćen da bi se od ovog scenarija zaista i mogla nacrtati jedna od njegovih najboljih epizoda (mada sa netipičnim završetkom). U priči naslovljenoj kao “Poštovani, visokocenjeni uredniče” Dr Votson ostavlja svedočanstvo o svojoj homoseksualnoj zajednici sa Šerlokom Holmsom i jada se zbog sumnji da ga je ovaj prevario sa Morijartijem. “Gospodin Voker ide u grad” govori o mukama Fantoma iz džungle koji je za naslednika dobio – ćerku, što je problem koji ne može da reši ni njegov prijatelj, mađioničar Mandrak.

Pored fiktivnih junaka stripa, u zbirci se nalaze i nove verzije popularnih fenomena, poput masovne histerije izazvane radio dramom “Rat svetova” Orsona Velsa (“Istinite laži o Ratu svetova”), ili strpizacija istorijskih (i pop) figura, poput “Mister Gorbačeva” koji pomaže Ujka Semu u pretvaranju sopstvene zemlje u amrikofilsku gologuziju. U toj se priči najeksplicitnije vidi ono što provejava i kroz ostale, a to je da Bakić ne pati od nekritičkog obožavanja zapadnih (pretežno američkih) pop matrica, već se na nenametljiv način bavi raskrinkavanjem njihove skrivene ideologije.

Napisane svedenim stilom jetkih, britkih dijaloga i opisa svedenih na suštinu, obe nove zbirke priča Ilije Bakića, ustoličuju njegov status jednog od najistaknutijih domaćih pisaca fantastike, ali i jednog od najboljih modernih pripovedača, nevezano za žanr.

Dejan Ognjanović