Tada sam imao dvanaest godina i živeo sam u malom gradu sa uzanim ulicama punim sivih i sumornih zgrada. Ljudi kojima je život tamo proticao, gotovo svi zaposleni u fabrici na rubu grada, veoma su ličili na svoje kuće. Vukli bi se ulicama odlazeći na posao ili se vraćajući odatle, kao roj umornih insekata sivih, bezizražajnih lica, ali su im iz dubokih duplji oči sijale prigušenom, bolesnom svetlošću. Baš kao što su i prozori njihovih kuća svetleli noću. Onaj koji bi u to vreme prošao ulicama video bi po zidovima groteskne oblike koje su senke nesrećnih radnika pravile dok su se ovi svađali sa svojim debelim ženama. Osetio bi i težak zadah užegle hrane koja se jede već danima. Nedeljom bi se radnici i njihove porodice utegli u neznatno manje dronjavu odeću i praznih stomaka se sporo gegali ka crkvi na malom trgu, gde ih je za predikaonicom čekao večito namršten sveštenik.

Nisam voleo moje susede. Nisam voleo ni moju ružnu ulicu, večito pod teškom senkom siromaštva. Bio sam povučeno dete i provodio sam vreme listajući debele knjige pune izmišljenih heroja i čarobnih dalekih zemalja. Kada bih se dokopao neke takve knjižurine, ne bih je puštao danima, a glava mi se punila gomilama beskorisnih, ali meni čudesno privlačnih stvari. Noću su mi snovi bili putovanja u nove svetove koji su postojali samo za mene i tu bih video sreću i raskoš kakvu nikada neću videti u stvarnosti. Tako sam snovima bojio ogoljene zidove mog grada.

Jednog dana sam žurio ulicama jer sam kao i obično kasnio na ručak, ali kada sam stigao do prvog ugla stao sam i zagledao se u jednu oronulu kuću koja se, sva iskrivljena, nadnosila nad pločnik. Svi smo je zvali jednostavno “stara kuća”. Kraj ulaza je na tronogoj stolici sedeo domar. Bio je to nakazan starac, jako niskog rasta i ogromnog nosa na ružnom, izboranom licu. Deca su ga se plašila, pa i ja kada sam bio manji, i o njemu su se pričale razne neverovatne priče, kao što je obično slučaj kod usamljenih i izopštenih ljudi.

Ovaj put sam ga iz nekog razloga posmatrao veoma pažljivo, i odjednom me je obuzelo čudno osećanje. Osetio sam se kao da ga sasvim dobro poznajem, ali to nije bilo poznanstvo sa ovog sveta. Okrenuo sam se i otišao odatle, ali me osećanje nije napuštalo, i nisam mogao da shvatim šta se događa. Sve dok nije došla noć. Te noći sam sanjao tvrđavu na brdu sa velikom, širom otvorenom kapijom. Ispred kapije je besnela bitka između dve vojske oklopnika, u crnim i belim oklopima. Borili su se na život i smrt, a ja sam sve to samo mirno posmatrao, kao i obično u mojim snovima. Ipak, sada me je put vodio sve bliže tvrđavi, i ja sam napokon prišao sasvim blizu, vijugajući između prozirnih i vazdušastih boraca. Na zidu iznad kapije ugledao sam gospodara tvrđave kako stoji tamo sav ponosan i gord, i kako sam se samo iznenadio kada sam ga prepoznao – bio je to domar iz stare kuće!

Probudio sam se istog trenutka, a zatim sam nestrpljivo čekao da svane. Najzad sam izašao napolje i otrčao do stare kuće, a tamo je sedeo domar, tmuran i smrknut, i njegov pogled me je zaustavio kada sam hteo da mu priđem i kažem nešto. Tada sam odlučio da po svaku cenu razgovaram sa njim, ali ne u stvarnosti, već u snu.

Iz noći u noć sanjao sam tvrđavu i svaki put bih se sve više približio njenoj kapiji. Najzad, jedne noći sam prevalio čitav put, prošao kroz kapiju i stepenicama se popeo na bedem. Tamo je stajao gospodar-domar. Pogledao me je tužno, uzdahnuo i rekao:

– Evo, sada možeš da vidiš.

