Ustao sam pre svitanja. Sunce se još nije videlo. Svetlost je dolazila od blještavo belih oblaka i azurnog plavetnila neba. Pažljivo sam se izvukao iz kreveta, da ne probudim majku i sestru. Oca ništa nije moglo da prene iz sna. On se budio u podne, kao navijen. Zato sam želeo da požurim i vratim se pre nego što sunce pređe zenit. Nasuo sam vodu u lavor iz velikog bureta i postavio očevu stolicu na trem. Puška je stajala u uglu, ali nisam hteo da je nosim. Biću nervozan dok budem prelazio Kumovu kesu, a dole kod Tunela ću verovatno biti van sebe. Čovek ne treba da nosi oružje kad je uznemiren, tako me je otac učio. Prošao sam pored njegove slike na zidu. Brkati oficir, prav kao strela, komično ozbiljan. Izašao sam iz kuće, seo na panj i zapalio cigaru. Piljevina je mirisala kiselkasto, što znači da je sinoć padalo onako nezdravo. Brda na zapadu bila su crna kao grafit, kao tušem iscrtana linija naspram neba. Obišao sam traktor i džip, kiša je progrizla kroz farbu. Vozila su ličila na boginjavu decu. Moraću to da sredim, pomislio sam milujući haubu. Uh, volim naš traktor. A više ih ne proizvode. Kako bi? Odavno su zatvorene sve fabrike i radionice. Uzeću šmirglu i udariti još jednu ruku farbe. Odlagao sam te sitne obaveze iz nedelje u nedelju, a bližio se dan kad sam obećao Mitraku da ćemo da kosimo. Krenuo sam pešice, a tako bi slatko seo na traktorče i spustio se njime do Tunela. Ali ne smem da ga teram preko Kumove kese. To je bila crna fleka, ugljenisano parče planine. Čitav krajolik je bio spaljen. Uništen zauvek. Zemlja je bila jalova, razrovana kraterima i zagađena otrovima. Za nas iz Sedam Zaselaka, taj deo planine je bio surova opomena. Nisam mogao da zamislim taj spoljni svet i bilo mi je teško da predstavim sebi u glavi gradove koje mi je otac opisivao. Ali kad vidim Kumovu kesu, jasno mi je da se moramo kloniti stranaca. Stalajko je opet dolazio sinoć. Opet je pominjao tragove, pa sam hteo da siđem do ceste i sam se uverim. On je bio jedan matori paranoik, ali strepio sam da je ovaj put istina. Bližila se zima, možda je neko tražio zimovnik ili sklonište. Šta ako bi nas otkrili? Došli bi na planinu, upravljali i komandovali, razorili ovu oazu. Te misli me uvek uznemire. Bio sam raspet između gađenja spram Stalajkove časnohlepnosti i duboke zabrinutosti za Sedam Zaselaka. Ne znam šta bih radio da ugledam strance. Pribojavao sam se njihovih molećivih pogleda. Šta ako me bude povuklo da ih primim, da im ublažim patnju? Posledice nuklearnih udara i ratova, ubijale su ljude. Na neki način, i moj otac je patio od toga. Priroda nam je podarila zdravlje, ali sam osećao da nemamo prava da planinu zadržimo samo za sebe. To što smo sami i nezavisni, bila je puka forma. Ako je verovati starijima, ljudi su se vazda sukobljavali. Plašio sam se susreta sa spoljnim svetom. A opet, ja sam odrastao sa predmetima i ljudima iz te prošlosti. Ja sam bio deo tog stranog sveta, moj otac je njegov deo, kao i moj traktor. Kroz pušku koju sam nosio u lov, spoljni svet me je opominjao da i u meni čuči ubica.

Smirio sam se tek kad sam zašao u šumu. Tiho zujanje insekata i marljivo kuckanje detlića rasteralo je moj unutrašnji nemir. Jutarnji povetarac je njihao grane. Na mene su padale teške kapi. Činilo mi se kao da breze plaču. Naravno, bila je to samo sveža rosa sa krošnji. Udahnuo sam sladak miris smole iz jelovine. Približio sam se ivici šume. Ispred mene se ukazala senka Kumove kese. Zastao sam za trenutak i nervozno cupkao. Sve bih dao samo da ne moram da pređem preko izgorele uvale. Jedno je bilo posmatrati to parče zacrnjenog tla sa vrha čuke iznad kuće. Sasvim drugo je bilo pregaziti ugljenisanu poljanu. Na licu planine, Kumova kesa je bila kužni plik. Kao da su brdo raskopali prsti obesnog divovskog deteta. Na pojedinim mestima dim se još uvek pušio iz kratera. Nije bilo ničega osim rastopljenog kamena i metalnih ostataka smrtonosnih projektila. Ni buba, ni lišaja, ničeg živog nije bilo. Pretresao sam svoju opremu. Stavio sam na lice filter koji štiti pluća od fine gareži koja će se podići kad prođem pepeljastim predelom. Pronašao sam poznatu stazu i požurio da se što pre spustim u dolinu. Znao sam da je miris paljevine samo u mojoj glavi. Vatre koje su ovde gorele, odavno su ugašene, ostao je samo fantom paklenog zadaha koji mi je bio u nosu. Grlo mi se sušilo. Stalajko mora da je mnogo lud kad se stalno šetka ovuda. Pogledom sam tražio šumu. Da li da ipak zaošijam i prođem dužim putem? Da sam pošao okolo, bio bih u zagrljaju drveća, ali do asfalta bih stigao tek u podne. Opsovah u sebi i odvažih se da nastavim dalje. Grabio sam krupnim koracima, da što pre prođem. Poslednjih nekoliko stotina metara, trčao sam kao da me goni mečka. Preskočio sam vododerinu. Na potoku sam se umio hladnom vodom od koje trnu zubi. Obrisao sam ruke o mirisnu mahovinu. Preko proplanka su se vijali beli leptirići kupusari. Kumova kesa me je podsetila da se tamo negde još uvek puca, da nema čiste vode i da ljudi umiru od boleština, skriveni u ruševinama bunkera. Sjurio sam se do brega iz koga je izlazio Tunel. Zagrlio sam jednu jasiku i mašio se za džep. Nisam poneo cigare, pronašao sam samo muštiklu. Grickao sam drveni cigaršpic i dovukao se do vrha. Video sam parče ceste koja se kao jezik pružala iz tunelskog grotla. Napred je bila barikada improvizovana od razvaljenih betonskih blokova iz kojih je štrčala armatura. Sa obe strane nalazili su se ruševni bunkeri. Izgledali su kao oglodani. Još jednom sam dobro osmotrio horizont. Moguće je da neko posmatra, morao sam da budem oprezan. Kad sam se uverio da nikog nema, spustio sam se do ulaza u Tunel. Sa oguljene metalne table kezila su se upozorenja. Preteći simboli crne boje vrištali su sa crne pozadine. Opasnost radijacija! Opreznost! Minsko polje! Kontaminirana zona! Table postavio Stalajko, da zaplaši uljeze. Iz bunkera je zaudaralo na govna. Valjda je i to bio deo trika, šta li? Ugladao sam zamke u šikari. U jednoj od njih koprcao se gušter. Stalajko je hteo da domami vukove, da mu služe kao stražari. Izvadio sam bodež i rasparao parče svog ranca. Rasturio sam zamke, srećom gušter je bio još uvek živ i šmugnuo je u žbunje.

