Na trećoj strani nedeljnog dodatka lista Blic od 31. januara 2010. godine, objavljen je opširan intervju sa Goranom Skrobonjom, piscem, prevodiocom i izdavačem prozne fantastike. Tema razgovora bila je njegov novi roman iz domena alternativne istorije “Čovek koji je ubio Teslu”, čije se objavljivanje, u izdanju Lagune, očekuje tokom marta ove godine. Razgovor je vodio Branislav Krivokapić, a tekst intervjua pod naslovom “Kad se genije vratio u Srbiju” prenosimo u celosti:

 

KAD SE GENIJE VRATIO U SRBIJU

Razočaran tretmanom koji je imao u Americi u mom romanu Nikola Tesla se 1900. vraća u Srbiju i od Beograda stvara prestonicu Evrope.

Genijalnost i zanimljiv život Nikole Tesle neiscrpna su inspiracija stvaralaca. U svom novom romanu „Čovek koji je ubio Teslu“ Goran  Skrobonja, jedan od vodećih domaćih autora i prevodilaca žanrovske književnosti i generalni sekretar Srpskog udruženja izdavača i knjižara, Teslu uvodi u jedan drugačiji svet od onog koji pamtimo iz epohe u kojoj je živeo veliki naučnik.

– To nije knjiga o Tesli, već knjiga sa Teslom, gde je on jedan od aktera. Kada sam počeo da pišem pošao sam od takozvanog koncepta kontrafaktualnog koji je karakterističan za ono što se u prozi najčešće naziva žanrom alternativne istorije. Polazi se od toga da se u određenom trenutku u istoriji neki događaj desio drugačije, a onda se špekuliše o mogućim posledicama. Ja sam na taj način oslikao jednu drugačiju Srbiju iz dvadesetih godina prošlog veka.

Znači, radnja romana se dešava posle Prvog svetskog rata?

– Ne, pošto Prvog svetskog rata nije ni bilo. To je Srbija u kojoj živi i radi Nikola Tesla koji se 1900. vratio iz Amerike razočaran tretmanom koji je tamo imao. Vratio se u Srbiju u kojoj vlada jedna druga dinastija, a ne ona na koju smo navikli, i koja mu je omogućila da radi mirno i da od Beograda stvori prestonicu Evrope. Izdavač romana je „Laguna“, ugovor je potpisan i ja očekujem da će se knjiga pojaviti krajem marta ili početkom aprila.

Jeli to prvi put da se Tesla glavom i bradom pojavljuje u delima fantastike?

– Nije, lik Tesle je jako inspirativan. U skorije vreme imamo primer romana „Prestiž“ Kristofera Prista i istoimeni film u kojem Teslu glumi Dejvid Bouvi. I tu je Tesla, takođe, aktivan lik koji učestvuje u nekim događajima kojih u njegovom životu zapravo nije bilo. Meni je on poslužio kao lik koji će ukazati na mogućnosti koje je Srbija mogla da ima da je krenula jednim drugačijim istorijskim tokom nego što se to dogodilo u XX veku. To je slika Srbije kakvu bih ja voleo da sam mogao da vidim u istorijskim knjigama.

U romanu srećemo i mnoge istorijske ličnosti.

– Da, ali opet sve u malo drugačijim ulogama jer se neki globalni procesi nisu dogodili ili tek treba da se dogode. Na primer, u mojoj knjizi srpski prestolonaslednik treba da se venča s princezom Anastasijom Romanovom, pošto su Romanovi još živi, jer revolucije i Prvog svetskog rata nije bilo. Pojavljuju se i ličnosti iz istorije naše književnosti kao što su Branislav Nušić, Jovan Skerlić, ali i ličnosti sa drugih meridijana. Tako je vrlo prisutan Viljem Kodi, poznatiji kao Bufalo Bil, zatim Mata Hari itd. Svi oni imaju svoje mesto u tim događanjima u Beogradu. Potom sledi paralela sa Srbijom 2020. i ta dva vremenska toka na kraju se sažimaju u jedan. Čitaoci će prosuditi koliko je takva vizija istorijskih tokova logična i moguća.

Hoće li i 2010. za srpsku fantastiku biti uspešna kao što je to bila prethodna godina?

– Prošla godina je bila veoma značajna za domaću žanrovsku književnost.. Delom zbog stogodišnjice smrti Lazara Komarčića, čija se knjiga Jedna ugašena zvezda, objavljena 1902, smatra prvim srpskim naučno-fantastičnim romanom, a delom zbog činjenice da je 2009, objavljen do sad najveći broj domaćih knjiga koje se na ovaj ili onaj način bave naučnom fantastikom, hororom, epskom fantastikom, a ima čak i poezije i teorijskih radova. Roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće, osim što je nagrađen nagradom „Miloš Crnjanski“, bio je i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, što je, koliko ja pamtim, situacija kakva se do sada nije desila ni sa jednim žanrovskim romanom.

Ali stvari se izgleda nisu završile na tome i slutim da će i 2010. biti veoma plodna za domaću žanrovsku prozu. Pored mog romana, „Samizdat B 92“ će objaviti novi roman Otoa Oltvanjija Kičma noći, mladi pisac Darko Tuševljaković ima završeni roman, Jovan Ristić ima završenu zbirku priča…

Otkud piscima fantastike tolika inspiracija?

– U poslednjih dvadesetak godina, koliko ja pratim tu scenu, došlo je do sazrevanja i pisaca i kritičara. Svi su oni rasli na nekim zajedničkim uzorima iz pre svega angloameričke kulture, voleli iste naučno fantastične i horor filmove, a ta poetika i taj senzibilitet neodvojivi su od onoga što oni danas rade kao zreli ljudi. Tu nije zanemarljiv ni doprinos društva „Lazar Komarčić“ koje je sebi od samog nastanka početkom osamdesetih zacrtalo kao cilj da iznedri jednog značajnog pisca domaće fantastike; eto, desilo se da iz ovog društva ponikne 10-15 pisaca koji su vrlo aktivni i uporno pišu. Ceo taj proces je možda predugo trajao i bio usporavan situacijama u kojima smo i protiv svoje volje morali da učestvujemo, ali čini se da su se stvari sada nekako sredile same od sebe. Zato mislim da se najbolja dela pisaca koji su sad zašli u petu deceniju života tek mogu očekivati.

 

I POSLE KRAHA OKREĆEMO PRASE

Koliko je život u Srbiji idealan milje za horor i fantastiku?

– Istorija Srbije se pokazala vrlo inspirativnom za raznorazne apokaliptične scenarije i za jedan vrlo mračan pogled i na sadašnjost i na budućnost. Mi smo ovde u nekom čudnom epicentru raznih katastrofičnih zbivanja i to se prelama i na umetnost. Ali s druge strane, sva ta zbivanja kroz koja smo prošli nekako su nas i očeličila. I kad bi nam se desio takav ekonomsko-društveni potres ekvivalentan nedavnom krahu bankarskog sektora i tržišta nekretnina za Amerikance, mi bismo verovatno popili po piće, okrenuli neko prase, pregrmeli to i sačekali sledeću krizu.