U noći u kojoj je deda Gavrilo poslednji put pretio da će se obesiti, već je izgubio svu kosu i lice mu se krivilo dok je govorio; bio je tih i sasvim sitan, gotovo neprimetna senka na čelu stola ka kojem su se glave okretale tek ako bi oborio čašu.

Nekada su ga svi shvatali ozbiljno i osluškivali na vratima poljskog wc-a kad bi se on tamo odgegao odbijajući pomoć, ali kako je vreme odmicalo, i kako je deda Gavrilo sve teže ustajao sa stolice, briga je polako nestajala i njegov šapat “Obesiću se”, gubio se u lupkanju tanjira i kašika, srkanju i škripanju stolica, razgovorima o popravku šupe, spremanju drva i svakodnevnim seoskim poslovima.  Samo mu se kučka neprestano vrzmala oko nogu i režala na svakog ko bi podviknuo ili krišom pokušao da je šutne ispod stola, a deda Gavrilo bi spustio mršavu šaku na kučkinu žutu prljavu dlaku, pogledao me pravo u oči i šapnuo: “Ona će me ponovo roditi.”

Kučka se pojavila niotkuda, skotna, naduta kao lopta sa sisama do zemlje, teško se kretala i gegala kao pijana, zbog čega su se svi šalili, u početku tiho, po stražnjim sobama, dok deda Gavrilo sa svojom fizičkom nemoći nije izgubio i autoritet, a zatim sve glasnije za sofrom, pred njegovim slabim telom: “Verovatno su zajedno pili u kafani pa se posle valjali po blatu”.

Deda Gavrilo se tada već toliko umarao dok govori da je i prestao da se trudi. Samo ako bih ga ja pitao kako zna da će ga kučka ponovo roditi, pričao mi je nepovezano, a tada mu je glas već bio sasvim tih, skoro nečujan i preplitao se sa teškim disanjem i nekim šištećim zvucima, kako se njih dvoje potpuno razumeju i da ne treba da brinem.

Kada sam jednog jutra, pitao oca zašto deda hoće da se obesi, rekao mi je da on to samo privlači pažnju i da ne bi trebalo da slušam te gluposti, a majka je govorila sebi u bradu, misleći da je samo otac čuje: “A možda ga to baba Stana jede iznutra.”

U noći u kojoj je deda Gavrilo poslednji put pretio da će se obesiti, kučke nije bilo kraj njegovih nogu i on se nagnuo preko stola da samo ja mogu da čujem i prošištao: “Nađi je.”

Tumarao sam po dvorištu, pretraživao obore, šupe i štale i konačno je pronašao skrivenu u seniku. Ležala je ušuškana u senu, tiho je režala i škljocala vilicom.

“U seniku je”, šapnuo sam dedi čim sam ušao,  a on je ustao od stola i spustio mi ruku na rame. “Vreme je”, rekao je glasno i izašao iz kuće.

Svi su se po običaju pravili da ne čuju i otac mi je očima pokazao da sednem. “Jedi”, rekao je. A ja sam brzo gutao hranu ne osećajući ukus, prevrtala mi se kao kamenje po stomaku dok nisam ispraznio tanjir i pogledao u oca. A on je prezrivo odmahnuo glavom. “Ajde, idi vidi gde je deda. “

Kada sam zakoračio u senik i podigao fenjer iznad glave, dedino staro telo se već klatilo sa grede. Kučka je stajala iznad šteneta koje je drhtalo i bespomoćno pištalo, i režala.

A onda je ga je ščepala u čeljusti.

Štene je ciknulo, šapice su se pružale i grčile dok je kučka žvakala. Zgrabio sam vile i zamahnuo, a onda sam spazio njene oči.

Prepoznao sam taj uplašeni, molećivi pogled, i danas ga prepoznajem noćima; vidim baba Stanu kako trči po snegu i očima nas moli da je pustimo unutra,  dok deda Gavrilo pijan za njom vitla pištoljem.

Ruke su mi se opustile i vile su pale u seno.

Utrčao sam u kuću i sve glave su se podigle.

 “Kučka je pojela štene”, rekao sam kroz plač.