Na današnji dan, 13. novembra 1850. godine, u Edinburgu je rođen škotski romansijer, pripovedač, pesnik, esejista i putopisac Robert Luis Stivenson, autor uzbudljivih pustolovnih i fantastičnih dela, među kojima najznačajnije mesto zauzimaju „Ostrvo s blagom“ (1883) i „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ (1886).
Stivenson je od detinjstva pokazivao sklonost ka književnosti. Školovao se u rodnom Edinburgu, gde je studirao inženjerstvo i pravo. Tokom studija mnogo je čitao Šekspira, Skota, Banijana, „Hiljadu i jednu noć“, i taj period se vezuje sa počecima njegovog intenzivnog literarnog stvaralaštva.
Od rane mladosti je bolovao od tuberkuloze zbog čega je često putovao u inostranstvo u potrazi za podnebljem koje bi odgovaralo njegovom zdravstvenom stanju. Put ga je povremeno vodio u Pariz gde je 1876. godine upoznao svoju buduću suprugu Fani Vandergrif Ozborn (za koju se pretpostavlja da je spalila prvu verziju romana „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, što pisac negira tvrdnjom da je sam spalio tu verziju nakon urednikovog negativnog odgovora).
Posle venčanja 1880. godine, pa sve do 1887. Stivenson uzaludno traži mesto koje će prijati njegovom narušenom zdravlju, leta provodeći u Britaniji a zime u Francuskoj. Uprkos bolesti, upravo tokom ovog perioda, uspeva da napiše svoja najpoznatija dela „Ostrvo s blagom“, „Oteti“ (1886) i „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“.
Nakon očeve smrti, 1887. godine, na lekarov savet, Stivenson pokušava da potpuno promeni podneblje. Zajedno sa članovima porodice 1888. godine kreće na dvogodišnje lutanje istočnim i centralnim oblastima Tihog okeana, nakon čega se zaustavlja na Havajima i zbližava sa tamošnjim kraljem Dejvidom Kalakuom.
1890. godine odlazi na Samou gde se nastanjuje na posedu koji naziva Petorečje. Njegov uticaj raširio se među stanovnicima ostrva, pa se ubrzo upliće u lokalnu politiku. U naredne četiri godine piše svoja poslednja dela „Katriona“, „Oseka“, „Pisma iz Petorečja“ i „Brana Hermiston“.
Preminuo je u 44. godini, 03. decembra 1894. godine, za sobom ostavivši 28 knjiga različitih žanrova. Sahranjen je na planini Veja, s pogledom na more. Na tom mestu postavljena je i tabla s uklesanim rečima iz njegovog „Rekvijema“.
Stivensonovi doživljaji sa živopisnih putovanja i ljudi koje je tom prilikom upoznao, bili su inspiracija za brojna književna dela i nezaboravne junake. Sam autor je od početka svog stvaralačkog rada, na pisanje gledao kao na lepu umetnost, nedostižnu bez primenjivog znanja, gramatike i sopstvenog stila. U četrdesetoj godini života zabeležio je da pisac mora da bude „55 posto umetnik, a 45 posto pustolov“.
Od smrti pa do Prvog svetskog rata, Stivenson je bio veoma hvaljen kod kritičara, ali nakon tog perioda njegovo delo pada u nemilost velikog broja britanskih književnika, koji ga smatraju drugorazrednim piscem. Vremenom je bio potpuno izbačen iz školske literature, a čak nije spomenut ni u „Oksfordskoj antologiji engleske književnosti“ iz 1973. godine. Tek krajem 20. veka u Britaniji počinje obnovljeno zanimanje za ovog pisca.
Bez obzira na višedecenijsku prokaženost od strane književnog establišmenta, neki Stivensonovi savremenici, ali i pisci koji će sopstvenu slavu doživeti mnogo godina nakon njegove smrti, pokazali su svoje veliko poštovanje i divljenje prema delu ovog autora. Među njima su Vladimir Nabokov, Ernest Hemingvej, Džozef Konrad, Horhe Luis Borhes…
Džek London će o Stivensonovim delima reći: „Kao pripovedač, nema mu ravna; isto može da se kaže i za njegove eseje. Fascinaciji njegovim delom prosto je nemoguće umaći.“
A Stiven King je novelu „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ okarakterisao tehnički najbolje opsluženom pričom svih vremena.
Malo je poznato da je Robert Luis Stivenson autor jedne od prvih postmodernističkih priča 19. veka, u kojoj se junaci iz dela „Ostrvo s blagom“, Long Džon Silver i kapetan Smolet, sastaju na pauzi između 32. i 33. poglavlja da „u neposrednoj blizini pripovesti“ popuše po lulu i popričaju o međusobnoj bliskosti sa autorom.