Okrenuo se i pokazao na plodnu dolinu koja se prostirala sa druge strane zida. Pogledom sam prelazio preko zelenih polja, a onda sam se skamenio. U dnu doline ugledao sam obrise ruševnih kuća i prepoznao šiljate krovove mog grada i vitki toranj crkve. Sjurio sam se sa bedema i potrčao ka priviđenju, dok me je domar sledio u stopu. Radoznalost me je nezadrživo vukla, i trčao sam što sam brže mogao, pitajući se da li je grad u snovima isti kao i na javi, sa dugim nizovima iskrivljenih kuća, napuklim pločnikom i mračnom crkvom gde je vladao strogi sveštenikov glas, da li se ista deca igraju u prašini. Ono što sam ugledao zauvek je izmenilo moja dečija nadanja.

Izbliza su stvarne kuće bile samo blede silute prozirnih zidova kroz koje su se videli radnici, moji sumorni susedi, kako mirno spavaju opruženi u krevetima kraj svojih skrušenih žena. Sve se ovo videlo sasvim nejasno, dok su se iznad, ispred i umesto stvarnih građevina uzdizale nove, blistave i prostrane palate sa raskošno ukrašenim pročeljima. U ovim zgradama je, međutim, sve vrilo od života – muškarci i žene su se vrzmali tamo-amo, odeveni u neshvatljivo skupocenu odeću, vikali iz sveg glasa, smejali se i igrali neskladno mlatarajući rukama i nogama i nemarno prosipajući vino po dragocenim ćilimima. Svuda su bili postavljeni stolovi prepuni hrane i pića, za njima su sedeli ili gotovo ležali ljudi koji su se prežderavali do iznemoglosti, povraćali, a zatim nastavljali sa jelom i pićem. Ispod stolova su se videli isprepletani udovi ljudi i žena koji su odbacili odeću i prepustili se opštenju u gnjecavoj kaši od bačene hrane i izlučevina. Muzika je sve vreme zaglušujuće svirala, a ljudi su iz čiste obesti puštali jezive, prodorne krike, pritom se nesigurno smejuljeći poput dece. Sa užasom sam shvatio da u masi razaznajem i svoje roditelje, pa sam požurio ulicom ka trgu. Usput sam kroz prozirne zidove video jednog uglednog činovnika kako sedi go na gomili dragog kamenja i očiju iskolačenih od pohlepe guta dijamante koji zatim izlaze iz njega prirodnim putem. U susednoj sobi mladić je sa osmehom na licu izdisao pod težinom desetina golih tela devojaka koje su neprestano ulazile spolja i popunjavale i najmanji kutak prostorije. Na balkonu nešto udaljenije zgrade profesor lokalne škole je otpozdravljao okupljenoj masi ljudi koja mu se divila, dok su ga dostojanstveni starci odlikovali stotinama medalja i lenti. Niz ulicu se u pozlaćenim kočijama vozila smežurana starica, na svoje venčanje sa princem susedne države. Iz neme zaprepašćenosti me je trgnuo glas starog nakaznog domara koji je koračao kraj mene.

 – Ko je zaspao u životu, živi u snovima. Ali kao što vidiš, nekima ovde nikako nije loše. Rekavši ovo, domar skrenu u širok ulaz jedne mermerne palate gde ga prelepe mlade devojke dočekaše posipajući ga laticama ruža. Meni se već mutilo u glavi od jakih mirisa, buke i čudnih prizora. Krećući se ka gradskom trgu kao u bunilu, uspeo sam još da ugledam ogromnu katedralu izgrađenu iznad skromne crkve, pred kojom je sveštenik stajao na platformi koju je na ramenima nosilo dvadesetak ljudi. Sa njega je blještalo zlato, a pred njim su stajali nepregledni redovi naoružanih vojnika i slušali naredbe koje je vikao snažnim glasom. Tada mi se smračilo pred očima, i slika je nestala.

* * *