U iglou je bilo mnogo prijatnije nego na otvorenom. Olujni vetar je šibao i nosio komade leda. Uragan bi u trenu oglodao do kosti nezaštićenog čoveka, ali nije mogao da prodre kroz ledene blokove zatisnute snegom. Na podu je bilo zastrto ućebalo krzno polarnog medveda i smrdelo je baš kao da su ga maločas odrali. Uz plamičke iz lojanice, počelo je čak da biva toplo.

Ursa je čučao na ulazu u iglo. Uživao je u tome što vetar grize njegovo lice, dok mu toplina zaklona greje leđa. Pokušavao je da pogledom prodre kroz belu zavesu krupnih pahulja i staklastih krhotina koje su se trkale preko ledene pustinje. Znao je da ničega nema stotinama lija unaokolo, ali ipak je piljio, kao da će svaki čas da se pojavi brzi skif ili rundavi mut.

“Zatvaraj!”, promuklo naredi Šaka. Gađao je rukavicom svog učenika, a ovaj zabrunda i poslušno zatvori ulaz u iglo.

“Kad imaš zaklon, moraš to da poštuješ. Ne troši toplinu, ne izazivaj pustinju”, reče starac jednako grubo, ali su se njegove oči već smešile.

Mladi Ursa je napućio usne, još uvek pune i meke, neispucale od ljutih zima na Ledu. Prejako je povukao učkur svoje parke i konop mu ostade u ruci.

Starac je već bio go do pojasa i motao je svoje odelo za uzglavlje. Čvorovnata mreža dubokih bora ličila je pre na štavljenu, nego na ljudsku kožu. Prsti Šake K ‘Tula bili su tamnoplavi od zime. Pokoji članak je nedostajao, danak koji je platio surovoj polarnoj pustari.

“Misliš da ovde nije toplo? Voleo bi da si ponovo u Bredi?” Učiteljeva reč pogodila je jogunastog Ursu. Bio je ljut na zimu, kivan na Led, ogorčen K’Tulovom odlukom da uđu u Grad.

Tamo je Ursa osetio pravu toplinu. Znao je da to nije prolazni osećaj koji se povremeno javi ili dželatska milost hipotermije. Ursa Džeb’a je znao da se u Gradu nalazi toplota koja ne prestaje. Vazduh je bio vreo kao dah karibua. Kad bi cela Ekumena bila tako topla, lakše bi se putovalo preko Leda, naivno je razmišljao Ursa.

“Kad bi bilo toliko toplo, svet ne bi ni postojao, tupane”, nasmeja se učitelj. Znao je za Ursine snove, za jarko sunce i čudne reči koje su mu dolazile u san. “Voće”, “Narandžasto”, “Trava”. To su bile reči od Pre Smaka, Šaka ih je čuo ranije, od jednog druida. Trudio se da ne sažaljeva svog učenika, ali Ursa je bio opsednut vizijama, i verovatno potpuno izgubljen za Led.

“Pa šta ako imaš vizije? To je prirodno. Anđeli ti se obraćaju, vrlo važno. Oni šapuću i svakom Majstoru, pa šta? Okani se snova, Ursa. Tamo napolju je hladno, biće još studenije, sve dok se i Đavoli ne posmrzavaju.”

Eto, opet se dogodilo. Ursa je prejako povukao uzicu i sad je morao da vezuje još jedan čvor na učkuru…