Znao sam da ću morati da pređem barikadu i potražim tragove koje je Stalajko pominjao. Nikako da se nateram. Lakše bi mi bilo da se suočim sa ranjenim medvedom, a opet, ne mogu da kažem da me nešto nije vuklo na drugu stranu. Pored svih mera predostrožnosti, imao sam osećaj da će se nešto dogoditi. Prišunjao sam se zidu. Sa druge strane se nalazio svet, meni potpuno stran. Izvukao sam se kroz jednu pukotinu i prešao na drugu stranu. Smesta sam sišao sa asfalta, kao da je vreo i prešao na škrofulozne čuperke požutele trave. Spustio sam se nekoliko koraka niz drum i ugledao trag. Nije bio bogzna šta, šara od automobilske gume otisnuta u skorenom blatu. Nešto me privuklo da mu priđem, nisam više doživljavao cestu kao ukletu.

Ovde su bili ljudi!

Ovo je bilo nešto najluđe što mi se u životu dogodilo. U tom trenutku mi se činilo da prelazim iz ove stvarnosti u veliki san. Dahtao sam i znojio se kao prase. Posle vremena nereda i ratova, ljudi su se raspršili. Mnogo je bilo smrti na sve strane. Oni koji su se povukli u Sedam Zaselaka izdržai su sve bure tog strašnog vremena gladi. Ja sam odrastao u izolovanom svetu koji je bio na razmeđu starog i nekog novog koji se još nije nazirao. Plašio sam se. Grešio sam mnogo puta, ali susret sa ljudima iz spoljnog sveta mi se činilo kao najveće sranje koje sam mogao da napravim. Srce mi se steglo. Ovo je bio veliki poen za Stalajka u mojim očima. Tragovi, izbeglice, opasnost, sve je prestalo da bude samo puko laprdanje, jer neko je došao do ovde. Tu je okrenuo svoj džip. Verovatno je i on bio uzbuđen. Maštao je da će sresti neke druge ljude. Nadao se da će pronaći kutak za sebe. A onda je zaplakao. Kraj puta, nema dalje. Planina neće da ga primi u svoja nedra. Mogao sam da vidim njegovu ruku na volanu, ruku drugog ljudskog bića, ruku koja je možda prekrivena krastama. Bolestan je, kosa mu opada. Možda je to bio vojnik koji je dvogledom osmatrao Tunel? Možda naučnik u zaštitnom odelu, javlja radiom da se put ovde završava? Možda su to bili Kinezi? Konvoj izbeglica? Možda im se nije svidela panorama našeg Tunela i upozorenja o smrti? Stalajko nije mogao to da shvati. Samim tim što smo preživeli, što smo se održali, što smo očuvali planinu, samim tim smo dugovali nešto ljudima koji dolaze iz opustošenog sveta. Veliki okean čovečanstva sveo se na plićak. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovaj trag su ostavila naša braća.

Osetio sam da me usamljenost pritiska.

Učinilo mi se da čujem neki zvuk, kao krkljanje ili brundanje motora. Kao da mogu da nanjušim miris benzina. Činilo mi se da me neko posmatra. Šta ako zaključe da iza barikada žive ljudi? Sad kada su me videli, doći će helikopterima! Znao sam da nas love, da žele da dođu na našu planinu, otvore barikadu, raščerupaju nas kao kutiju od pokona. Nećemo moći večito da varamo, doći ćemo do tačke kada ćemo morati da se suočimo. U tom trenutku neće biti važno ko je pritisnuo dugme. Doći će i zatrovati potoke, iskrčiti šumu. Poubijaće životinje i trampiti otpatke svoje civilizacije za šaku brašna. Bili su nam na tragu, došli su veoma, veoma blizu.